Derventa nekad i sad

Thursday, July 06, 2006

УПОТРЕБА ЋИРИЛИЦЕ У КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОЈ БАШТИНИ КАТОЛИЧКИХ СРБА



Повеља Кулина бана Дубровцанима преписана
старославенском српском ћирилицом

Оригинална повеља Кулина бана Дубровчанима
Да ли има икакве разлике процјените сами. Хрвати протурају тезу да је овај документ писан "босанчицом" - каква дрскост!

TОМИЦА КЕРЧУЉ

Београд 2003

Уводна реч

Дуго смо се премишљали коју тему да обрадимо за дервентске пријатеље. Најзад смо преломили да то буде нешто о употреби ћирилице код једног дела нашег народа, које називамо ''католичким Србима''.






Зашто? Одмах да будемо искрени, није била у питању никаква унапред смишњена намера, нити смо се руководили, пре свега, потребом да напишемо нешто што би имало искључиво сувопарни научни допринос (то не значи да се на њега није мислило). Наш мотив је лежао на другом месту. Наиме, у тренуцима наше пуне националне дезоријентације, у тренуцима када већи део србског народа свесно одриче преданост свом исконском писму, када скоро све државне институције дериликвирају вековна српска слова, ми смо решили да се дигнемо против тих издајничких појава.
Због тога, дужност је сваког, а поготово нас интелектуалаца, да устане и да отворено жигоше све такве издајничке манире. Да прецизно обележи све оне који свесно или несвесно врше издају свог националног идентитета. Да упери прстом на сваког понаособ, и да га изложи најстрожем презиру, све до оног момента док издајник не капитулира. Свако има права да буде издајник, али наша је дужност да такве издајнике нападнемо и разголитимо. Зато је издајник и сваки онај који се не противи издаји, па макар он сам био лично потпуно исправан.
Намера је овде наша, да пробудимо учмале духове, да тргнемо људе из летаргије, из те погубне равнодушности и апатије, најзад из националне збуњености. То се може, између осталог, постићи и ако дајемо примере из прошлости, из којих се може видети како су наши стари чували своје писмо, и нису хтели ни за јоту да одступе од њега. Да се види како су трпели разне тегобе баш због тога што су остали верни ћирилици.

То се на крају може постићи и ако прикажемо како су ћирилицу чували и неки други делови нашега народа, од којих се то не би очекивало. То је управо и предмет нашег рада. Највећи део посла у обнови наше националне части, пада на нас интелектуалце. Ми дајемо основни правац, од нас креће акција, ми будимо духове, или како би бесмртни Његош рекао: ''Удар паре искру у камену, без њега би у ка'м очајала!''

Нешто о Србима католицима

1. Колико је укупно или приближно било Срба који су припадали римокатоличкој ''цркви'', неће се моћи никада поуздано утврдити. Оно што се зна, јесте да данас њих нема, сем можда неких изузетака, као на пример у Боки и у Румунији (Срби Крашовани) Али, ако се не може говорити о обиму католичких Срба, може се говорити о њиховом просторном размештају, културним особеностима, као и о узроцима њиховог постанка и нестанка.
Где је било највише Срба католика? Свакако у јужним пределима наших земаља. На Примрју највише. Затим, у Херцеговини, Босни, и Српској Војводини и Славонији, али пре свега на Јадранском приморју. ''Овај феномен католичког српства нарочито на јужном Јадрану, представља једну од најсветлијих тачака нашег националног покрета, један од најмање очекиваних и зато веома запажених и веома цењених излива српског осећања''. (1)

