Derventa nekad i sad

Wednesday, November 01, 2006

Историја Дервенте


Веб странице посвећене историји града Дервенте

http://www.freewebs.com/derventa/index.htm

''Немојте трошит' руже убаве


Китећи њима мој вечит' дом!


Реците само ''Доста је славе''


Веран је био народу свом ''


Ђура Јакшић

БОЖЕ ПРАВДЕ

Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани
братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани
к' победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску брани
пет вековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род!


Аутор: Бошко Обрадовић

О потреби за националним сном

Под једним националним сном подразумева се систем вредности који сваког појединца унутар нације води до остварења личне и колективне среће. Иза овог система, у смислу апсолутне већине, стоји сваки појединац нације и нација у целини. Тек тако се стиче неопходно самопоуздање и основа за сваки напредак.

Уколико нема свој национални сан један народ је као брод без компаса и кормилара. У том случају сваки појединац има различите снове, снови појединаца или појединачних група долазе у велике међусобне сукобе, а нација се распада на више делова.

Национални сан је подједнако важан и у тешким и у срећним историјским временима. У тешким временима ето оне хомогенизујуће, уједињујуће силе која храбри посустале и нагрижене снаге једног народа и буди веру у опстанак и опоравак. У срећнијим временима не може се опстати нити напредовати без ослонца у заједничком идеалу који цео народ подстиче у нова прегнућа и још боље дане.

АМЕРИЧКИ САН


Амерички сан је тренутно најпознатији „светски сан". Њега следују не само милиони Американаца, већ у њега верују и њега сањају милиони припадника других народа, који, незадовољни својим животима, желе да остваре тај „најбољи од свих могућих снова и живота". У савременом свету амерички сан је постао доминантна слика света, владајући систем вредности и посебна идеологија. Иза овог сна данас ступа тоталитарна сила која жели да по свом мерилу униформише читав свет. То није први пут у историји да један национални сан постаје основ империјалне политике.

Амерички сан има више изузетно квалитетних начела и исто тако више крајње негативних карактеристика. У његове предности убрајамо, на првом месту, веру у остварење свога сна, што је његова прворазредна интегративна и подстицајна функција. На другом месту важна је његова социјална покретљивост и творачки дух, наук да је свако одговоран за свој живот и да нема ништа на лепе очи, већ да се морамо изборити за свој смисао и свој успех „Go hard, or go home" (Бори се или иди кући!), стара је крилатица са америчких колеџа која добро осликава борбени карактер америчког сна.

Амерички сан био би неразумљив ако не узмемо у обзир религиозни жар сањара који себе доживљавају као изабрани народ, из чега добијају огромни оптимизам и веру у себе. У ту димензију америчког сна свакако ваља убројати и снажну љубав према својој нацији, која рађа национални понос који те носи да идеш напред и никад се не предајеш.

Велике опасности овога сна по појединце и народе у целини леже у слепој вери у материјални и индивидуални успех, који нема цену и границу. Пуритански и протестантски морал на коме је овај сан заснован налази се у потпуној супротности са његовим крајњим последицама које сведоче да циљ не бира средства.

У срж америчког менталитета, данас видљивог на сваком кораку, увукла се, као директна последица овога сна, неутажива жеђ за неограниченим привредним растом, који ће за своје остварење жртвовати све и учинити све. Империјална фаза америчког сна данас живи свој врхунац, али, убеђени смо, и почетак свога краја. Цивилизација моралног лицемерја и неограничене колонијалне халапљивости никада у историји није дуго трајала, па неће ни сада.

НЕШТО ВИШЕ ОД ПЛАТНОГ ОБРАЧУНА ИЛИ ЕВРОПСКИ САН


Већ дужи низ година разни светски истраживачи и теоретичари примећују необичну друштвену чињеницу да се у Америци боље живи него у Европи, али да се зато у Европи лепше живи него у Америци. До сличног закључка дошао је и један савремени амерички политиколог, Џереми Рифкин, у својој књизи „Европски сан" (2004) , у којој чак тврди да је Европска унија данас и економски јача од Америчке, а Европљанима даје предност и у квалитету живота, образовању и здравству. Као највећу вредност европског сна Рифкин истиче снагу предузетничке креативности и иновативности, која са собом носи и одговорност за добробит заједнице. Са друге стране, као највећу ману он види секуларност тога сна који Европљане често води очајању, а не нади и оптимизму, толико да и не примећују да је њихов сан данас вреднији и за њих и за светску цивилизацију од америчког.

У интервју за угледни немачки часопис „Frankfurter Allgemeine Zeitung", Рифкин је изрекао и један суд који би данас требало да заинтересује сваког Европљанина: „У Европи се данас сабирају сви елементи за један радикално нови сан, сан који ће за читав свет бити атрактивнији него несавремени амерички сан. Разлике између америчких и европских вредности су фундаменталне. Европљани дефинишу слободу и сигурност сасвим другачије од Американаца, који слободу повезују са аутономијом, личном независношћу и мобилношћу, а то покушавају да реализују новцем. За Европљане слобода није аутономија, него инкорпорирање, богатство људских односа. То се да објаснити европском густином насељености, али и патерналистичким и општинским традицијама, које ми у Америци немамо. Наш сан се наслања на неограничен економски раст, материјално богатство и лични напредак, док европски, пак, на квалитет живота, непрестани развој и солидарну заједницу. (...) Он циља на обећање да се нико не запостави, на квалитет живота, јер живот је више од платног обрачуна, он циља на културну разноврсност, стално усавршавање, људска права и сарадњу међу нацијама да би се глобално осигурао мир" .

Шта закључујемо из ове Рифкинове анализе? Да време америчког сна пролази, да Европљани не треба да лудују за туђим сном који је квалитативно слабији од њиховог, него да коначно треба да се окрену изградњи свога сна који може постати атрактиван и шире од европских хоризоната. Исто тако видимо да су разлике између америчког и европског сна велике, готово супротстављене, и да је европски сан много погрешио када је почео да се окреће америчким вредностима, а запоставио своје аутентичне традиције. Да један има новац за божанство, а други сматра да је живот више од платног обрачуна. Први руши све пред собом да би остварио свој материјални раст, а други изнад бескрајне игре индивидуалних и материјалних интереса ставља срећу заједнице. Док први настоји да укине културне различитости и све народе претопи у једну потрошачку масу, други брине о културној разноврсности, људским правима, али и обавезама. Најзад, док први непрестано изазива нове ратове у свету, други покушава да кроз сарадњу међу народима осигура глобални мир.

НЕКИ ДРУГИ СВЕТСКИ СНОВИ


Нису Америчка и Европска унија данас једине које имају свој велики сан. У свету се већ подижу и почињу да превладавају нове силе, које истичу своје снове као равноправни део светских снова. Још од великог „Кубанског сна" Јужна Америка настоји да иде једним потпуно различитим путем од оног који јој милом или силом намеће Америка. Данас једна Венецуела сања свој национални сан, који даје опасан пример у Јужној Америци, тако да се може очекивати да већина латиноамеричких народа крене тим путем и раскине вишедеценијску америчку доминацију.

Кина и Индија све више стављају до знања да Европа и Америка можда јесу некад биле најважније светске силе, али да то више ни геополитички, ни демографски, ни привредно, ни војно, ускоро неће бити. Њихова демографска снага и други природни и друштвени ресурси не би били довољни залог да ове државе истакну кандидатуру за светске силе, да истовремено нису дефинисале свој национални сан, који ове изузетно многољудне народе и државе носи незаустављиво напред.

Њима свакако ваља прибројати и Русију, која се налази у свеобухватном успону, и која са њима чини нову светску геополитичку осовину. Духовни и национални потенцијал руског народа и државе је несумљиво највећи, али Руси још нису дефинисали свој национални сан. Они још увек консолидују државу која је је била на граници самоуништења, и на путу су да то и успеју. Ако желе да поново постану велика светска сила морају да дефинишу и свој национални сан, који би коначно раскинуо са комунистичким и неолибералним заблудама, и свету понудио преко потребни „Трећи пут".

У овој геополитичкој шаховској игри где се налази српски народ? И који је његов национални сан? Јер и најмањи пион у шаху има своју улогу у партији, али мора изабрати свој пут да не би постао обична жртва у међуигри великих фигура, већ равноправни, важан и драгоцен део игре.

СРПСКИ САН


Српски народ данас изгледа као грогирани боксер, наркоманска жртва разних идеолошких дрога 20. века, историјски преуморан за даљу борбу, малодушан народ без икаквих идеала. Прави је и одсутни тренутак за редефинисање „српског сна", као новог објединитеља и мотиватора преосталих националних снага у циљу прављења програма нашег националног опстанка. Куцнуо је час да све наше историјске поразе и сав национални бол претворимо у нову наду, нову националну визију и стратегију, и назовемо је „српским сном". Онда ће и садашње и будуће генерације наћи оно упориште које је нам је недостајало, оно надахнуће које даје махове и онај идеал за којим се бескомпромисно заједнички иде.

У прошлости, да ли је, поред православне вере, нешто друго могло одржати српски народ под турским ропством, изузев великог националног сна о ослобођењу и обнови „српског царства"? Такав сан нам је потребан и данас. Он мора бити изнад дневне политике, једнозначан са нашом духовном обновом и снажног утицаја попут телевизије. Постојање таквог једног сна је мелем за наше ране, лек за наше тренутно болесно стање, храна за наш голи опстанак, вежба за наш опоравак, подупирач нашег устајања, путања нашег рада и темељ наше будуће победе.

Када данас изнова осмишљавамо наш национални програм, треба ли се приклонити америчком, европском или неком другом „светском сну"? Или, како у свему томе сањати свој национални сан?

Из америчког сна треба се научити самопоуздању и вери у успех, непрестаној борби и одговорности за свој живот, као и практичној, самомотивишућој потреби нације за јединственим идеалом. Нашем националном духу страна је индивидуалистичка помама америчког сна, материјалистички бес и одсуство племенитости. Српски народ никако не може бити на страни светске неправде коју представља амерички начин планетарног живота.

Други велики светски снови који су у успону нису нам ни географски ни цивилизацијски блиски, не рачунајући непостојећи руски сан. Са свима њима треба градити међународне односе који су на корист српског народа и уклапају се у једну нову мултиполарну визију света. Јер наша геополитичка оријентација остаје неутралност и залагање за Европу и свет различитих нација. Ако у будућности дође до конституисања руског сна који би свету понудио идеју „Трећег пута", бременитог аутентичним предањем и вредностима словенске и православне цивилизације, онда ћемо итекако имати разлога да кажемо да се и ми у тај сан уклапамо. А тај наш будући заједнички сан је заправо равноправан део аутентичног европског сна, коме је Медитеран географска, Грчка културна, Рим правна, а Јерусалим духовна колевка.

Европски сан који служи америчком тоталитаризму или жели да га замени бриселском диктатуром, није наш сан. Европски сан који нуди један „радикално нови" поглед на свет, који је заправо у најдубљим европским хришћанским традицијама, јесте оно за шта се и ми залажемо. „Српски сан" је онда природан део тога „европског сна". Већ више пута они најбољи умови у Срба, који нити су глуви поклоници свега што долази са стране нити им је мрско све што није наше, приметили су да време које долази и владајућа европска идеологија имају велики број мана којих се треба чувати, али и велики број предности које треба искористити. Тако је и у случају европског сна. Морамо постати део његових најбољих тежњи и одбацити његове антихришћанске и америчке примесе.

Ако „европски сан" значи квалитет, а не квантитет живота, онда је то и наше опредељење. Ако је у њему добробит заједнице испред, односно у складу са индивидуалним интересима, а богатство људских односа већа вредност од материјалног стицања, онда је то онај исти закон живота по коме наш народ живи вековима. Ако европски сан краси снага предузетничке креативности, онда је то једна од првих ствари коју данас треба обновити у нашем народу. Ако је европски циљ културна разноврсност, солидарна обавеза да се нико не запостави, живот који је више од платног обрачуна и сарадња међу нацијама да би се глобално осигурао мир, онда је то и наш програм.

Ако европски сан представља континуитет даљег секуларизма и укидања националних идентитета, онда то није и наш идеал. Ако европски сан значи нову Југославију, а Брисел нови Централни комитет, онда смо то већ сањали и пробудили се у кошмару.

Српски сан је и европски у најбољем смислу европског сна, али гаји своју националну посебност и никада не испушта из вида српске националне интересе који се данас налазе на једној од најнижих тачака свога историјског битисања, али већ сутра могу бити поново остварени.
Само тај национални, српски сан треба имати и сањати.



ISTORIJA SRPSKOGA NARODA

napisao

VENIJAMIN KALAJI

sa ovlašćenjem piščevim

PREVEO GAVRILO VITKOVIĆ

BEOGRAD

KNJIŽAR IZDAVAČ PETAR ĆURČIĆ

ŠTAMPANO U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI 1882

IZVOD

Oblasti što ih zauzeše Srbi, kao što se već vidi iz onoga što rekosmo, bejahu odvojene od hrvatskoga zemljišta na severu i zapadu rekama Savom i Vrbasom. Od izvora Vrbasa, pravcem na imosko jezero, do ušća Cetine, duž jadranskog mora, dopiraše srpska državina. Od ovud pa do Bara bejaše granica jadransko more.