Целокупан србски народ, од примања хришћанства, исповедао је православну веру, дакле припадао је Источној Цркви. Појава првог иноверја појављује се тек у крајем XI века. Познато је, да је већ 1060 год. у Солину, Синод прогласио ћирилицу за ђаволски изум Методија, а самог Методија за јеретика. Други важан фактор у настанку католичког србства јесте појава доминиканских, а затим и францисканских (фрањевачких) мисионара на нашим пределима, поготово у Босни и Далмацији, који су махом долазили на позив угарских краљева. Цела та католичка јерархија у Босни била је потчињена архиепископу од Калоче (Угарска). 1260 г. оснива се Vicaria Bosnae Argentinae.
Не постоје неки уочљиви колективни изливи србског порекла католичких Срба, е да би смо могли да извлачимо закључке већег значаја. То не би требало да чуди чак и оне који иоле познају свхатања католичког клира по питању националности. Али видећемо касније, на основу писаних споменика, да је свест ових људи о своме србском пореклу била присутна.
Та национална свест Срба католика је временом била гушена, кроз делатност католичког клира. Тако руски конзул на босанском двору у Сарајеву А. Гиљфердинг пише у другој половини XIX века ''Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина, он себе назива Босанцем Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита напр. Старца 'Умјете ли ви нашки'. Но који је то 'нашки језик' он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина, римо-католичка црква...'' (2)
Овде је место где одмах треба решити и нека спорна, али веома важна питања. Прво: којим су писмом писали Хрвати? Нико позванији да нам то разјасни од Ватрослава Јагића, највећег хрватског научника свих времена. У једном од бројева свог ''Архива за словенску филологију'' проф. Јагић пише:
''Пре него је настала употреба народног језика владао је код грчко-источних Срба сасвим а код католичких Хрвата делимично црквено-словенски језик као орган црквеног и делом државног живота: код Срба је то вршено ћирилиским, код Хрвата глаголичким писмом...'' (3)
Дакле, поред тога што нам се саопштава, да су се Хрвати служили глагољицом, Јагић нас уверава да је црквено-словјенски језик код Срба био ''сасвим'' у употреби, а код Хрвата само ''делимично'' Шта нам то говори?
Говори нам да је право писмо Хрвата глагољица, о чему сведоче скоро сви писани споменици са хрватског етничког подручја (“Винодолски закон”, изузетак је чакавско-ћирилски “Пољички статут”), и друго, говори нам да црквено-словјенски језик није био једини језик Хрвата. Основни и претежни језик Хрвата био је чакавски. У томе су сагласни и Копитар, и Миклошич, и Шафарик и многи други слависти. Тиме спречавамо фалсификате који су чести у доказивању тобожњег хрватског ''хисторијског права'' на србски етнички простор.
*1
Лазо М. Костић, Католички Срби, политичко – историјска расправа. Торонто 1963. стр. 5
*2
А. Гилъфердинг, Поездка по Герцеговине, Боснии, Старој Себии, Записки Императорского русского географицеского обшества. Книга XIII, Санкт Петерсбург 1859. податак узет из: Лазо М. Костић, Образовање и одржање српске нације према страним писцима, Колектанеа, Сабрана дела, Београд 2000. Пети том. год. Стр. 129
*3
Архив, XXXIV, 1913. Лазо М. Костић, Ћирилица и српство, културноисторијска студија, повезаност ћирилице и српства. књига 1. Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. г. Стр. 528