Na jadranskom primorju bejahu već onda u cvetu gradovi, neki pod vrhovnom vlašću Mletaka, drugi kao samostalne republike, a neki se pokoravahu Vizantiji. Ali i ako se ovi gradovi poznije postupno posloveniše, to i opet nisu došli pod gospodarstvo Srba ni Hrvata. Od Bara duž skadarskoga jezera na jugoistok do srpske Morave prostirahu se zemlje, što su Srbi zauzeli; na istoku jamačno ih odvajaše Ibar i Morava od onih Slovena, koji su, kao što znamo, već u ono doba u današnjoj Bugarskoj stanovali, a poznije su nazvani Bugari. — Najviše se menjala granica na istoku, jer se na toj strani na skoro pomešala dva srodna plemena (Srbi i Bugari), ma da se i danas njihove raznolike karakterne crte raspoznaju. Pravi čisto srpski elemenat ni danas se ne prostire svuda do istočnih granica Srbije, po tome pravu etnografsku granicu između Srba i Bugara od prilike čini Morava, i ako se sada Bugari u tim krajevima sve više u Srbe pretapaju.

Po tom je u novoj postojbini Srba bila i današnja Bosna, osim severozapadnog kraja, koji se još i sada zove Turska Hrvatska, a u ono doba bila je u rukama hrvatskoga plemena, za tim najveći deo Hercegovine, južna Dalmacija, cela Crna Gora, severna Arbanija, Stara Srbija, ili ceo novo-pazarski pašaluk, i severni okruzi prizrenskoga pašaluka; najposle današnja Srbija, osim onih okruga preko Morave.

Na ovome zemljištu nalazimo i danas balkanske Srbe. Granice njihovog širenja nisu se menjale u tečaju vekova, no samo je u političkom obziru nastala modifikacija. Jedan deo negdašnjih srpskih zemalja (Dalmacija) spojen je s Austrijom; iz drugog opet dela ponikla je potpuno samostalna Crna Gora, a na severozapadu postala je država Srbija; ali je najveći deo ostao pod neposrednim gospodarstvom Porte. Od starih oblasnih naziva zadržala se do danas samo dva: Bosna i Srbija, drugi se nazivi izgubiše, ili su preinačeni, a ostale oblasti, dobivši nov oblik, poznate su sada pod drugim imenima.

Sve se srpsko zemljište odmah posle naseljenja raspalo na mnoge više ili manje nezavisne kneževine, ili pravo reći, sama seoba je stvorila oblike takih samostalnih provincija. Grčki pisci i srpski hroničari razlikuju šest znatnijih provincija, i to: pravu Srbiju, za tim Bosnu, Travuniju ili Konavljv, Zahumlje, Neretvu ili Poganiju, i Zetu ili Duklju (Diokliju), koja je zahvatala tako zvanu srpsku Dalmaciju. Iz poznatih podataka, kao i po tome, što su ove provincije među sobom bile čas u prijateljstvu čas u neprijateljstvu, no svakad u najtešnjem odnošaju, pa se s toga i njihove međe neprestano menjahu, veoma je mučno tačno opredeliti prostor svakoj posebnoj oblasti. U ostalom i ova kad što prividna nezavisnost ne bejaše duga veka, poznije se veći deo ovih kneževina spojio u jednostavnu srpsku državu pod gospodarstvom Nemanjića.

Sunday, October 22, 2006

СРБИ И НОВИ ПОРЕДАК

Требало би да бомбардујете Србе”.

(Папа Јован Павле Други - Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу)


Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста”. (Изјава Жака Ширака, председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ)


Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”.
(о. Пјер, познати француски свештеник - хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу)


што се Срба тиче... То је данас један болестан народ”.

(Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997, Париз)


Срби нису нарочито паметни”... „Српска деца се више неће смејати”.
(Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД)

Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат... Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд

(Пол Џексон, уредник листа „Калгари сан”, у изјави за Фани стар, 13. октобар 1992)

Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише”.
(Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис Форин аферс, јул-август 1994)

Србе треба бацити на колена”.
(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, изјава 27. маја 1992)

Срби су злочиначки дупеглавци”.
(Ричард Холбрук, Клинтонов емисар у Југославији. Њујоркер, 6. новембар 1995).

Зауставите Србе. Одмах. Заувек”.
(Маргарет Тачер, бивча премијерка Велике Британије. „
The New York Times:, 4. мај 1994)

Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу„.
(Босиљка Мишетић, потпредседница хрватске владе, на пресс-конференцији, коловоз 1995)

Нема мира док Србија не буде војно поражена„.
(Срђа Поповић, адвокат, потписник захтева светских интелектуалаца за бомбардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус„, октобра 1994)

Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења коју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум„.
(Жак Делор, бивши председник ЕУ, изјава на француској телевизији, маја 1994)

Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица„.
(Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе, директор Међународног Института за Штампу)

Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација„.
(Јосиф Бродски, руски јеврејски песник-дисидент, Нобеловац, у дневнику Интернешенел Хералд Трибјун, 5. августа 1993)

Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.
(Сер Питер Јустинов, глумац, амбасадор УНЕСЦО,
The European:, 10. јун 1993)

Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„.
(проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997)

Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу„.
(Франсоа Кремио, припадник француских снага СФОР-а, 19.2.1994, Република, мај 1995)

На несрећу, нисам побио све Србе„.
(Томислав Мерчеп, у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, студени 1995)

Нека се Срби подаве у сопственом смраду„.
(Хелмут Кол, немачки канцелар, поетком 1992)

Водићемо против Срба рат - дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки”.
(Џејмс Бејкер, државни секретар САД, на америчкој ТВ, јун 1992)

Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада”.
(Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999)

Рат против Срба није ви
ше само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства”.
(Тони Блер, британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999)

Срби спроводе терор и силују албанску децу”.
(Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у ВаШингтону, 23-25. април 1999)

НАТО-разсрбљива” (ДЕСЕРБИЗАТОР)
(расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал + француске ТВ, емисија ”Хоризонти„, април 1999)

Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити„.
(Џејмс Шеј, портпарол НАТО, марта 1999)

Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље - осморо. То је јасан напредак„.
(Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ ”Франце 2„ крајем марта 2000)

(Избор из књиге Зорана Петровића
Пироћанца: ”Избрисати српски вирус„)

Tuesday, September 05, 2006

ЕКУМЕНИЗАМ

МЕЂУСОБНЕ АНАТЕМЕ
РИМА И КОНСТАНТИНОПОЉА ИЗ 1054.
И ЊИХОВО УКИДАЊЕ ИЗ 1965.

Була кардинала Хумберта

16. јуна 1054

Хумберт, милошћу Божијом кардинал - епископ свете Римске Цркве. Петар, Архиепископ Амалфитаније; Фридрих, ђакон и канцелар, свим синовима Католичанске Цркве.

Света римска апостолска Столица, прва од свих столица, којој најособитије припада, у њеном својству главе, брига за све цркве, удостолија се да нас, као своје изасланике упути у овај царски град како бисмо постигли мир и корист Цркве, да видимо да ли су били истинити гласови који су из овог знаменитог града дошли до њеног уха. Нека знају пре свега славни цареви, клир и народ овог града цариграда, и читава Католичанска Црква, даа смо овде, у исто време, нашли један снажан разлог за радост у Господу и јдан велики повод за жалост. Ште се тиче стубова царства и његових разборитих и чаних грађана, град је сасвим хришћански и правоверан. Али што се тиче Михајла /Кируларија/, који се неовлашћено назива патријархом, и оних који пристају уз његову лудост - они свакога дана у његовом крилу /тј. у Цариграду - прим. прев./ сеју многи коров јереси. Као симонити они продају дар Божји, као валентијани они кастрирају своје госте да би их потом поставили не само у клир него и у епископство. Као аријанци поново крштавају оне који су крштени у име Свете Тројице, а посебно Латине. Као донатисти, тврде да је изван јелинске Цркве, истините Цркве Христове, у читавом свету нестала Његова права жртва и Његово право крштење. Као николаити, дошуштају онима који служе олтару да склапају брак и за њих траже то право. Као сверијанци проглашавају Мојсијев закон проклетим. Као духоборци изсотављају у Символу исхођење Дух Светога од Сина, као манихејци изјављују, између осталог, да је квасни хлеб жив. Као назерени дау такав значај законској чистоти Јевреја да одбијају да крсте децу пре осмог ана, чак ако се налазе у смртној опасности. Одбијају такође да причесте, или ако су још увек у незнабоштву да крсте породиље и жене у време месечног прања, чак и ако се налазе у смртној опасности. Они шуштају браде и косе, а одбијају да дају причешће онима који, према обичају римске цркве, шишају косу и брију браду. За све ове заблуде и за многа друга дела достојна осуде, Михајло је примио писмене опомене од нашег поглавара папе Лава, али се није удостојио да своје заблуде призна. Штавише, нама легатима, који смо с правом хтели да учинимо крај овако тешким злоупотребама, ускратио је пријем и разговор, и забранио нам да служимо литургију у црквама. Он је још раније наредио да се цркве затворе за Латине, које он назива азимитима. Латине је свуда прогонио речима и делима, па је дошао чак дотле да анатемише Апостолску Столицу у њеним синовима, и усудио се да се назове васељенским патријархом, против воље Свете Столице. Због тога, не могавши више да подносимо ове увреде и ове погрде ротив Апостолске Столице, и видевши да је на овај начин католичанска вера на много начина повређена, ауторитетом Свете и нераздељиве Тројице, Апостолска Столица чији смо изасланици, и свих правоверних отаца од седам сабора и читаве Саборне Цркве, потписујемо против Михајла и његових следбеника анатему коју је наш пречасни папа против њих изрекао, ако се не буду покајали: Да неофит Михајло, који се неовлашћено назива патријархом, само људским страхом приморан да обуче монашку ризу, изложен сада најтежим оптужбама, и са њим и Лав који се назива Охридски епископ, и Михајлов канцелар Константин ( у грчком - Никифор - прим. прев.) који је богохулно погазио жртву латина, и сви они који их следе у раније поменутим заблудама и безобразлуку - да сви они падају под анатему, Мараната[1] са симонистима, валентијанима, аријанцима, донатситсима, николаитима, северијанцима, духоборцима, манихејцима и назаренима и свим јеретицима, и још пвише са ђаволом и његовим анђелима, осим ако не дођу да признају свеје заблуде. Амин, амин, амин!

Код настави да упорно напада веру свете Римске Цркве и њену жртву нека буде анатема, Мараната, и нека не буде сматран хришћанином католиком, него јертиком прозимитом! Фиат, фиат, фиат!



Одговор патријарха Михајла Кируларија на саборском скупу

24. јуна 1054.



Двадесет четврти јун, дана када се по обичају мора прославити Пети Сабор, био је ударен овај безбожни спис анатемом, у присуству мноштва, онако како су били ударени они који су га објавили и написали или, на овај или онај начин, дали свој пристанак или свој подстицај.

Ипак, за вечну срамоту и трајну осуду оних који су иознели такве хуле против Бога, изворни текст овог гнусног и мрског списа, састављен од безбожника, није спаљен, него је положен у архиве ризнице.

Осим тога, нека се зна да су 20. истог месеца, дана у коме су анатемисани сви који су хулкили на православну веру, били присутни сви митрополити и епископи који су боравили у граду, у друштву других великодостијника који са нама заседају.



Заједничка изјава папе Павла VI и Атинагоре I

1. -7. 1965[2]

1. Прожети захвалношћу Богу за благодат коју им је у свом милосрђу учинио да се братски сусретну на светим местима, где је, смрћу и васкрсењем Господа Исуса довршена тајна нашег спасењеа, и изливањем Духа Светога рођена Црква, папа Павле VI и патријарх Атинагора I, нису из вида изгубили намеру, коју су већ тада имали - сваки са своје стране - да убудуће не пропусте ни један чин који надахњује љубав и који може да олакша развој братских односа на тај начин започетих, између Цркве Католичке Римске и Цркве Православне Царуградске. Они су уверени да на тај начин одговарају на позив божанске благодати која данас подстиче Цркву Католичку Римску и Цркву Православну Царигредску као и све хришћане, да превазиђу своје размирице да би поново били "једно" како је Господ Исус од Оца за њих молио.

2. Међу препрекама које се налазе на путу развоја ових братских односа поверења и поштовања истиче се сећање на одлуке, дела и немиле инциденте који су, 1054. довели до пресуде екскомуникације против патријарха Михаила Кируларија и још две друге особе од стране легата Римске Столице, предвођених кардиналом Хумбертом, а којји легати су и сами након тога постали предмет аналогне сентенце од стране патријарха и цариградског сабора.

3. Не може да се учини да ти догађаји нису били оно што су били у оном, посебно узнемирујућем, преиоду историје. Али данас, када је о њима донесен озбиљнији и правичнији суд, важно је да се спознају претреривања којима су они били окаљани, и који су коначно довели до последица које надилазе, колико и можемо просудити, намере и предвиђања њихових аутора, чије су се цензуре односиле на особе које су им биле подвргнуте а не на Цркве и које нису имале намеру да разбију црквену заједницу између столица Рима и Цариграда.

4. Зато папа Павле VI и патријарх Атинагора I, сваки у свом синоду, уверени да изражавају општу жељу праведности и једнодушни осећај својих верника, сећајући се заповести Господње: " Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој" (Мт. 5, 23-24), споразумно изјављују:

Да жале због увредљивих речи, неоснованих пребацивања и дела вредних осуде која су на обе стране обележила или пратила жалосне догађаје те епохе.

Да једнако жале и одстрањују из сећања и из крила Цркве прогласе екскомуникације који су уследили, и чији спомен све до наших дана делује као прпрека зближавању у љубави, и да их предају забораву.

Да оплакују, на концу, немиле претходне случајеве и касније догађаје, који су, под утицајем различитих чинилаца, међу којима је обострано нразумевање и неповерење, коначно довели до стварног раскида црквене заједница.