Дакле, барем када се тиче идентификације народности на основу писмености и језика, сваком се додељује што је његово. Што је чакавско, па било писано или глагољицом, латиницом или ћирилицом (мада ређе) – хрватско је. Што је писано ћирилицом, без обзира да ли икавским, екавским или ијекавским наречјем штокавског језика – српско је.
Ту скоро, у једном броју негдашњег ''Гласника Музеја Босне и Херцеговине'', који је излазио за време окупације, наишли смо на један примерак Светог Писма, који је крајем 16 века штампан у Млецима. Писан је латиницом у чакавском наречју, и то тако, да је мало вероватно да би га мало који Хрват данас могао прочитати. Нисмо успели да забележимо који је број ''Гласника'' али вероватно то знају они који се тиме стручно баве.
Затим, постоји један добар део католика, који до само пре, нешто мало више од 100 година није имао никакве националне свести. Реч је о католицима Босне и Херцеговине. Ако су они икада имали прилике да се национално изјасне, никад се нису изјшњавали као Хрвати, а то нам је најважније да докажемо. А ако их је страна наука, или државна власт, означавала, осим по вероисповести, опет их никад није означавала као Хрвате.
Зашто је ово важно да се докаже? Зато што се тиме у главу удара хрватска теза о ''вечном хрватству Босне''. Хрватски ''историчари'' користе присуство католичке вере у Босни како би оправдали своје мегаломанске претензије на Босну и Херцеговину.
А може се лако видети са најкомпетентнијих места да реч Хрват није била позната у Босни за дуже време. Тако напр. у извештају босанског бискупа фра Франћиска ди Стефана из Високога, који је упућен папи крајем XVI века, ниједном речју се не помиње име Хрват. Говори се само о бројном стању дијецеза, па се каже како у Тузли има 7400 ''католика'', у Олову 2400 ''католичких становника'' итд. (4)
Затим, имамо летопис францисканског манастира у Сутјесци, такође се не спомиње хрватско име. Могу се погледати и извештаји Апостолског викаријата за БиХ. Ни тамо се не наилази на име Хрват. Бројни шематизми викаријата и бискупија, такође сведоче о томе. Извештаји Ватикана такође. Постоји и попис који је спровела 1910. г. окупациона власт. Срби се свуда у том попису спомињу као Срби. Католици увек као католици, никад према народности. (5)
И сам хрватски историчар Вјекослав Клаић, познати ''заинекач'' Срба признаје да католици нису имали националне свести. ''Католици зову сами себе Латини, а православни их у неким крајинама зову Шокци, а у неким местима Турске Хрватске и Маџари...'' (6)
На крају само још једно спорно питање и тиме овај капител завршавамо. Пред нама се појавио случај ''босанчице''. Како је протумачити, и где је сврстати? Јер познато је да су хрватски ''научни'' радници и овде дали доказа своме клептоманству, тврдећи како је босанчица ''хрватска ћирилица'' (7)
Проблем је решен тако што је узето мишљење једног од највећих ауторитета у овој области – проф. Милана Решетара. Он јасно каже да босанчица ''није никакво специјално босанско писмо, него је старија ћирилска минускула (ситнија слова), која је у старије време била у обичају у свим нашим крајевима у којима се уопће писало ћирилицом, и код православних и код католика и код муслимана''.

*4
Лазо М. Костић, Верски односи Босне и Херцеговине, Сабрана дела, Београд 2000. г. Девети том, стр 410-423
*5
Исто.
*6
Bosna. Podatci o zemljopisu i poviesti. Sabrao jih i poređao Vjekoslav Klaić, Prvi dio: zemljopis, Zagreb 1878. преузето од: Лазо М. Костић, Верски односи Босне и Херцеговине, Сабрана дела, Београд 2000. г. Девети том, стр 410-423
*7
Grubišić, Vinko: Grafija hrvatske lapidarne cćrilice, KHR, Müunchen - Barcelona, 1978 Zelić-Bućan, Benedikta: Hrvatska ćirilica - bosanica (bosančica), Hrvatska danas –
Kolendić Petar. 1904 Bosančica, Bosansko-hrvatska ćirilica i Dubrovčani. Bosanska Vila (Sarajevo), sv. 19, 1904, br. 19/20, 349-51, 1, 1994,
Moguš, Milan: Povijest hrvatskoga književnog jezika, Globus, Zagreb, 1993
*8
Милан Решетар, Либро од мнозијех разлога. Дубровачки ћирилски зборник од г. 1520. Зборник за историју, језик и књижевност српског народа. Св. 15. Сремски Карловци-Београд 1926. преузето од Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1994. стр 108

(8)Ћирилица у Римокатоличкој ''цркви''