5. Папа Павле VI и патријарх Атинагора I са својим синодима, су свесни да овај чин правде и узајамног праштања не може бити довољан да доврши старе или новије спорове који постоје између Цркве Католичке Римске и Православне, и који ће, деловањем Духа Светога, бити надвладани ради очишћења срца, ради окајања историјских кривица и ради ефикасне воље да се дође до јединственог схватања и изражавања апостолске вере и њених захтева.

Извршавајући овај чин, они се надају да ће он бити угодан Богу, спремном да нам опрости када ми праштамо једни другима. /Такође се надају да ће овај чин/ ценити читав хришћански свет, а пре свих Цркве Католичка Римска и Цркве Православне као израз обостене искрене воље за измирењем и као позив да се настави дијалог, и духу повререња, узајамног поштовања и љубави, који ће их, уз помоћ Божију, довести до поново живе, за највеће добро душа и долазац Царства Божијег, у потпуној заједници вере, братске слоге и светотајинског живота који је међу њима постојао током првих хиљаду година живота Цркве.

Папска брева "Ambulate in dilectione"

- 7. 1965[3]

[1] Хумберт, очигледно није знао значење ове речи.

[2] La Documentation Catholique, num. 1462/1966, col. 67-69.

[3] Acta Apostolicae Sedis 56, 1966, 40-41.

САОПШТЕЊЕ СА
ДЕВЕТОГ ЗАСЕДАЊА МЕШОВИТЕ КОМИСИЈЕ ЗА БОГОСЛОВСКИ ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

Београд, Србија, 18-25. септембар 2006. године

Девети састанак Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Католичке Цркве одржан у Београду, Србија, од 18. до 25. септембра 2006. године, представља наставак рада започетог 1980. године, у потрази ка успостављању пуног јединства. Српска Православна Црква је великодушно пружила гостољубље учесницима заседања.

Званично отварање скупа одржано је у Патријаршијском придворном храму Светог Симеона Мироточивог, у присуству Његове светости патријарха српског Павла, који је поздравио чланове Комисије и изразио своју молитвену подршку речима: “Добро дошли у овај дом Божји, дом наше Цркве и нашега народа, дом ваш и дом мој! Не сматрам да треба много да говоримо једни другима у овом тренутку; верујем да сви треба да се обраћамо Духу Светом, Духу премудрости и богопознања, да све нас просвећује и уводи у пуноћу истине.

У богословском дијалогу истине и љубави, ради којега сте се сабрали овде, драги Оци, браћо и сестре, пратиће вас моја скромна молитва. Важније од тога, и једино на потребу, јесте да вас прати благодат Духа Светога која све наше недостатке допуњава и све наше немоћи исцељује”. Затим је служен Призив Светог Духа по православном обреду.

На првој радној седници, у Центру Сава, заседање су отворили са-председници Комисије, Његова узоритост кардинал Валтер Каспер и Високопреосвећени митрополит пергамски Јован Зизиулас, док је Високопреосвећени митрополит загребачко-љубљански Јован, у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, поздравио све чланове Комисије. Председник Владе Републике Србије др Војислав Коштуница, такође је поздравио учеснике састанка истичући да: “Цркве Истока и Запада својим дијалогом, чију важну станицу чини и овај богословски сусрет у Београду, дају изванредан пример свима. Највећи дар данашњем човечанству био би – убедити људе, можда понајпре политичке елите, да дијалог нема алтернативе и да сваки облик коришћења силе, диктата или наметања својих модела и решења – у служби, првенствено, сопствених интереса – руши последње преостале мостове међу сучељеним људима и заједницама уместо да гради мостове мира, поверења, солидарности и сарадње...“. Премијер Коштуница приредио је и вечеру за све чланове Комисије.

Мешовиту комисију је сачињавало по 30 представника Православне Цркве и Римокатоличке Цркве, а председавала су двојица са-председника, Његова узоритост кардинал Валтер Каспер и Високопреосвећени митрополит пергамски Јован Зизјулас (Васељенска Патријаршија). Високопреосвећени митрополит сасимски Генадије (Васељенска Патријаршија) и монсињор Елефтерије Фортино из Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства били су секретари Мешовите комисије. Сви чланови римокатоличког дела Комисије су учествовали у заседању у Београду, осим двојице који су били спречени. Православни учесници су представљали: Васељенску Патријаршију, Александријску Патријаршију, Антиохијску Патријаршију, Јерусалимску Патријаршију, Руску Патријаршију, Српску Патријаршију, Румунску Патријаршију, Грузијску Патријаршију, Кипарску Цркву, Грчку Цркву, Пољску Цркву, Албанску Цркву, Цркву Чешких земаља и Словачке и Финску Цркву.

Мешовита комисија је расправљала о тексту под насловом Еклисиолошке и канонске консеквенце светотајинске природе Цркве: саборност и власт у Цркви, на три ступња црквеног живота: помесном, обласном и васељенском. Овај текст, који је Заједнички кооридинациони одбор, припремио 1990. године у Москви, требало је да исте те године буде представљен на пленарној седници Мешовите комисије у Фрајзингу, у Немачкој, али о њему се није расправљало ни тада, ни касније, пошто су тада актуелна збивања у Источној Европи обавезала Комисију да проучава питање унијатства у односу на екуменски дијалог. Међутим, на овдашњем заседању, документ припремљен у Москви пажљиво је проучен у духу заједништва и аутентичне преданости трагању за јединством.

Одређена је и Заједничка комисија за усаглашавање поменутог текста у светлу многих примедби и коментара изложених током дискусија. Такав исправљени текст биће тема наредног заседања Заједничке комисије, које ће организовати Римокатоличка Црква, следеће, 2007. године.

Током једнонедељног заседања, римокатоличка делегација је на празник Рођења Пресвете Богородице, присуствовала православној Светој Литургији у цркви Светог Марка, а православни представници су, на позив Надбискупа београдског Станислава Хочевара, присуствовали Миси у римокатоличкој катедрали Успења Пресвете Богородице у Београду. Чланови Комисије су такође имали могућност да посете и историјски манастир Раваницу, где је вечеру дао Његово преосвештенство епископ браничевски Игнатије. У недељу увече, 24. септембра, Његово Превасходство Борис Тадић, председник Републике Србије, приредио је у Председништву Србије свечану вечеру за чланове Комисије.

Заседање Мешовите комисије је било прожето духом пријатељства и искрене сарадње. Чланови Комисије се посебно захваљују великодушном гостољубљу Српске Православне Цркве, и верницима препоручују да се усрдно моле за наставак дијалога и будући рад Комисије.

Београд, 24. септембар 2006. године

Wednesday, August 30, 2006

Становништво Босне 1879. год. по регијама (окрузима)










Превод са њемачког језика: Мирослав Б. Душанић
http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/

Извод из Мајеровог конверзацијског лексикона из 1888. год. (3. том, стр. 247):
Босна ([...]; Становништво)
стр. 248 (Образовање, карактер и начин живота становника, [...])


- MAYERS KONVERSATIONS-LEXIKON 1888


Босна (срп. и турски Босна; {...}), бивша сјеверозападна провинција европске Турске, сачињавала је Вилајет, којем је поред Босне са Крајином и Херцеговином припадао Нови Пазар (укупно 62 463 квадратних километара); од Аустро-Угарске 1878. год. запосједнута област (Босна и Херцеговина) износила је 52 102 квадратна километра, којему је још 1879. год. припојен Санџак Нови Пазар са укупно 6 785 квадратних километара. {...}
[Становништво.] По посљедњем попису становништва од 15. јуна 1879. год. укупно становништво Босне и Херцеговине износи 1 158 453 становника (607 797 мушких, 550 656 женских), које живи у 43 града, 31 средишту (насељу) и 5 054 села, односно у 6 округа и 49 срезова, узевши у обзир 1881. год. извршене административне промјене:


Становништво 1879. год. по регијама (окрузима)



Сарајево (8 срезова) 174 459
Бањалука (5 срезова) 231 628
Бихаћ (8 срезова) 126 239
Травник (7 срезова) 193 296
Тузла (10 срезова) 268 533
Мостар (11 срезова) 164 298
укупно 1 158 453


Овоме трeба придодати још окупационе снаге (око 27 000 људи) и странце, као и на 168 000 процијењено становништво Новог Пазара (овдје се мисли на Рашку/Санџак).

Становници су Словени, српског поријекла (који припадају Српским племенима). За разликовање од матичних Срба називају се Босанци (Бошњаци), у Рашкој Раси и у Херцеговини Херцеговци. Остатак становништва сачињавају Јевреји, удомљени Цигани (мухамеданци – исламске вјероисповијести, који се баве ковачким занатом) и неудомљено (скитачко) становништво. У ову последњу групу припадају радници, «бећари» (звани «пробикуће», бескућници) који долазе сваког љета из Албаније и Бугарске као сезонски радници и у зиму се поново враћају одакле су и дошли, такође и многобројне избјеглице, као и такозвано «логорашко – стално у покрету» становништво (чергари), које се састоји дијелом од Влаха (који се или ту и тамо баве дрворезачким/дрворезбарским занатима и продајом или се као чобани стално селе од мјеста до мјеста), а дијелом од номадских, просјачких и лончарских Цигана, Изворне (праве) Османлије (Османи/Турци) налазе се појединачно, и то углавном у већим градовима; такође се појединачно у Новом Пазару могу срести Албанци.

Језик у цијелој Босни је Српски, који се у потпуном свом, чистом (изворном) и најљепшем облику сачувао у цијелој земљи. Турски језик упркос дуготрајној османској владавини није се нигдје удомаћио.

Религија дијели становништво Босне на Хришћане, Мухамеданце (Муслимане) и Јевреје. 1879. год. је било 496 761 Грко-Католика (Православаца), 448 613 Мухамеданаца (Муслимана), 209 391 Римо-Катoлика, 3 439 Израељаца (Јевреја) и 249 осталих. Мухамеданци (Муслимани) су углавном Босанци, који су прије, да би сачували своја имања, конвертирали (прешли у / прихватили) Ислам, и од тада су најљући/најокорјелији противници Хришћанства, живе најчешће у градовима гдје се баве занатством и трговином. Хришћани живе у селима као сељаци, на сјеверу од Новог (Бос.Нови) до Бијељине, као и дужином границе Далмације и Херцеговине.

Грко-Католици су под надлежством (јурисдикцијом) Константинопољске Патријаршије (овдје се мисли да припадају Источној цркви) и имају једног Митрополита у Сарајеву и двојицу Владика у Мостару и Зворнику. Римо-Католици образују три апостолска Викаријата, босански, херцеговачки и требињски Викаријат, од којих посљедњи припада Језуитима и под надлежством је Бискупа из Дубровника, прва два су у надлежности Фрањеваца, који су сви босанског поријекла, и живе у самостанима Фојница, Крешево, Сутјеска (Краљева Сутјеска) и Широки Бријег, који опслужују све парохије и који су заслужни за очување римског Католицизма/Католичанства у Босни кроз вијекове.

Народно просвјећивање је врло запостављено. Католичке школе егзистирају (постоје) тек од 1848. год. и то само у 13 градова. Грци (мисли се на Грко-Католике - Православце) имају већ дуже вријеме у више од 30 мјеста народне школе и у Сарајеву један учитељски семинар (сјемениште - установу за изучавање учитељског позива). Школе за дјевојке не постоје. У турским школама осим Курана није изучавано скоро ништа друго. У вријеме окупирања (Босне од стране Аустро-Угарске) затечено је у 6 политичких округова (региона) 645 школа старог система, од тога 18 ружди-виших грађанских школа, 18 медреса (вјерске школе) и 110 основних школа. Прве три (очито грешка, мисли се на прве двије) категорије наставе су мухамеданске, посљедња припада римско-католичкој и грчко-оријенталној (мисли се на Грко-Католике/Православце). Под аустро-угарском управом (овдје се мисли, на одмах по окупирању) је основано 38 народних школа са укупно 2 067 ученика. 1879. год.свих 684 наставне установе похађало је 31 663 ученика.

Физички изглед Босанаца (Бошњака) одговара по свему изгледу њима сусједних Словена, такође и код њих је видна висока, јака тјелесна грађа, преплануло лице, упадљива/изражена љепота у покретима, мировању и достојанственом држању. Босански Мухамеданци у облачењу, које одговара турском, воле изузетно шљаштеће (свијетле), нарочито интензивно црвене материјале и богато украшене јакне (огртаче). Он носи на глави турбан а испод овога фес или (и)штрикану бијелу капицу, његове ноге су све до кољена у плавим или црвеним чакширама, листови су заштићени са гамашнама, носи на ногама «кљунасте» (у облику кљуна) ципеле или опанке. Жене им се такође облаче по турски и уживају у Босни, за разлику од Турске далеко већу слободу. Своја лица увијају због тога, само и искључиво муслиманске жене, све до очију у једну прозирну тканину (шлајер), али тако да су њихове црте лица видљиве. У Неретвљанској долини могу се срести и без шлајера. Оне из нижег сталежа поред шлајера носе још и груби огртач, који им скрива цијелу горњу половину тијела.

Хришћански становници, којима је до у посљедње вријеме социјални положај био вишеструко отежан, морали су се облачити у тамна одијела, њихов фес је био браункасто црвен или још тамнији, њихове такође до кољена богато наборане панталоне биле су плаве. Поред гамашни и старинских опанака носили су платнени опасач и изнад њега још један кожни. Хрићанске жене , чија је коса уплетена у дугачке плетенице висила низ леђа, обучене су српско-морлачки (горштачки/приморски) или по турски. Најчешће носе фес , једну жуту, црвену или смеђу, широку сприједа отворену јакну (јелече) а испод јевтинији мидер. Кошуља је на грудима до појаса такође отворена. Тамна, не баш лијепа сукња била је до глежњева, са голим ногама у папучама или широко искројеним ципелама. Брада је и код Хришћана али и Мухамеданаца глатко избријана. Нешто другачија је ношња у Крајини.

Куће на селима су слично грађене као и код горштака у Далмацији, у градовима постоје куће највећим дијелом спратнице од дрвета (хоризонтално и вертикално постављених балвана) са слабим зидовима од иловаче и креча (ћерпића). Немају камин и имају веома мале прорезе (отворе) за прозоре, који су у ријетким случајевима остакљени, и у женским собама су са затвореним дрвеним жалузинама. Од приземља, гдје се налази штала и просторије за послугу, воде стрме степенице у просторије за становање, које се састоје од једног пространог предсобља, више малих, ниских собичака и једне отворене, осмоугаоне веранде (дивана). Једини комад намјештаја је тепих на поду, ту и тамо се сретне изрезбарена витрина/зидни ормар. За сједење и одмор служе тзв. «миндери», односно на зидове причвршћене даске, које се прекривају са теписима, мадрацима и јастуцима. Још једноставније су «камењаре» (куће од камена) у Херцеговини, које са својим равним крововима, ниским улазима и малим прозорима личе на пећине. Карактеристично за земљу је да се у сваком мјесту налази једно свратиште/коначиште, које се зове хан, и које у сваком погледу изгледа примитивно и ништа боље од штале за стоку.

Градови су или од градине (утврде) или од тврђаве или су вароши, које су уствари прави градови, ограђени зидовима и каналма за отпадне воде и фекалије и састоје се од махале или предграђа, често такође нису затворени и имају, кад су окружени малим баштама или зеленим оазама између стамбених четврти, са богатом вегетацијом и многобројним дрвећем, један питоретски, романтично-привлачан изглед, тек кад им се приближимо одају блиједу слику општег пропадања / запуштености, јер сами власници, што је нетипично оријенталним обичајима, задовољни су својим индивидуалним потребама, запостављајући/не мислећи на добробит заједнице, не узбуђујући се што њихове зграде све више пропадају и стапају изгледом са прљавим, мочварама сличним улицама и сокацима.
Код хришћанског становништва, без изузетка, налазе се још увијек сви првобитни обичаји и моралне врлине од великог гостопримства, патријархалног породичног живота, храбрости и борбености, строге религиозности, правичности једног према другом и нераскидивог пријатељства, али и до такође неизмирљивог непријатељства, крвне освете, екстремне равнодушности и фатализма.

Исхрана је једноставна; млијеко, овчији сир, кукурузни хљеб («куруза»), рижа и овчетина, црни и бијели лук као и ракија су саставни извор исхране, истовјетно је и код хришћанских Босанаца. У Херцеговини, гдје су најнижи слојеви (раја) самоувјеренији, још су се сачувале Српске народне пјесме, попјевке и приповијетке (предања), док све ово у Босни све више и више изумире. Посјед и земља припада скоро сасвим Мухамеданцима, становници у селима су већим дијелом кметови, то јест сељаци без сопствене земље и куће, земљовласници су или бегови, то јест насљедници словенских властодржаца, који су прихватили исламску вјероисповијест или аге, то јест турски земљопосједници, са којима кметови морају да направе споразум о изнајмљивању/коришћењу земљишта. Уосталом разликује се цјелокупна посједничка / властодржачка турска класа, која је првобитно смјела да посједује и носи оружје, или по образовању или по одијевању од сељака, чак ако су ови и у стању да их опонашају.

Thursday, August 17, 2006

(нови) Грб града Дервенте - приједлог







лица наших очева
су предјели
које називамо
отаџбином

© by @miro
Мирослав Б. Душанић

http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/


Thursday, August 03, 2006

О српском политичком и културном регионализму

Славенко Терзић

О српском политичком и културном регионализму

Могућности превазилажења


ISBN 86-83255-01-8Академија наука и умјетности Републике Српске
НАУЧНИ СКУПОВИ Књига 1
ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА Књига 1
Посебан отисак из зборника радова Српски духовни просторБања Лука - Српско Сарајево 1999


Догађаји током последње деценије 20. века означавају завршетак историјског круга, толико трагичног и болног за српски народ, године мира и напретка изгледају као епизоде. Двадесети век је нарочито поразан: Срби нису успели да нађу излаз (уз помоћ својих потенцијалних савезника) из пакленог плана њихових непријатеља о систематском уништењу и етничким чишћењима и практичном свођењу српског политичког и државног простора на Шумадију - један мали део Српске земље. Моје колеге, историчари, даће, надам се, трезвену и рационалну анализу свих тих процеса. Биће то за истраживача веома изазовно. Али, у моменту, када из дана у дан проживљавамо драму, тешко је латити се смирене и хладне анализе.

Да би се могао јасно дефинисати проблем истраживања, или проблем расправе, неопходно је дати макар у кратким цртама једну историјску ретроспективу ради извлачења искустава за времена која долазе. Поред сопствених, треба учити и на искуствима других народа, нарочито већих и развијенијих европских културних средина. Занимљиво је да Срби у свету врло брзо прихватају норме средина у којима се нађу, или живе, али да немају довољно истрајности или енергије да се у сопственој средини боре за исти такав начин социјалног живота и развијене културне навике.

Разуме се да духовни простор народа надилази његове државне границе, нарочито ако тај народ не живи у једној националној држави и ако је раздељен државним границама. Није први пут да су Срби издељени наметнутим државним границама. И у средњем веку они су живели у неколико својих држава (Зета, Рашка, Босна), а када су остали без својих држава онда су живели у туђим империјама. Сва српска ослободилачка енергија током 19. века била је усмерена на стварање јединствене српске националне државе. Југославија из 1918. године била је државно-политички оквир за највећи број Срба, иако је било рационалније и логичније да Срби створе своју националну државу. У Титовој Југославији они су изнова издељени, што се у први мах сматрало као ствар административних формалности. Изгледа да једино српски руководиоци нису схватили да нове административне границе међу југословенским републикама треба у будућности да постану нове државне границе које ће, опет трагично, изделити српски народ. У томе се огледа лакомисленост и недостатак државничке далековидости и мудрости политичких представника Срба у комунистичком руководству Федеративне Југославије. Након свега, Срби се опет налазе на почетку новог историјског круга: кључни проблем изнова постаје питање како остваривати и унапређивати политичко, економско, културно и духовно јединство Срба у новим од стране НАТО-а и САД-а наметнутим вештачким државним границама.

Као прво, српски народ би требао да, и након свих трагичних околности и наметнутих граница, настави да негује идеју јединствене српске националне државе, у коју треба да уђу сви они предели на којима су Срби вековима чинили етничку већину. Ту велику мисао, проистеклу по узору на друге велике европске народе неговали су највећи државници, политички мислиоци и научници српског народа током 19. и 20. века. Срби никада не би требало да се помире с резултатима геноцида и етничког чишћења Срба током 20. века, у Хрватској, Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Старој Србији и једном делу Македоније. Стање настало геноцидом, етничким чишћењем, насилним однарођавањем и агресијом страних сила не може се сматрати ни легитимним, ни коначним, а да и не говоримо са универзалне хуманистичке и моралне тачке гледишта. Не треба губити наду да ће се у измењеним међународним околностима, са новом и обновљеном Европом која ће афирмисати идеју суверене, националне, демократске државе, доћи и до обнављања класичних категорија међународног права и међународних односа који ће се заснивати на владавини закона и права.

Ако занемаримо међународне околности, које су истина увек имале изузетно важну улогу у решавању српског питања (често и пресудну), остаје низ проблема у самом српском националном и друштвеном бићу које би требало врло темељно и разложно критички преиспитати. Искуства током 20. века захтевају таква строга критичка преиспитивања, без много болећивости за сопствене промашаје и несавршености. Назначавам три чиниоца чију улогу не бисмо смели потценити у напорима за јачање српског културног и духовног јединства.

Српски политички и културни регионализам

Српски регионализам има своје историјске разлоге, али сличне примере налазимо и код других европских народа, с тим што су многи од тих народа успели да превладају историјски условљене регионалне и политичке разлике. Срби су од губитка својих независних држава, од друге половине 15. века, вековима живели без своје државе, у туђим империјама - углавном у Османском царству, Хабсбуршкој монархији и Млетачкој републици. Они су оставши без своје државе, друштвене и културне елите, без низа моћних интегративних средстава која стоје на располагању једној организованој држави, природно трпели многе утицаје држава у којима су живели. Ти утицаји су били и политички, и културни, и ментални, али и утицаји у обичајима, свакодневном животу, језику, одевању, исхрани и многим другим областима. Не може се спорити да су ти утицаји били и врло плодоносни, као на пример код Срба у Јужној Угарској. Али, са мноштвом утицаја, они су упијали чак и представе средина у којима су живели о Србима који су живели изван тих средина, са свим клишеима и стереотипима.

Појава нових средишта државног и политичког окупљања, од 18. века на простору данашње Србије и Црне Горе није много изменила прилично дубоке разлике у разним областима између појединих делова српског народа. У 19. веку Кнежевина, односно од 1882. године Краљевина, Србија је постала водеће политичко, економско и културно средиште српског народа, што је остала све до данас. И у другим европским националним покретима, примера ради, једна од мноштва немачких или италијанских државица играла је улогу обједињавајућег фактора више различитих државних и културних средишта. Међу Србима је то била Србија, иако је у том погледу наилазила на ривалство Црне Горе у другој половини 19. и почетком 20. века. Да се у Србији током 19. века имала у виду различитост регионалних српских традиција, показује мемоар Атанасија Николића, из 1862. године, иначе једног од главних сарадника Илије Гарашанина на пословима националног ослобођења и уједињења. Николић истиче да у грађењу плана о начину уједињења српских земаља треба обазриво водити рачуна да ове земље задрже своја историјска имена, провинцијалне установе и интересе. Треба избећи "једнообразно срезан централизам", задржавајући "само савршено народно, црквено, финансијско и судства јединство". Он предвиђа Народну скупштину свих српских земаља, назив Краљевине био би Краљевство свију Срба, а краљ би имао титулу Краљ свију Србски' земаља, Краљ Босне, Војвода Херцеговине, Старе Србије и. т. д.[1]

Срби су за разлику од Немаца или Италијана на пример, који су уз помоћ јаке државе и економским и културним средствима успели да потисну регионалне разлике, до данас остали народ склон регионализму и регионалној свести. Они би вероватно, да су успели да створе јединствену националну државу, нешто дужем временском трајању успели да превазиђу поменуте разлике, на основама јединствених садржаја, пре свега културне и образовне политике. Пошто се то није десило, регионализам је у рукама непријатеља српског јединства постао моћно оружје различитих облика дезинтеграције српског етичког, културног и духовног простора. Још је Бењамин Калај, проучавајући историју Срба, дошао до закључка да су Срби народ склон партикуларизму и регионализму, и да су то управо то елементи који се могу изванредно искористити за аустро-угарску политику према Србима. Он на тој основи, на пример, покушава после Берлинског конгреса у Босни да ствара "босанску" нацију, и да на сваки могући начин спречи повезивање Срба са једне и са друге стране Дрине, подстакне суревњивост и ривалство у Црној Гори, и издвоји Рашку и целу Стару Србију из целине српског културног простора.

Аустроугарска дипломатија и политика су изванредно добро манипулисали овим српским склоностима. На тој основи се између два светска рата гради национална политика Комунистичке партије Југославије, у чијем спровођењу учествују и комунисти из редова Срба, али се регионална свест осећала и код неких других грађанских политичких групација. Из такве концепције КПЈ проистичу "обласни" и "покрајински" комитети за Црну Гору и Боку, за "Санџак", за Косово и Метохију, за Македонију, за Војводину и тако редом. На тој основи се фрагментаризује свест о политичкој, националној и културној припадности, и то само међу Србима, док се с друге стране, иде на окупљање и повезивање других народа у истој држави, чак и преко државних граница југословенске државе (огромна брига југословенске дипломатије и политике за судбину Словенаца у Италији и Словенаца и градишћанских Хрвата у Аустрији), као и скоро потпуно отворена граница између албанске националне мањине у Србији (на Косову и Метохији) и албанске државе. Подстицањем регионалне свести међу Србима, и коришћењем било државних традиција (Црна Гора), било дијалекатских и фолклорних особености (Македонија), у српском народу се стварају нове синтетичке нације "Црногорци" и "Македонци".