Што је ћирилица била употребљавана у римокатоличким ''црквама'' на србском етничко-језичком подручју није никакво чудо. Другог писма ту није ни могло бити, и ако би се, још при томе, желео успех међу ''шизматицима'', употреба ћирилице је била неизбежна. ''Ћирилица је била у обичају као народно писмо и код присташа римокатоличке цркве, и то у средње доба све до свршетка XVIII в.'' (9)
Према томе, толиком дугом употребом, види се да употреба ћирилице није била срачуната на једно ограничено време. Није се, дакле радило о неком тренутном компромису. Сличан податак саопштава и проф. Милорад Екмечић. Говорећи о ''Бечком књижевном договору''. он ненаводећи извор децидно каже ''Од 1815. се напушта ранија обавеза фрањевачког свештенства Далмације да пишу ћирилицом'' да би на крају додао ''Чак су имали и једну посебну школу која је пословала на основама ћирилског писма. До тога времена, католици и у суседној Босни и Херцеговини напуштају ћирилицу.'' (10)
Пуштамо и даље податке о томе. ''Као што је било у Босни било је и у Славонији. И тамо је ћирилица од памтивека и међу католицима владала. Види у Фр. Миклошић, Мonumenta Serbica п. 494, где се преводи ћирилицом писано писмо 1465, год. У Броду на Сави (данас Славонски Брод). Рељковићев Satir такођер нас о томе уверава (пп.54 и 62-63), Игњат Брлић, у свом предговору немачким језиком писане граматике од 1833, год., напоменуо је, да је у фратарској књижници у Нашицама видео све до 1721. год. манастирске рачуне и нацрте за проповеди писане ћирилицом. У Славонији, међу римокатилицима, почела је да истискује ћирилицу – латиница тек од другог деценија XVIII века, када су почели у њу долазити световни свештеници и калуђери римски и Хрватске, ну ми имамо података, да су се фрањевци томе опирали и у четвртом деценију тога века. Тако нпр. Фрањевачки провинциал Лука Карагић издао је 1 јула 1736. год. Окружницу на све манастире и фратре њему потчињене, у којој у тачци 6, под претњом строге казне, забрањује и једном фрањевцу да народним језиком писана писма латинским словима пише, него искључиво само ћирилицом, јер је и писмо дар Божји, нарочито дарован народима и језицима а не даје се многима...'' (11)
Мало пре напоменусмо да је ћирилица била неизбежно средство у прозелитизму Римокатоликих мисионара.. Вршити прозелитизам у крајевима који су Србима настањени, без употребе ћирилице, било би, ако не узалудно, сигурно отежано. У прозелитизму су неопходне и књиге и разна друга писанија, како верска тако и остала. Како србски народ није познавао друго писмо сем своје ћирилице, то је ћирилица била стављена у арсенал ове римокатоличке акције. Са тим је био добро упознат и сам врх римокатоличке ''цркве''. Отуда је папа Гргур XIII лично наредио да се ''у Риму излију ћирилска слова и она се (...) још и сада чувају у Риму. Тим словима штампан је на словенском Канизијев катихизис. Он, Караман (надбискуп Задарски из половине 18 века. Примедба Томица Керчуљ) штампао је тим словима у Риму 1739. Алфабетар (Азбука) за потребу словенских католичких свештеника, јер само тако обучени свештеници могу ''шизматике'' обратити на католичку веру (“li quail essendo l'inuco mezzo per convertir gli scismatic'' N. Milaš. Documenta 314-315) (12)
Преласком на римокатличко вероисповедање, Србски народ није прелазио и на друго писмо. Због тога је цела пропаганда Римске конгрегације за веру, морала и даље да се води на ћирилици. Шта нам у тој тврдњи служи као доказ. Пре свега, штампане црквене књиге. Свето Писмо у католичким ''црквама'' на Јадрану и залеђу, за потребе католичког свештенства редовно је било штампано на латинском језику, иако је служба вршена на народном језику. Међутим, поред њега у црквеним службама су коришћени и такозвани ''Лекционари''. Они се по садржају нису битно разликовали од Светог Писма, али јесу по писму у коме су састављани. Наиме, први такав лекционар штампао је у Млецима 1495, фрањевац Бернардин Спљећанин, родом Хрват. Но како је он био штампан чакавским наречјем на латиници, и како он није био разумљив нити народу нити свештенству у јужнијим пределима Јадрана, вршени су његови преписи у ћирилици, и то неколико пута.