Политички и културни регионализам остаје и даље препрека српској политичкој и културној интеграцији. Насилно однарођавање Црногораца после Другог светског рата, има за последицу политички, државни и културни сепаратизам који сада постаје највећи изазов и препрека српској интеграцији. На другом месту стоји војвођанско "аутономаштво". Политичко менторство Загреба овим покретима више нема ону снагу коју је имало до распада југословенске државе, али се сада јављају још снажнији политички центри из Средње и Западне Европе и САД-а који ће и даље инсистирати на политичком и културном уобличавању ових покрета. Процес однарођавања Срба у Црној Гори није завршен, и стоји негде на раскршћу. Поред јасне свести о припадности српском народу, код дела српског становништва у Црној Гори, знатан део становништва има свест о томе да су "и Срби и Црногорци". Тај део становништва још увек није спознао истину да је црногорска националност на којој је инсистирала КПЈ заснована на негирању припадности српском етничком и културном бићу, што је иначе одувек било јасно свим најистакнутијим представницима политичке и културне елите Црне Горе, чије оличење представља Петар II Петровић Његош. У постојећим околностима снажног притиска на Србе не би требало потценити још увек малобројну али добро организовану, економски јаку и пропагандно вешту групацију становништва која себе сматра "Црногорцима" са изразитом "монтенегристичком" свешћу. Као што је чест случај са конвертитима она настоји радикално и без компромиса да уништи све што говори о Црногорцима као делу српског народа који живи у Црној Гори. Да би се такав политички план могао остварити, потребно је изнова интерпретирати целокупну историју и културну баштину српског народа у Црној Гори, нарочито дела и политичке идеје најистакнутијих личности као што је био Петар II Петровић Његош. Јер, како логично и разложно објаснити чињеницу да владике и сви владари Црне Горе као и сви значајни ствараоци, говоре и пишу о себи и Црногорцима као Србима у Црној Гори, а да наједном, након Другог светског рата, политичком одлуком партијског руководства Југославије, ти Срби постају друга нација - "Црногорци". То, разуме се, није било могуће спровести као политички пројекат без кривотворења историје, културе, народног стваралаштва, епике, и свега што је чинило суштину Црногораца као дела српског народа на простору Црне Горе. Готово да нема сличног политичког експеримента у историји Европе.

У интересу, пре свега историјске истине, а затим и васпостављања духовног јединства српског народа, преко је потребно започети скидање идеолошких наслага са српске духовне баштине Црне Горе, без било каквих политичких кампања већ научним и културним мерилима којима се вреднује баштина свих других европских народа. Баварска је, на пример, била вековима засебна немачка државица, са двором и династијом, па никоме не пада на памет у Немачкој и Европи да данас говори о "баварској нацији" или баварској културној баштини издвојеној из немачког културног наслеђа.

Постоје и други облици политичког и културног регионализма код Срба. Поред Црне Горе, могло би се говорити и о разним облицима испољавања војвођанског регионализма, али и других регионализама (који се јављају тамо где их никада није било). Наравно да треба правити разлику између, с једне стране локалних особености сваке покрајине или региона које су резултат различитих културних утицаја, и политичких тежњи које се уобличавају на тим особеностима и изражавају као сепаратна регионална свест, с друге стране. Целовит програм српске културне интеграције требало би да буде заснован на синтези свих српских културних традиција, свега онога што је најбоље у духовном наслеђу и традицији српских покрајина и региона. Поред поменутих, и низа других разлога о којима овде није било речи, извесни облици регионалне свести међу Србима јављају се и услед међусобног слабог познавања. Срби не познају само недовољно своје суседе. Они се међусобно слабо познају, што се онда јавља као погодна основа за различите клишее и стереотипе у виђењима једних делова српског народа о другим деловима истог народа.

Улога културе, просвете и науке у јачању српске културне интеграције

Пажљивом анализом српског националног покрета током 19. и 20. века може се доћи до закључка да су културна средства борбе за политичко и духовно јединство Срба била сасвим у другом плану. Иако се не може оспоравати значај националних буна и устанака, из искуства се показало да је културни и просветни рад увек давао дуготрајније и темељније резултате. Стојан Новаковић је, увидевши проблем занемаривања културних средстава националне борбе наглашавао управо важност и далекосежност таквог рада. У једном чланку-забелешки насловљеном Непозната нишка књига, из 1890. године, Новаковић пише: "Обнова националног живота у нашем народу почела се српском књигом прошлога века и ослобођењем Србије овог века. Поред све снаге коју је народ у оба ова посла показао, просветна и књижевна снага није била на висини задатка. Ослобођење Србије требало је да буде знамење за просветно и књижевно кристалисање племена српских. А српска књига и просвета мучиле су се и жртвовале очевидно без снаге да потребну светлост проспу по путу којим је ваљало да се креће национална мисао српска".[2] Новаковић је писао о приликама од пре више од једног века, али оне се нису ни данас много измениле. Имао је у виду, тада пре свега Стару Србију и Македонију, покрајине у којима се "некад народни живот у најлепшој снази развијао", а у то време су изгледале као напуштене и остављене. "Наш рад је", пише Новаковић, "био без правога плана, без организације и недовољан; наша снага се уздала у политику, али је пренебрегавала онај тихи и смеран али плодни рад у корист будућности. Могло би се казати, да смо и ми сами били назадни и неспремни, и да појединости нисмо познавали". Новаковић је имао у виду дубље познавање прилика - од географије и природних својстава земљишта, до народа, његових традиција, обичаја, културне баштине, економских прилика и националних тежњи. И данас српски културни и просветни рад пати од истих бољки. Јер, ако данас прочитамо расправу Јована Цвијића О нашем националном раду, из 1906. године, готово је невероватно колико она звучи живо и препознатљиво. То је доказ да се нису много измениле социјалне и културне навике нашег народа.

Иако живимо у времену огромне моћи електронских медија, што је потпуно нов феномен у односу на време Стојана Новаковића или Јована Цвијића, верујем да своју важност нису изгубиле класичне установе и традиционални облици просветног, културног и научног рада. Нарочито оне установе које предметом свога истраживања и рада негују свест о сопственом идентитету и културном наслеђу. Квалитет наставних садржаја у школским програмима наставе историје, географије, српског језика и књижевности, у основним и средњим школама итекако може допринети изградњи свести о јединству српског духовног и културног простора. Стога није чудо да сви они који су настојали да дезинтегришу целину српског света, подстичући свест о регионалном идентитету и регионалној припадности полазе управо од ових програма. То је, на пример, радио аустроугарски окупациони режим у Босни и Херцеговини у време Бењамина Калаја, као што сада ради окупациона управа у Републици Српској. Сличне тенденције, истина још увек дискретне, запажају се у најновије време у наставним програмима у Црној Гори. Важну улогу на истом послу имају и музеји и музејске поставке, као значајне културне установе које негују културну баштину одређеног простора. Значајна улога је и локалних библиотека и културних центара који различитим програмима - књижевним сусретима, трибинама, представљањима књига, и на разне друге начине могу подстицати развијање културних навика и формирање уравнотежених представа о достигнућима српске културе, књижевности, уметности и науке и њеног места у балканским и европским оквирима. Такве трибине доприносе јачању личних и друштвених веза развијених и јачих културних средина, као што су Београд, Подгорица, Нови Сад, Бања Лука или Приштина, са културним срединама у мањим местима у унутрашњости.

Постоји неколико установа међу Србима које имају незаменљиву улогу, нарочито у културном животу. То су на првом месту Матица српска, Српска књижевна задруга, и у новије време Вукова задужбина. Било би добро уколико би ове установе изузетног угледа у српском народу својим духовним зрачењем стигле до сваког српског културног, библиотечког или музејског центра, као што је то био случај, на пример, у време великог српског културног полета крајем 19. и почетком 20. века (до Првог светског рата). Том полету допринеле су и српске задужбине и уопште дух задужбинарства, који, додуше, никада није био развијен као што је био код неких других народа, рецимо Грка, али је ипак имао значајно место у подстицању просветног, културног и научног живота. Многа значајна дела из српске историје, етнологије, књижевности и сродних области објављена су о трошку појединих задужбина.

И поред несумњивих резултата у истраживањима српске културне баштине многе области су остале још увек слабо истражене. То се пре свега односи на Стару Србију (Косово, Метохија, Рашка, Скопско-тетовска област), али и на друге области, чак и у централној Србији - као што је Топлица, многе области Херцеговине и Босне, Приморје (Грбаљ, Конавле, Далмација), а да не говоримо о просторима Републике Српске Крајине. Много некада чувених српских духовних и културних центара, као што су цркве, манастири и средњовековни градови, налази се у рушевинама и потпуно запустело. Истражити, описати и евентуално обновити та некада важна средишта српског културног живота значило би изнова повезати покидане нити српске културе и духовности, нарочито у областима које су некада биле средиште државног и духовног живота, а неупућенима данас може изгледати као да су одувек биле на периферији. Научни скупови посвећени овим темама допринос су не само научним истраживањима већ и јачању културног живота у најширем смислу тога појма.

Духу заједништва и солидарности међу Србима, као и неговање финих културних навика и укуса у културном животу, у своје време доприносила су различита певачка и културна друштва у свим српским областима. Многа друштва су била замрла након Другог светског рата. Последњих година се и она обнављају, као што је случај са српским певачким и културним друштвима Јединство у Котору (основано 1839), Братство у Пљевљима (основано 1889), и Цар Урош у Призрену (основано 1885). У новим околностима ова друштва могу имати значајно место у неговању високих критеријума српске музике и народног стваралаштва, тим пре што је управо та област угрожена масовном поплавом шунда и неукуса.

Јачање веза српске средине са европским развијеним културним срединама

Догађаји у последњој деценији нашега века показали су колико много познавања наше средине, и предрасуда о њој, постоји у развијеним европским срединама. То је свакако последица општих политичких прилика током 20. века као и наставак неких старих предрасуда из претходних векова у односу према источнохришћанској традицији и њеним вредностима.

До 1918. године Срби су били разједињени, и могли су се представљати Европи претежно у оквирима државно-политичких целина у којима су живели. У југословенској држави српска целина и њен културни идентитет никада није била довољно јасно профилисана у оквирима југословенске целине, а после Другог светског рата готово потпуно је стављена у други план зарад афирмације појединих регионалних идентитета или новокомпонованих нација. Сада када се распао југословенски државни оквир, отвара се исти проблем који је постојао до 1918. године. Он је још драматичнији и ургентнији, јер су Срби насилним етничким чишћењем померени (треба веровати привремено) са својих старих етничких станишта и из својих јаких културних средина.

У свету данас постоји очигледна тежња да се српски политички, културни и духовни простор сведе на Шумадију, а да се све изван тих оквира прикаже као тежња за стварањем "Велике Србије" која се наводно жели остварити "агресијом" на друге народе и њиховим "етничким чишћењем". Такве политичке тежње прате и одговарајуће пројекције научних и културних истраживања у складу са политичким виђењима српског духовног простора. Један такав свеж пример пружају књиге Ноела Малколма о Босни и Херцеговини и Косову и Метохији. Нама ће бити тешко данас доказати, у овом захукталом антисрпском мњењу, да су Темишвар, Призрен, Пећ, Скопље, Скадар, Цетиње, Дубровник, Задар, Загреб, Сарајево, Вуковар, Осијек, исто тако велики и незаобилазни српски политички, културни или привредни центри као што су били Београд, Крагујевац, Ниш, Нови Сад или друга места. Та свест о целини недостаје, прво, и самим Србима. А, друго, веома је мали број успелих синтеза попут рецимо Скерлићеве Историје нове српске књижевности који би пружиле целовиту слику политичког, културног, друштвеног и привредног развитка Срба. Историја српског народа у десет томова изузетно је значајно дело српске науке и културе, али оно не може имати ону функцију коју могу имати кратка синтетичка дела. Али ако бисмо и занемарили домаћу публику кључни проблем остаје то што таквих синтеза немамо на великим европским језицима. Делимично и због тога је широм света могуће развијати пропаганду да су Срби "агресори" у Призрену и Пећи, у Дубровнику, Сарајеву или Горажду, у Вуковару или Осијеку, тамо где су они од средњег века били ослонац привредног и културног развоја тих области.

Биће потребно много труда и много стрпљења да се снажна светска пропагандна матица сведе у разложне и на истим засноване научне токове. За тако нешто потребна је добро и дугорочно заснована национална стратегија, заснована на културној и научној офанзиви према свету. Треба по сваку цену радити на јачању српских студија у европским и светским славистичким и балканолошким центрима. Са друге стране, истраживања словенског света и истраживања Југоисточне Европе не би смела да заобилазе српске научне и културне центре. Београд, на првом месту, требао би да буде један од европских научних центара за проучавање Југоисточне Европе. У њему треба да се штампа више годишњих или повремених публикација на страним језицима. Београд треба да буде место научног дијалога научника и ствараоца и са Запада и са Истока. То ће омогућити јачање наших веза са европским и светским научним центрима, јачање научне и културне сарадње, а преко боравка угледних научника са разних страна света, биће могуће постепено сузбијати наталожене стереотипе о нашој средини, њеним људима и културним достигнућима. То није нимало лак и једноставан посао и нарочито не трпи импровизације, од данас до сутра. Он мора бити саставни део дугорочне стратегије. Само таквим изузетним напорима свих нас моћи ћемо да учинимо нешто да српски народ и српска култура добију оно место које су одувек имали у историји европске цивилизације.

Напомене

1 Србија и ослободилачки покрети на Балкану од Париског мира до Берлинског конгреса (1856-1878), књ. 1 (1956-1866), приредили Василије Крестић и Радош Љушић, Београд 1983, 273-284.
2 Стојан Новаковић, Непозната нишка књига, КОЛО - Лист за забаву и књижевност, бр. 39, Београд, 1. маја 1890, 235.

Thursday, July 06, 2006

УПОТРЕБА ЋИРИЛИЦЕ У КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОЈ БАШТИНИ КАТОЛИЧКИХ СРБА



Повеља Кулина бана Дубровцанима преписана
старославенском српском ћирилицом

Оригинална повеља Кулина бана Дубровчанима
Да ли има икакве разлике процјените сами. Хрвати протурају тезу да је овај документ писан "босанчицом" - каква дрскост!

TОМИЦА КЕРЧУЉ

Београд 2003

Уводна реч

Дуго смо се премишљали коју тему да обрадимо за дервентске пријатеље. Најзад смо преломили да то буде нешто о употреби ћирилице код једног дела нашег народа, које називамо ''католичким Србима''.






Зашто? Одмах да будемо искрени, није била у питању никаква унапред смишњена намера, нити смо се руководили, пре свега, потребом да напишемо нешто што би имало искључиво сувопарни научни допринос (то не значи да се на њега није мислило). Наш мотив је лежао на другом месту. Наиме, у тренуцима наше пуне националне дезоријентације, у тренуцима када већи део србског народа свесно одриче преданост свом исконском писму, када скоро све државне институције дериликвирају вековна српска слова, ми смо решили да се дигнемо против тих издајничких појава.
Због тога, дужност је сваког, а поготово нас интелектуалаца, да устане и да отворено жигоше све такве издајничке манире. Да прецизно обележи све оне који свесно или несвесно врше издају свог националног идентитета. Да упери прстом на сваког понаособ, и да га изложи најстрожем презиру, све до оног момента док издајник не капитулира. Свако има права да буде издајник, али наша је дужност да такве издајнике нападнемо и разголитимо. Зато је издајник и сваки онај који се не противи издаји, па макар он сам био лично потпуно исправан.
Намера је овде наша, да пробудимо учмале духове, да тргнемо људе из летаргије, из те погубне равнодушности и апатије, најзад из националне збуњености. То се може, између осталог, постићи и ако дајемо примере из прошлости, из којих се може видети како су наши стари чували своје писмо, и нису хтели ни за јоту да одступе од њега. Да се види како су трпели разне тегобе баш због тога што су остали верни ћирилици.

То се на крају може постићи и ако прикажемо како су ћирилицу чували и неки други делови нашега народа, од којих се то не би очекивало. То је управо и предмет нашег рада. Највећи део посла у обнови наше националне части, пада на нас интелектуалце. Ми дајемо основни правац, од нас креће акција, ми будимо духове, или како би бесмртни Његош рекао: ''Удар паре искру у камену, без њега би у ка'м очајала!''

Нешто о Србима католицима

1. Колико је укупно или приближно било Срба који су припадали римокатоличкој ''цркви'', неће се моћи никада поуздано утврдити. Оно што се зна, јесте да данас њих нема, сем можда неких изузетака, као на пример у Боки и у Румунији (Срби Крашовани) Али, ако се не може говорити о обиму католичких Срба, може се говорити о њиховом просторном размештају, културним особеностима, као и о узроцима њиховог постанка и нестанка.
Где је било највише Срба католика? Свакако у јужним пределима наших земаља. На Примрју највише. Затим, у Херцеговини, Босни, и Српској Војводини и Славонији, али пре свега на Јадранском приморју. ''Овај феномен католичког српства нарочито на јужном Јадрану, представља једну од најсветлијих тачака нашег националног покрета, један од најмање очекиваних и зато веома запажених и веома цењених излива српског осећања''. (1)

Целокупан србски народ, од примања хришћанства, исповедао је православну веру, дакле припадао је Источној Цркви. Појава првог иноверја појављује се тек у крајем XI века. Познато је, да је већ 1060 год. у Солину, Синод прогласио ћирилицу за ђаволски изум Методија, а самог Методија за јеретика. Други важан фактор у настанку католичког србства јесте појава доминиканских, а затим и францисканских (фрањевачких) мисионара на нашим пределима, поготово у Босни и Далмацији, који су махом долазили на позив угарских краљева. Цела та католичка јерархија у Босни била је потчињена архиепископу од Калоче (Угарска). 1260 г. оснива се Vicaria Bosnae Argentinae.
Не постоје неки уочљиви колективни изливи србског порекла католичких Срба, е да би смо могли да извлачимо закључке већег значаја. То не би требало да чуди чак и оне који иоле познају свхатања католичког клира по питању националности. Али видећемо касније, на основу писаних споменика, да је свест ових људи о своме србском пореклу била присутна.
Та национална свест Срба католика је временом била гушена, кроз делатност католичког клира. Тако руски конзул на босанском двору у Сарајеву А. Гиљфердинг пише у другој половини XIX века ''Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина, он себе назива Босанцем Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита напр. Старца 'Умјете ли ви нашки'. Но који је то 'нашки језик' он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина, римо-католичка црква...'' (2)
Овде је место где одмах треба решити и нека спорна, али веома важна питања. Прво: којим су писмом писали Хрвати? Нико позванији да нам то разјасни од Ватрослава Јагића, највећег хрватског научника свих времена. У једном од бројева свог ''Архива за словенску филологију'' проф. Јагић пише:
''Пре него је настала употреба народног језика владао је код грчко-источних Срба сасвим а код католичких Хрвата делимично црквено-словенски језик као орган црквеног и делом државног живота: код Срба је то вршено ћирилиским, код Хрвата глаголичким писмом...'' (3)
Дакле, поред тога што нам се саопштава, да су се Хрвати служили глагољицом, Јагић нас уверава да је црквено-словјенски језик код Срба био ''сасвим'' у употреби, а код Хрвата само ''делимично'' Шта нам то говори?
Говори нам да је право писмо Хрвата глагољица, о чему сведоче скоро сви писани споменици са хрватског етничког подручја (“Винодолски закон”, изузетак је чакавско-ћирилски “Пољички статут”), и друго, говори нам да црквено-словјенски језик није био једини језик Хрвата. Основни и претежни језик Хрвата био је чакавски. У томе су сагласни и Копитар, и Миклошич, и Шафарик и многи други слависти. Тиме спречавамо фалсификате који су чести у доказивању тобожњег хрватског ''хисторијског права'' на србски етнички простор.
*1
Лазо М. Костић, Католички Срби, политичко – историјска расправа. Торонто 1963. стр. 5
*2
А. Гилъфердинг, Поездка по Герцеговине, Боснии, Старој Себии, Записки Императорского русского географицеского обшества. Книга XIII, Санкт Петерсбург 1859. податак узет из: Лазо М. Костић, Образовање и одржање српске нације према страним писцима, Колектанеа, Сабрана дела, Београд 2000. Пети том. год. Стр. 129
*3
Архив, XXXIV, 1913. Лазо М. Костић, Ћирилица и српство, културноисторијска студија, повезаност ћирилице и српства. књига 1. Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. г. Стр. 528

Дакле, барем када се тиче идентификације народности на основу писмености и језика, сваком се додељује што је његово. Што је чакавско, па било писано или глагољицом, латиницом или ћирилицом (мада ређе) – хрватско је. Што је писано ћирилицом, без обзира да ли икавским, екавским или ијекавским наречјем штокавског језика – српско је.
Ту скоро, у једном броју негдашњег ''Гласника Музеја Босне и Херцеговине'', који је излазио за време окупације, наишли смо на један примерак Светог Писма, који је крајем 16 века штампан у Млецима. Писан је латиницом у чакавском наречју, и то тако, да је мало вероватно да би га мало који Хрват данас могао прочитати. Нисмо успели да забележимо који је број ''Гласника'' али вероватно то знају они који се тиме стручно баве.
Затим, постоји један добар део католика, који до само пре, нешто мало више од 100 година није имао никакве националне свести. Реч је о католицима Босне и Херцеговине. Ако су они икада имали прилике да се национално изјасне, никад се нису изјшњавали као Хрвати, а то нам је најважније да докажемо. А ако их је страна наука, или државна власт, означавала, осим по вероисповести, опет их никад није означавала као Хрвате.
Зашто је ово важно да се докаже? Зато што се тиме у главу удара хрватска теза о ''вечном хрватству Босне''. Хрватски ''историчари'' користе присуство католичке вере у Босни како би оправдали своје мегаломанске претензије на Босну и Херцеговину.
А може се лако видети са најкомпетентнијих места да реч Хрват није била позната у Босни за дуже време. Тако напр. у извештају босанског бискупа фра Франћиска ди Стефана из Високога, који је упућен папи крајем XVI века, ниједном речју се не помиње име Хрват. Говори се само о бројном стању дијецеза, па се каже како у Тузли има 7400 ''католика'', у Олову 2400 ''католичких становника'' итд. (4)
Затим, имамо летопис францисканског манастира у Сутјесци, такође се не спомиње хрватско име. Могу се погледати и извештаји Апостолског викаријата за БиХ. Ни тамо се не наилази на име Хрват. Бројни шематизми викаријата и бискупија, такође сведоче о томе. Извештаји Ватикана такође. Постоји и попис који је спровела 1910. г. окупациона власт. Срби се свуда у том попису спомињу као Срби. Католици увек као католици, никад према народности. (5)
И сам хрватски историчар Вјекослав Клаић, познати ''заинекач'' Срба признаје да католици нису имали националне свести. ''Католици зову сами себе Латини, а православни их у неким крајинама зову Шокци, а у неким местима Турске Хрватске и Маџари...'' (6)
На крају само још једно спорно питање и тиме овај капител завршавамо. Пред нама се појавио случај ''босанчице''. Како је протумачити, и где је сврстати? Јер познато је да су хрватски ''научни'' радници и овде дали доказа своме клептоманству, тврдећи како је босанчица ''хрватска ћирилица'' (7)
Проблем је решен тако што је узето мишљење једног од највећих ауторитета у овој области – проф. Милана Решетара. Он јасно каже да босанчица ''није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула (ситнија слова), која је у старије време била у обичају у свим нашим крајевима у којима се уопће писало ћирилицом, и код православних и код католика и код муслимана''.

*4
Лазо М. Костић, Верски односи Босне и Херцеговине, Сабрана дела, Београд 2000. г. Девети том, стр 410-423
*5
Исто.
*6
Bosna. Podatci o zemljopisu i poviesti. Sabrao jih i poređao Vjekoslav Klaić, Prvi dio: zemljopis, Zagreb 1878. преузето од: Лазо М. Костић, Верски односи Босне и Херцеговине, Сабрана дела, Београд 2000. г. Девети том, стр 410-423
*7
Grubišić, Vinko: Grafija hrvatske lapidarne cćrilice, KHR, Müunchen - Barcelona, 1978 Zelić-Bućan, Benedikta: Hrvatska ćirilica - bosanica (bosančica), Hrvatska danas –
Kolendić Petar. 1904 Bosančica, Bosansko-hrvatska ćirilica i Dubrovčani. Bosanska Vila (Sarajevo), sv. 19, 1904, br. 19/20, 349-51, 1, 1994,
Moguš, Milan: Povijest hrvatskoga književnog jezika, Globus, Zagreb, 1993
*8
Милан Решетар, Либро од мнозијех разлога. Дубровачки ћирилски зборник од г. 1520. Зборник за историју, језик и књижевност српског народа. Св. 15. Сремски Карловци-Београд 1926. преузето од Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1994. стр 108

(8)Ћирилица у Римокатоличкој ''цркви''

Што је ћирилица била употребљавана у римокатоличким ''црквама'' на србском етничко-језичком подручју није никакво чудо. Другог писма ту није ни могло бити, и ако би се, још при томе, желео успех међу ''шизматицима'', употреба ћирилице је била неизбежна. ''Ћирилица је била у обичају као народно писмо и код присташа римокатоличке цркве, и то у средње доба све до свршетка XVIII в.'' (9)
Према томе, толиком дугом употребом, види се да употреба ћирилице није била срачуната на једно ограничено време. Није се, дакле радило о неком тренутном компромису. Сличан податак саопштава и проф. Милорад Екмечић. Говорећи о ''Бечком књижевном договору''. он ненаводећи извор децидно каже ''Од 1815. се напушта ранија обавеза фрањевачког свештенства Далмације да пишу ћирилицом'' да би на крају додао ''Чак су имали и једну посебну школу која је пословала на основама ћирилског писма. До тога времена, католици и у суседној Босни и Херцеговини напуштају ћирилицу.'' (10)
Пуштамо и даље податке о томе. ''Као што је било у Босни било је и у Славонији. И тамо је ћирилица од памтивека и међу католицима владала. Види у Фр. Миклошић, Мonumenta Serbica п. 494, где се преводи ћирилицом писано писмо 1465, год. У Броду на Сави (данас Славонски Брод). Рељковићев Satir такођер нас о томе уверава (пп.54 и 62-63), Игњат Брлић, у свом предговору немачким језиком писане граматике од 1833, год., напоменуо је, да је у фратарској књижници у Нашицама видео све до 1721. год. манастирске рачуне и нацрте за проповеди писане ћирилицом. У Славонији, међу римокатилицима, почела је да истискује ћирилицу – латиница тек од другог деценија XVIII века, када су почели у њу долазити световни свештеници и калуђери римски и Хрватске, ну ми имамо података, да су се фрањевци томе опирали и у четвртом деценију тога века. Тако нпр. Фрањевачки провинциал Лука Карагић издао је 1 јула 1736. год. Окружницу на све манастире и фратре њему потчињене, у којој у тачци 6, под претњом строге казне, забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима пише, него искључиво само ћирилицом, јер је и писмо дар Божји, нарочито дарован народима и језицима а не даје се многима...'' (11)
Мало пре напоменусмо да је ћирилица била неизбежно средство у прозелитизму Римокатоликих мисионара.. Вршити прозелитизам у крајевима који су Србима настањени, без употребе ћирилице, било би, ако не узалудно, сигурно отежано. У прозелитизму су неопходне и књиге и разна друга писанија, како верска тако и остала. Како србски народ није познавао друго писмо сем своје ћирилице, то је ћирилица била стављена у арсенал ове римокатоличке акције. Са тим је био добро упознат и сам врх римокатоличке ''цркве''. Отуда је папа Гргур XIII лично наредио да се ''у Риму излију ћирилска слова и она се (...) још и сада чувају у Риму. Тим словима штампан је на словенском Канизијев катихизис. Он, Караман (надбискуп Задарски из половине 18 века. Примедба Томица Керчуљ) штампао је тим словима у Риму 1739. Алфабетар (Азбука) за потребу словенских католичких свештеника, јер само тако обучени свештеници могу ''шизматике'' обратити на католичку веру (“li quail essendo l'inuco mezzo per convertir gli scismatic'' N. Milaš. Documenta 314-315) (12)
Преласком на римокатличко вероисповедање, Србски народ није прелазио и на друго писмо. Због тога је цела пропаганда Римске конгрегације за веру, морала и даље да се води на ћирилици. Шта нам у тој тврдњи служи као доказ. Пре свега, штампане црквене књиге. Свето Писмо у католичким ''црквама'' на Јадрану и залеђу, за потребе католичког свештенства редовно је било штампано на латинском језику, иако је служба вршена на народном језику. Међутим, поред њега у црквеним службама су коришћени и такозвани ''Лекционари''. Они се по садржају нису битно разликовали од Светог Писма, али јесу по писму у коме су састављани. Наиме, први такав лекционар штампао је у Млецима 1495, фрањевац Бернардин Спљећанин, родом Хрват. Но како је он био штампан чакавским наречјем на латиници, и како он није био разумљив нити народу нити свештенству у јужнијим пределима Јадрана, вршени су његови преписи у ћирилици, и то неколико пута.