*9
Вид Вулетић-Вукасовић, Ћирилица код присташа римокатоличке цркве до свршетка XVIII в. У Босни у Далмацији итд. Споменик Српске Краљевске Академије XXXIX. Београд 1903 стр. 117
*10
Милорад Екмечић, Црква и нација код Хрвата, Зборник о Србима у Хрватској књ. 4. Београд 1999. год. Стр 10
*11
Радослав М. Грујић, Апологија српскога народа у Х рватској и Славонији. Београд. Просвета 1989.
*12
Д-р. Јован Радонић, Штампарије и школе римске курије у Италији и јужнословенским земљама у XVII веку. Београд.
Посебна издања Српске Академије наука. 1949. стр. 73

(13) Значајно је напоменути да је и један католички Србин, проф. Вид Вулетић Вукасовић, израдио у ћирилици препис овог Дубровачког Лецкционара. (14)
И у Стону, односно полуотоку Рату (Пељешцу) користила се ћирилица, како код духовних тако и код световних власти. ''Спомињемо, да је мартикула братства св. Франа у Стону из прве половице XV в. Писана ћирилицом, којим су се писмом онда служили православни. За чудо је, да се у Стону, након 100 година Дубровачке владе саставља важан пучки акт, и још чисто вјерског католичког обиљежја ћирилицом!. То значи да је мартикула била за пук, који је познавао само ћирилицу, и да Дубровчани нијесу могли уништити и збрисати тако лако одмах сваки траг српству на полутоку и у Стону.'' (15)
Посебно о ћирилици у Дубровнику Како је Дубровник од вајкада био спојен са својим залеђем, које се још од Порфирогенита сматра чисто српским, то је последица његовог словенизирања била сасвим очекивана. Град одвојен од своје матице, није имао избора. Ћирилица је експресно, сасвим неосетно продрла у Дубровник заједно са осталим словенским обележјима и нашла своју примену како у јавној тако и у приватној употреби Дубровчана. Овде само неколико констатација које су неки још пре нас изнели.
Све до своје смрти Дубровник се служио ћирилицом у коресподенцији са балканским земљама, па чак и са турским властима, које су се у залеђу утврдиле. Због тога је Дубровачка канцеларија увек упошљавала ''српског писара или канћелијера, који је био, дакако, присташа римо-католичке цркве'' (16)
Неколико од тих логогета или дијака су Никша Звијездић,, који се појављује од 1431-1454, и Маринко Цвјетковић. ''Споменут ми је к тому још неколико српских дијака који су били у Дубровнику као логогети осталих владара: Бјелић Нико (Дубровачанин), Дмитар, Добривој, Милета, Радослав, Рајче итд''. (17)
Још један општи закључак, овај пут од В. Мошина. И С. М. Траљић. Они кажу: ''Ћирилица, разумљива и за сусједне српске области, и за дуборовачку канцеларију, кроз читаво остало раздобље средевековља била је у употреби и у босанским и хумским концеларијама, и у литургијским текстовима, и на гробним споменицима, те су је, као народно псимо разумљиво за широке слојеве, прихватили и еластични фрањевачки мисионари, који су у средини 13 вијека преузели од доминиканаца задатак борбе с ширењем јереси''. (18)
Сад неколико појединачних манифестација, где се уочава оданост ћирилици појединих
католичких Срба. 1514. г. дубровачки писар, Лука П. Примојевић, тражи од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала ''и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи а штампа им је била свугдје хваљена и уважена.'' (19)
*13
Тај податак само ad hoc износи Петар Колендић, Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католике, Политика 1933. бр 8860
*14
Милан Решетар, Бернардинов Лекционар и његови Дубровачки преписи, Посебна издања Српске Краљевске Академије.
Београд 1933.
*15
Dr. Nikola Zvonimir Bjelovičuć, Povijest Pouotoka Rata (Pelješac). (Hercegovine i Dubrovnika) Split 1921. str. 56-57
*16
Вид Вулетић, Исто, стр 117
*17
Исто, стр 117
*18
Др. В. Мошин и С.М. Траљић, Ћирилски споменици у Бопсни и Херцеговини, Наше Старине 6. стр. 63 Београд 1950
*19
Мирослав Пантић, Књижевни историчар Петар Колендић, предговор у књизи: Петар Колендић – Из старога Дубровника, Београд 1989, стр 73-84. презутето из Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд 1994. стр 110

1502. г. на самрти, католички свештеник Лука Радовановић оставио је ''једном другом свештенику, Павлу Вукашиновићу, који се с успехом бавио књижарским пословима у Дубровнику, и машину за штампање и потребне калупе за ћирилска слова''. (20)
1512. г. Дубровчанин Франо Ратковић, дао је на штампање у Млецима, у издавачкој кући Ђорђа Русконија, на ћирилици: ''Петнаест молитава свете Бриђиде'' и ''Официј'', Биле су то ''две књиге штампане ћирилицом у чистом народном језику дубровачког типа''. (21)
Латиница је тек на таласима ренесансе у већем обиму ушла у Дуборвник. Но како она није допирала до залеђа, био је то разлог да се ћирилица и даље задржи за дубровачке католике, како у самом граду тако и у загорју. Зато је за те вернике ''у дубровачком књижевном наречју издан 1583. у Млемица код чувеног калиграфа Камила Занетија један адеспотан ћирилски ''Наук Крстјански'' То је први католички катехизам у питањима и одговорима штампан ћирилицом''.
(22) Ћирилица у Босни

Све што је речено за Далмацију и Славонију, још више важи и за Босну. Сем ћирилице и њене минускуле (босанчице) ту није било другог писма. Ћирилица је употребљавана на Двору, у ''цркви босанској'', у коресподенцији са Дубровником. Па чак и после пада под ''турски вакт'' дешава се невиђено: Освајач узима као своје писмо, оно којим се до тада служи раја. О томе сведочи преписка босанских Турака са Дубровником. Када се зна колико је у Босни био јак утицај фрањевачких мисионара, и у опште Католичке ''цркве'', чуди како заједно са њим није дошло до утврђења латинице. То овде не можемо расправити, али ево још једног сведочења како је и само католичко свештенство у Босни користило ћрилицу.
Хрватски културни историчар Драгутин Прохаска каже у својој стидији о Боснсанско-Херцеговачкој писмености у Босни и Херцеговини: ''Најомиљенији начин писања у Босни од раног средњег века јесте ћириловско писмо. Католици и православни служили су се овим писмом. Оно је чак било службено писмо босанског довра у саобраћају са Дубровником...'' (23)
Опште је познато и да је фрањевац фра Матија Дивковић штампао сва своја дела ћирилицом у Босни, у првој половини XVI века. Такође, на једној књизи која је штампана ћирилицом у Млецима 1708. г. а за потребе босанских католика стоји да је писац ту књигу штампао ћирилицом зато што неуки људи ''не умиу шити книга ни слова латински''. (24)
Ако је тако стојала ствар са ћирилицом код кат. свештенства, другачије није могло ни да буде код просте раје, која чак и да је хтела није могла писати другим писмом, под условом да је уопште била писмена.
Ћирилицу од најранијих времена уочавамо на босанским писаним споменицима. До скора се сматрало да је повеља Бана Кулина (из 1189 г.) најстарији ћирилични писани споменик Босне, у коме се уједно и први пут помиње словенско име Дубровник. Бан Кулин је био вишеструки конвертит. Само gодину дана пре писања ове повеље Римски папа шаље 1188, дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права дубровачке цркве. У писму помиње српску Босну: “regnum Servile , quod est Bosna” (српска краљевина која је Босна). То је било време бана Кулина.
*20
Петар Колендић, Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католике, Политика 1933. бр 8860
*21
Исто, стр 1
*22
Исто, стр 2, такође и код Милан Решетар и Ћ. Ћанели. Два Дубровачка језична споменика из XVI вијека. Српска Краљевска Академија Наука, Београд 1938
*23
Dragutin Prohaska, da kroatisch-serbische Schriftum in bosnien und der Heryegovina von den Anfaengen bis zur nationalen Wiedergeburt im XIX Jahrhundert, Zagreb 1911. преузето из: Лазо М. Костић, Ћирилица и српство културноисторијска студија повезаност ћирилице и српства књига 1, Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. г. Стр. 534
*24
Радослав М. Грујић, Исто.