*9
Вид Вулетић-Вукасовић, Ћирилица код присташа римокатоличке цркве до свршетка XVIII в. У Босни у Далмацији итд. Споменик Српске Краљевске Академије XXXIX. Београд 1903 стр. 117
*10
Милорад Екмечић, Црква и нација код Хрвата, Зборник о Србима у Хрватској књ. 4. Београд 1999. год. Стр 10
*11
Радослав М. Грујић, Апологија српскога народа у Х рватској и Славонији. Београд. Просвета 1989.
*12
Д-р. Јован Радонић, Штампарије и школе римске курије у Италији и јужнословенским земљама у XVII веку. Београд.
Посебна издања Српске Академије наука. 1949. стр. 73

(13) Значајно је напоменути да је и један католички Србин, проф. Вид Вулетић Вукасовић, израдио у ћирилици препис овог Дубровачког Лецкционара. (14)
И у Стону, односно полуотоку Рату (Пељешцу) користила се ћирилица, како код духовних тако и код световних власти. ''Спомињемо, да је мартикула братства св. Франа у Стону из прве половице XV в. Писана ћирилицом, којим су се писмом онда служили православни. За чудо је, да се у Стону, након 100 година Дубровачке владе саставља важан пучки акт, и још чисто вјерског католичког обиљежја ћирилицом!. То значи да је мартикула била за пук, који је познавао само ћирилицу, и да Дубровчани нијесу могли уништити и збрисати тако лако одмах сваки траг српству на полутоку и у Стону.'' (15)
Посебно о ћирилици у Дубровнику Како је Дубровник од вајкада био спојен са својим залеђем, које се још од Порфирогенита сматра чисто српским, то је последица његовог словенизирања била сасвим очекивана. Град одвојен од своје матице, није имао избора. Ћирилица је експресно, сасвим неосетно продрла у Дубровник заједно са осталим словенским обележјима и нашла своју примену како у јавној тако и у приватној употреби Дубровчана. Овде само неколико констатација које су неки још пре нас изнели.
Све до своје смрти Дубровник се служио ћирилицом у коресподенцији са балканским земљама, па чак и са турским властима, које су се у залеђу утврдиле. Због тога је Дубровачка канцеларија увек упошљавала ''српског писара или канћелијера, који је био, дакако, присташа римо-католичке цркве'' (16)
Неколико од тих логогета или дијака су Никша Звијездић,, који се појављује од 1431-1454, и Маринко Цвјетковић. ''Споменут ми је к тому још неколико српских дијака који су били у Дубровнику као логогети осталих владара: Бјелић Нико (Дубровачанин), Дмитар, Добривој, Милета, Радослав, Рајче итд''. (17)
Још један општи закључак, овај пут од В. Мошина. И С. М. Траљић. Они кажу: ''Ћирилица, разумљива и за сусједне српске области, и за дуборовачку канцеларију, кроз читаво остало раздобље средевековља била је у употреби и у босанским и хумским концеларијама, и у литургијским текстовима, и на гробним споменицима, те су је, као народно псимо разумљиво за широке слојеве, прихватили и еластични фрањевачки мисионари, који су у средини 13 вијека преузели од доминиканаца задатак борбе с ширењем јереси''. (18)
Сад неколико појединачних манифестација, где се уочава оданост ћирилици појединих
католичких Срба. 1514. г. дубровачки писар, Лука П. Примојевић, тражи од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала ''и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи а штампа им је била свугдје хваљена и уважена.'' (19)
*13
Тај податак само ad hoc износи Петар Колендић, Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католике, Политика 1933. бр 8860
*14
Милан Решетар, Бернардинов Лекционар и његови Дубровачки преписи, Посебна издања Српске Краљевске Академије.
Београд 1933.
*15
Dr. Nikola Zvonimir Bjelovičuć, Povijest Pouotoka Rata (Pelješac). (Hercegovine i Dubrovnika) Split 1921. str. 56-57
*16
Вид Вулетић, Исто, стр 117
*17
Исто, стр 117
*18
Др. В. Мошин и С.М. Траљић, Ћирилски споменици у Бопсни и Херцеговини, Наше Старине 6. стр. 63 Београд 1950
*19
Мирослав Пантић, Књижевни историчар Петар Колендић, предговор у књизи: Петар Колендић – Из старога Дубровника, Београд 1989, стр 73-84. презутето из Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд 1994. стр 110

1502. г. на самрти, католички свештеник Лука Радовановић оставио је ''једном другом свештенику, Павлу Вукашиновићу, који се с успехом бавио књижарским пословима у Дубровнику, и машину за штампање и потребне калупе за ћирилска слова''. (20)
1512. г. Дубровчанин Франо Ратковић, дао је на штампање у Млецима, у издавачкој кући Ђорђа Русконија, на ћирилици: ''Петнаест молитава свете Бриђиде'' и ''Официј'', Биле су то ''две књиге штампане ћирилицом у чистом народном језику дубровачког типа''. (21)
Латиница је тек на таласима ренесансе у већем обиму ушла у Дуборвник. Но како она није допирала до залеђа, био је то разлог да се ћирилица и даље задржи за дубровачке католике, како у самом граду тако и у загорју. Зато је за те вернике ''у дубровачком књижевном наречју издан 1583. у Млемица код чувеног калиграфа Камила Занетија један адеспотан ћирилски ''Наук Крстјански'' То је први католички катехизам у питањима и одговорима штампан ћирилицом''.
(22) Ћирилица у Босни

Све што је речено за Далмацију и Славонију, још више важи и за Босну. Сем ћирилице и њене минускуле (босанчице) ту није било другог писма. Ћирилица је употребљавана на Двору, у ''цркви босанској'', у коресподенцији са Дубровником. Па чак и после пада под ''турски вакт'' дешава се невиђено: Освајач узима као своје писмо, оно којим се до тада служи раја. О томе сведочи преписка босанских Турака са Дубровником. Када се зна колико је у Босни био јак утицај фрањевачких мисионара, и у опште Католичке ''цркве'', чуди како заједно са њим није дошло до утврђења латинице. То овде не можемо расправити, али ево још једног сведочења како је и само католичко свештенство у Босни користило ћрилицу.
Хрватски културни историчар Драгутин Прохаска каже у својој стидији о Боснсанско-Херцеговачкој писмености у Босни и Херцеговини: ''Најомиљенији начин писања у Босни од раног средњег века јесте ћириловско писмо. Католици и православни служили су се овим писмом. Оно је чак било службено писмо босанског довра у саобраћају са Дубровником...'' (23)
Опште је познато и да је фрањевац фра Матија Дивковић штампао сва своја дела ћирилицом у Босни, у првој половини XVI века. Такође, на једној књизи која је штампана ћирилицом у Млецима 1708. г. а за потребе босанских католика стоји да је писац ту књигу штампао ћирилицом зато што неуки људи ''не умиу шити книга ни слова латински''. (24)
Ако је тако стојала ствар са ћирилицом код кат. свештенства, другачије није могло ни да буде код просте раје, која чак и да је хтела није могла писати другим писмом, под условом да је уопште била писмена.
Ћирилицу од најранијих времена уочавамо на босанским писаним споменицима. До скора се сматрало да је повеља Бана Кулина (из 1189 г.) најстарији ћирилични писани споменик Босне, у коме се уједно и први пут помиње словенско име Дубровник. Бан Кулин је био вишеструки конвертит. Само gодину дана пре писања ове повеље Римски папа шаље 1188, дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права дубровачке цркве. У писму помиње српску Босну: “regnum Servile , quod est Bosna” (српска краљевина која је Босна). То је било време бана Кулина.
*20
Петар Колендић, Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католике, Политика 1933. бр 8860
*21
Исто, стр 1
*22
Исто, стр 2, такође и код Милан Решетар и Ћ. Ћанели. Два Дубровачка језична споменика из XVI вијека. Српска Краљевска Академија Наука, Београд 1938
*23
Dragutin Prohaska, da kroatisch-serbische Schriftum in bosnien und der Heryegovina von den Anfaengen bis zur nationalen Wiedergeburt im XIX Jahrhundert, Zagreb 1911. преузето из: Лазо М. Костић, Ћирилица и српство културноисторијска студија повезаност ћирилице и српства књига 1, Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. г. Стр. 534
*24
Радослав М. Грујић, Исто.

'' Ја бан босански Кулин присезају (исказује) вама кнеже Крвашу и свима дубровчанима прави пријатељ бити вам од сада до вијека и правицу држати с вама и праву вјеру докле сам жив. Сви дубровчани који ходе по мојему владанију трговаће гдје који хоће, коначи ће гдје се који нађе с правом вјером и правим срцем без икаквог зла…'' (25)
Као сигурног католика, наука је идентификовала босанског краља Твртка I (''Милошчу Божјом Краљ Србљем и Босни и Приморју'') И његове повеље писане су ћирилицом. Например, његова повеља Дубровачкој републици из 1382. ''Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”...'' (26)
Скоро читав век и по пре ове повеље. Пише бан Матеј Нинослав, такође католик, на ћирилици повељу Дубровчанима (1240 г.) (27)
Наследник краља Твртка I, Стефан Дабиша, католик, шиље на ћирилици 17.5.1395. повељу боснаском жупану Вукмиру Семковићу где каже: '' У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима – земље којима владар влада или којима претендује да влада).” (28)
Ћирилицом су писане и повеље и Краља Твртка II. Овде пружамо један његов потпис. 1406. г. пише Прибисав Похвалић, посланик банице Анке, за кога Василије Ћерић вели да је србин католик, ''Ја Прибисав Похвалић дају всакоме знати ере доидох у Дубровник посланијем госпоје банице Анке и госпогије војводинице Катарине Сандаљевице, доних кнезу, и властелем дубровачцијем три листове... писане листом српсцијем...'' (29)
У Дубровачком архиву сачуван је акт од 19 јануара 1604 год. који је настао на народном збору свега Попова и Зажавља (Херцеговина) који одлучује ''да се подложи краљу (аустријском цару) и овлашћује фра Доминика Андријашевића, да учини с њиме у њихово име уговор, по коме ће остати вијерни царству. Потписници: Хусеин Пашић, кнез Брајан Николић, кнез Стјепан Милорадовић, кнез Јован Николић, Иван Павловић из Веље Међе, Раич Ивановић, кнез Миле Медводовић и Матијаш Кордић.'' (30)
*25
Повеља Бана Кулина (29. VIII 1189) 1 Фол. 49в - 53р (Cod. slav. 12 Bibl. Vatic.), в.сн.XIII и "Слово" 9-10. Према тзв. лењинградском (изворном) примјерку.
*26
"Повеља краља Твртка I Дубровачкој републици", Извор: “БОКА – Зборник радова из науке, културе и умјетности” бр. 15-16, Херцег-Нови 1984., стр. 475-477. Превео: др Радојица Р. Јовићевић
*27
Др. Жељко Фајфрић, Котроманићи, Интернет издање
*28
Факсимил уз текст издао у Млецима 1815. Павле Соларић
*29
Проф. Вас. Ђерић, О српском имену по западнијем крајевима нашега наорда, II издање, Београд 1914. преузето из: Лазо М. Костић, Ћирилица и српство културноисторијска студија повезаност ћирилице и српства књига 1, Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. г. Стр. 543
Радослав М. Грујић, Исто.

У фрањевачком манастиру у Сињу налази се неколико докумената писане ''босанчицом'', које је са собом донео вођа пребеглих фратра из Босне, фра Павле Вучковић. (31)
Читаве католичке жупе и фрањевачки самостани, широм Босне, употребљавали су ћирилицу у својој евиденцији и коресподенцији. Тако на пример Матице крштених жупе: Сутиска, Зовик, Комушин, Печник, Иванска, Свилај, итд. (32)
Од значаја је и чињеница да је Андрија Охмучевић 1653 г. у Напуљу штампао своје привилегије ћирилицом. ''Он је желео да пред тадашњом јавношћу буде што убедљивији''. (33)
''Соловјев се ишћуђава чињеници да су у овом делу привилегије Охмучевића штампане ћирилицом. Међутим, у Гавриловићевим исписима из ватиканских архива постоји докуменат из којег се види да је још 1643. године било у Конгрегацији говора о молби Андрије Охмучевића да му се у Конгрегационој штампарији о т ш т а м п а ј у т р и ћ и р и л с к е п о в е љ е'' (34)
Пошто смо констатовали да у Босни сем ћирилице, (босанчице) и понекад арапских слова, није било другог писма у употреби, мислимо да није потребно даље износити примере ћириличних споменика.

Ћирилица код Буњеваца и Шокаца

Ми никада не бисмо имали претензија да Буњевце и Шокце сврставамо у србски национални корпус, да то нису чинили страни етнографи и Аустро-угарске власти. Но још један други разлог ту постоји, а то је демографска мегаломанија Хрвата, који теже да својатају без икаквих основа, све што је католичко. Непостоји ни један компетентан страни етнограф који је Буњевце и Шокце сматрао Хрватима, Напротив, редовно су их обележавали као ''Србе католике'', ''Раце католике''. Од маџарских тако: Черник, Фикер, од аустријских: Хунфалви, Келети, Швикер. (35)
Колико су бесмислене хрватске аспирације на ову етничку масу, нека послужи као доказ прва националитетна статистика од Алексе Фењеша, коју је Угарска спровела за годину 1840. У тој години није пронађен ниједан Хрват у Вировитичкој и Пожешкој жупанији, као и у Сремској Крајини и Сремској граници. Помињу се само Срби и Шокци. (36)
О употреби ћирилице код Шокаца имамо сведочанство од њиховог највећег изданика – Антуна Матије Рељковића, у свом Satiru он каже:
О Славонче ти се врло вараш,
Којигод ми тако одговараш;
Ваши стари јесу књигу знали,

Србски штили и србски писали!

Код Буњеваца ћирилица није била искључиво писмо. Употреба латинице је чак била касније потиснула ову прву. Истина латиница постаје тек од краја XIX века доминантан облик писмености код њих. Али није одувек било тако.
Још пре досељења у нове крајеве, Буњевци су се служили ћирилицом, па чак и по сеоби нису је запуштали. ''То доказује преписка ћирилицом оне депутације Сомбораца (чланови: Буњевац: Мрата плем. Парчетић и Србин Атанасије Стојшић) која је ишла у Беч и израдила да Сомбор буде 1749. г. проглашен за слободну краљевску варош''. (37)
Па и после исељења Срба у Војину Крајину, Бајски магистрат, у којем је највише било Буњеваца, ''остала је ћирилица и српски језик као званичан (...) а у Суботици је све до 1809. г.
*30
Др. Ћиро Трухелка, Неколико млађих писама херцеговачке господе писаних босанчицом из дубровачке архиве, Гласник земаљског музеја у босни и Херцеговини XXVI. 1914. бр. 4. стр 478
*31
Benedikta Zelić-Bučan, Bosančica u Srednjoj Dalmaciji, Split 1961, str. 14
*32
Др. В. Мошин и С.М. Траљић, Ћирилски споменици у Бопсни и Херцеговини, Наше Старине 6. Београд 1950
*33
Богољуб Петковић, Нешто о штампању ћирилицом привилегија Андрије Охмучевића, Прилози ка књижевности језик, историју и фолклор. Књ. 24. св. 1-2. Београд 1958 стр. 125
*34
Исто. стр. 125
*35
Поближе о томе код. Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
*36
Исто,
*37
Иван Иванић, Буњевци и Шокци, Београд, 1889. стр. 152

ћирилица била у званичној употреби (у Магистрату) па су и службене тискарнице биле штампане ћирилицом'' (38)
Па и сам вођа буњевачког препорoдa Иван Антуновић, поручивао је својим саплеменашима да боље изуче ћирилицу јер изгледа да су њихови преци, како он сам каже, ''више но ми познавали ћирилицу, те су ову и за своју својину сватали. Барем се то мора наслућивати, када видимо, да су записници варошки и у Баји (где је свакако било више Буњеваца но Срба) писани били ћирилицом. У Сомбору (где су Буњевци у једнаком броју са Србима) састављени су већином сви стари списи ћирилицом''. (39)
Интересанто је да се види у којој ортографији су Буњевци и Шокци писали латиницу пре XIX века. Њихов правопис је био смеша маџарског и немачког правописа. То се на пример може видети из тестамента Доминика Војнића, кој се чува у Суботичком градском архиву. Он (Војнић) завештава 19 јуна 1776, 200 форинти свом ''poljubljenom sinu Albertu Vojnityu'', такође исту суму оставља и својој ''netyacziczi Marii Paulovics''. (40)
Сва каснија културна грађа Буњеваца састављана је на латиници, почевши још од првог
њиховог књижевника фра Грге Пешталића и његовог дела: Dostojna plemenite Bacske starih uspomena sadasnji i drugi slavinske kervi delliah slava bacskim plemichem s prigodom csuvanja svete krune i okrunjenja Leopolda II-ga od Domoroda u Baji, prikazana (Shtampano u Kalacsi 1790) (41)
Затим, на латиници су стварали и савремени буњевачки књижевници: Амброзије Шарцевић, Иван Антуновић, Мијо Мандић, Блаж Рајић, Лазар Стипић, итд. И Буњевачка периодика је сва излазила у латиници, сем ''Књижевног севера''.

Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика

Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривнео национално деловање.
На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. ''До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормално да ''Срби Латини'' одн. Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било.'' (42)
Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици. ''Српски Глас'' (касније ''Српски Лист'') – орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић. ''Драшков Рабош'' лист за поуку и забаву, излазио 2 пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом. ''Срђ'' - лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902 до 1908, 2 пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирлицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети. ''Дубровник'' - лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.
Почетком 1908. г. Почео је излазити седмични лист ''Бока'' (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.
*38
Исто, стр 152
*39
Исто, стр 152
*40
O правопису и језику Буњеваца, Мил. Иловац, О Буњевцима, уредио Миловиј. В. Кнежевић. Суботица, 1927 стр. 18
*41
Преглед Буњевачке књижевности, О Буњевцима, уредио Миливој В. Кнежевић, Суботица, 1927, стр. 24
*42
Лазо М. Костић, Нека новија збивања на српском књижевном пољу, Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. стр. 883

''Нови Српски Лист'' – орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру. У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје ''Српски Гласник'' – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913. 1894.г. Антун Пасарић, отвара ''српску дубровачку штампарију'' која махом штампа књиге ћирилицом. Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање ''Матице српске'' у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се има књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.
Вице Адамовићу Матица српска издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914 У штампарији Ј Тошовића, 1921.г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника. У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околин. 1922. г. Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-Бугарски рат. Сарајево 1913 Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарије Шпире Артале.
Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891. Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.
Лујо Бакотић је у споственом издању штампао на ћирилици ''Речник Српско хрватског
књижевног језика. Београд 1936, Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму. На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика. Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо. Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића. На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.
.
(43) На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835.
*43
Слика преузета из
:
Ђорђе Ћапин, Однос према српским споменицима у Конавлима Рад је прочитан 19. маја 1995.
године у Бијељини на "Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској
и Републици Српској Крајини", које су организовали Свесловенски савез и музеји Републике Српске и Републике
Српске Крајине. Изводи су објављени у часопису "Погледи" бр. 182., Крагујевац 1995., стр. 36-37.

Ћирилица у приватној коресподенцији Срба католика У потрази за приватним рукописима појединих истакнутих Срба католика, дошли смо до неких сазнања. У Архиву САНУ, чува се преписка појединих Срба католика. Тако на пример, из преписке Валтазара Богишића и Стојана Новаковића уочавамо да је ћирилицом писано свих 49 писама, колико је укупно Богишић писао Новаковићу. Сачувано је укупно 6 писама Меда Пуцића упућена такође Стојану Новаковићу. Сва су у ћирилици. Погледали смо и коресподенцију књижевника Марка Цара са Томом Крстом Поповићем. Свих 20 писама су писана ћирилицом, а Цар их је слао из Задра, Беча, Београда итд. Своја писам је ћирилицом писао и Антун Фабрис, и то најчешће у преписци са својим уредништвом листа ''Дубровник'' У заоставштини новског књижевника Томе Крстовог Поповића има доста писама Срба католика. Одатле видимо и ћирилицом писана писма Ђуре Вукотића. Затим писма Људевита Вуличевића. Има ту и једна разгледница из Рима коју је Вуличевић послао Поповићу, писана је ћирилицом.
Нашили смо и на два писма Матије Бана из 1880. г. Упућена Чедомиљу Мијатовићу, писана су ћирилицом.
Као посалник у Риму, ћирилицом је писао своје извштаје и Лујо Бакотић. И Хенрик Барић, познати албанолог, видимо, служио се ћириличном писаћом машином у својој преписци, а чак и када је употребљавао латиничну писаћу машину својеручан потпис давао је на ћирилици. На крају, има ту хрпа писама Иве Андрића, деведесет одсто писана ћирилицом.

Завршна реч

Видели смо дакле, да употреба ћирилице од стране католичких Срба у средњевековном
периоду није никаква посебност. То је период у коме и само католичко свештенство у нашим земљама користи ћирилицу, чак шта више има обавезу да се њоме служи. Ћирилицу практикују сви: и православни и католици и муслимани. Видели смо да су значај ћирилице добро проценили и централне верске власти у Риму. Видимо да су они отварали ћирилске штампарије као и школе у којима је ћирилицом писано. Тако на пример, школа требињске бискупије у којој је допуњаван Бернардинов лекционар. Црквене књиге за полатињено становништво обавезно се штампају ћирилицом. Већ од половине XVIII в. латиница полако почиње да потискује ћирилицу. Могли смо да закључимо да је један од разлога томе: импортирање католичког свештенства из Хрватске.

Тек са уласком у XX век. пажњу почиње да привлачи све већа употреба ћирилице међу католичким Србима на Јадрану. То се огледа у штампаној периодици, индивидуалним књижевним делима, приватној коресподенцији итд.
Код Буњеваца и Шокаца тријумф латинице је био потпун. Ту је скоро сва интлектуална баштина изложена на латиници. Баш због тога изражена употреба ћирилице на Јадрану добија посебну снагу.
После Другог светског рата, феномен католичког србства полако али смишљено нестаје, тако да је ту немогуће пратити било какве манифестације овог крила нашег народа, који је у прошлости много обећавао.

1. Литература

- Anto Babić, Iz istorije srednjevjekovne Bosne, Sarajevo 1972
- Динић Михајло, Неколико ћириличних споменика из Дубровника, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1958. св. 24/1-2
- Динић Михајло, Chiruliza словенских попова дубровачке грађе, Прилози за књижевност, језик исотрију и фолклор, 1960, св. 26/1-4
- Петар Коледнић, Један српски љетопис писан у дубровнику, Срђ, 1904,
- Петар Колендић, Прилози хисторији српске књиге у дубровнику, Срђ, 1904
- Перић Иво, Писма Лука Зоре Валтазару Богишићу, Анали Хисторијског института у дубровнику, 1984, св, 19, 20
- Перовић Јовица, Српска школа у Дубровнику и њезини наставници, Учитељ у школи и народу, 1930, бр. 7-8
- Прерадовић Петар, Писмо Петра Прерадовића вуко Стафановићу-Караџићу у Беч, Дубровник 1897. бр. 35
- Коста Херман, Етнографске цртице из Босне и Херцеговине, Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини књига I 1889. год.
- Александар Мартиновић, Истина о Буњевцима и Шокцима, Суботица 1940. год
- Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992
- Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд 1987
- Алекса Ивић, Неколико ћирилских споменика из XVI века. Загреб 1912
- Sima Ljubić, Rukovijet jugoslavenskih listina, Zagreb
- Slovenski spomenici za XVII viek. Priobćio R. Lopašić. Starine Jugoslavesnska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXX. Zagreb 1902
- Сима Ћирковић, ''Верна Служба'' и ''Вјера Господарска''. Зборник филозофског факултета, књига VI-2 1962
- Љуб. Ковачевић, Неколико српских натписа и биљежака, Старине, ЈАЗУ X. Загреб 1878
- Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље. Пожаревац 1934. репринт Горњи Милановац 2002
- Босна по Роскијевићу, Београд 1876
- Ćiro Truhelka, Bosančica, prinos bosanskoj paleografiji, Glasnik Zemaljskog Muzeja u Bosni i Hercegovini knj. IV 1889
- Berić Dušan, Školstvo Šibenika i njegove okolice u prošlosti (1412-1921), Split 1964
- Stevan Roca, Krsto Kulišić, narodni borac i vođa Srba sjeverne Dalmacije, Prosvjeta, Zagreb, 28/1971
- Mošin Vladimir, Ćirilski rukopisi u Povijesnom muzeju Hrvatske i Kopitareve zbirke slovenskih rukopisa i Cojsov ćirilski odlomak u Ljubljani, Beograd 1971
- Mošin Vladimir i Milan Radeka, Ćirilski rukopisi u sjevernoj Dalmaciji, Starine JAZU, knj. 48, Zagreb 1958,

- Велики Српски просвјетни добротвор Константин Вучковић, његов живот и рад (1828-1893), Дубровник 1909
- Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговнини 1529-1551. Сарајево 1952
- Велимир Старчевић, Старо српско књижарство, Београд Просвета 1997
- 13 векова Срба у Далмацији, Славонији и Хрватској – изложба Српска књига и штампа 1868-1996. Сремски Карловци јуни 1997
- Др. Љубомир Дурковић-Јакшић, Југословенско књижарство 1918-1941. Београд 1979
- Бранкица Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи, Београд 1994
- Владимир Ћоровић, Стари српски записи и натписи, Београд 1997
- Марко Вего, Зборник средњевековних натписа Босне и Херцеговине, Сарајево, Земаљски музеј, 1964