'' Ја бан босански Кулин присезају (исказује) вама кнеже Крвашу и свима дубровчанима прави пријатељ бити вам од сада до вијека и правицу држати с вама и праву вјеру докле сам жив. Сви дубровчани који ходе по мојему владанију трговаће гдје који хоће, коначи ће гдје се који нађе с правом вјером и правим срцем без икаквог зла…'' (25)
Као сигурног католика, наука је идентификовала босанског краља Твртка I (''Милошчу Божјом Краљ Србљем и Босни и Приморју'') И његове повеље писане су ћирилицом. Например, његова повеља Дубровачкој републици из 1382. ''Веома је пријатно прослављати Тебе како доликује и истинском вјером и овом, дакле побожном и радосном ријечју обратити се Теби, о првомучениче Христов Стефане. Ти се, пак, за оне што те каменоваху мољаше говорећи: “Господе, не узми им ово за гријех, јер не знају шта чине”...'' (26)
Скоро читав век и по пре ове повеље. Пише бан Матеј Нинослав, такође католик, на ћирилици повељу Дубровчанима (1240 г.) (27)
Наследник краља Твртка I, Стефан Дабиша, католик, шиље на ћирилици 17.5.1395. повељу боснаском жупану Вукмиру Семковићу где каже: '' У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња (интитулација по областима – земље којима владар влада или којима претендује да влада).” (28)
Ћирилицом су писане и повеље и Краља Твртка II. Овде пружамо један његов потпис. 1406. г. пише Прибисав Похвалић, посланик банице Анке, за кога Василије Ћерић вели да је србин католик, ''Ја Прибисав Похвалић дају всакоме знати ере доидох у Дубровник посланијем госпоје банице Анке и госпогије војводинице Катарине Сандаљевице, доних кнезу, и властелем дубровачцијем три листове... писане листом српсцијем...'' (29)
У Дубровачком архиву сачуван је акт од 19 јануара 1604 год. који је настао на народном збору свега Попова и Зажавља (Херцеговина) који одлучује ''да се подложи краљу (аустријском цару) и овлашћује фра Доминика Андријашевића, да учини с њиме у њихово име уговор, по коме ће остати вијерни царству. Потписници: Хусеин Пашић, кнез Брајан Николић, кнез Стјепан Милорадовић, кнез Јован Николић, Иван Павловић из Веље Међе, Раич Ивановић, кнез Миле Медводовић и Матијаш Кордић.'' (30)
*25
Повеља Бана Кулина (29. VIII 1189) 1 Фол. 49в - 53р (Cod. slav. 12 Bibl. Vatic.), в.сн.XIII и "Слово" 9-10. Према тзв. лењинградском (изворном) примјерку.
*26
"Повеља краља Твртка I Дубровачкој републици", Извор: “БОКА – Зборник радова из науке, културе и умјетности” бр. 15-16, Херцег-Нови 1984., стр. 475-477. Превео: др Радојица Р. Јовићевић
*27
Др. Жељко Фајфрић, Котроманићи, Интернет издање
*28
Факсимил уз текст издао у Млецима 1815. Павле Соларић
*29
Проф. Вас. Ђерић, О српском имену по западнијем крајевима нашега наорда, II издање, Београд 1914. преузето из: Лазо М. Костић, Ћирилица и српство културноисторијска студија повезаност ћирилице и српства књига 1, Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. г. Стр. 543
Радослав М. Грујић, Исто.

У фрањевачком манастиру у Сињу налази се неколико докумената писане ''босанчицом'', које је са собом донео вођа пребеглих фратра из Босне, фра Павле Вучковић. (31)
Читаве католичке жупе и фрањевачки самостани, широм Босне, употребљавали су ћирилицу у својој евиденцији и коресподенцији. Тако на пример Матице крштених жупе: Сутиска, Зовик, Комушин, Печник, Иванска, Свилај, итд. (32)
Од значаја је и чињеница да је Андрија Охмучевић 1653 г. у Напуљу штампао своје привилегије ћирилицом. ''Он је желео да пред тадашњом јавношћу буде што убедљивији''. (33)
''Соловјев се ишћуђава чињеници да су у овом делу привилегије Охмучевића штампане ћирилицом. Међутим, у Гавриловићевим исписима из ватиканских архива постоји докуменат из којег се види да је још 1643. године било у Конгрегацији говора о молби Андрије Охмучевића да му се у Конгрегационој штампарији о т ш т а м п а ј у т р и ћ и р и л с к е п о в е љ е'' (34)
Пошто смо констатовали да у Босни сем ћирилице, (босанчице) и понекад арапских слова, није било другог писма у употреби, мислимо да није потребно даље износити примере ћириличних споменика.

Ћирилица код Буњеваца и Шокаца

Ми никада не бисмо имали претензија да Буњевце и Шокце сврставамо у србски национални корпус, да то нису чинили страни етнографи и Аустро-угарске власти. Но још један други разлог ту постоји, а то је демографска мегаломанија Хрвата, који теже да својатају без икаквих основа, све што је католичко. Непостоји ни један компетентан страни етнограф који је Буњевце и Шокце сматрао Хрватима, Напротив, редовно су их обележавали као ''Србе католике'', ''Раце католике''. Од маџарских тако: Черник, Фикер, од аустријских: Хунфалви, Келети, Швикер. (35)
Колико су бесмислене хрватске аспирације на ову етничку масу, нека послужи као доказ прва националитетна статистика од Алексе Фењеша, коју је Угарска спровела за годину 1840. У тој години није пронађен ниједан Хрват у Вировитичкој и Пожешкој жупанији, као и у Сремској Крајини и Сремској граници. Помињу се само Срби и Шокци. (36)
О употреби ћирилице код Шокаца имамо сведочанство од њиховог највећег изданика – Антуна Матије Рељковића, у свом Satiru он каже:
О Славонче ти се врло вараш,
Којигод ми тако одговараш;
Ваши стари јесу књигу знали,

Србски штили и србски писали!

Код Буњеваца ћирилица није била искључиво писмо. Употреба латинице је чак била касније потиснула ову прву. Истина латиница постаје тек од краја XIX века доминантан облик писмености код њих. Али није одувек било тако.
Још пре досељења у нове крајеве, Буњевци су се служили ћирилицом, па чак и по сеоби нису је запуштали. ''То доказује преписка ћирилицом оне депутације Сомбораца (чланови: Буњевац: Мрата плем. Парчетић и Србин Атанасије Стојшић) која је ишла у Беч и израдила да Сомбор буде 1749. г. проглашен за слободну краљевску варош''. (37)
Па и после исељења Срба у Војину Крајину, Бајски магистрат, у којем је највише било Буњеваца, ''остала је ћирилица и српски језик као званичан (...) а у Суботици је све до 1809. г.
*30
Др. Ћиро Трухелка, Неколико млађих писама херцеговачке господе писаних босанчицом из дубровачке архиве, Гласник земаљског музеја у босни и Херцеговини XXVI. 1914. бр. 4. стр 478
*31
Benedikta Zelić-Bučan, Bosančica u Srednjoj Dalmaciji, Split 1961, str. 14
*32
Др. В. Мошин и С.М. Траљић, Ћирилски споменици у Бопсни и Херцеговини, Наше Старине 6. Београд 1950
*33
Богољуб Петковић, Нешто о штампању ћирилицом привилегија Андрије Охмучевића, Прилози ка књижевности језик, историју и фолклор. Књ. 24. св. 1-2. Београд 1958 стр. 125
*34
Исто. стр. 125
*35
Поближе о томе код. Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
*36
Исто,
*37
Иван Иванић, Буњевци и Шокци, Београд, 1889. стр. 152

ћирилица била у званичној употреби (у Магистрату) па су и службене тискарнице биле штампане ћирилицом'' (38)
Па и сам вођа буњевачког препорoдa Иван Антуновић, поручивао је својим саплеменашима да боље изуче ћирилицу јер изгледа да су њихови преци, како он сам каже, ''више но ми познавали ћирилицу, те су ову и за своју својину сватали. Барем се то мора наслућивати, када видимо, да су записници варошки и у Баји (где је свакако било више Буњеваца но Срба) писани били ћирилицом. У Сомбору (где су Буњевци у једнаком броју са Србима) састављени су већином сви стари списи ћирилицом''. (39)
Интересанто је да се види у којој ортографији су Буњевци и Шокци писали латиницу пре XIX века. Њихов правопис је био смеша маџарског и немачког правописа. То се на пример може видети из тестамента Доминика Војнића, кој се чува у Суботичком градском архиву. Он (Војнић) завештава 19 јуна 1776, 200 форинти свом ''poljubljenom sinu Albertu Vojnityu'', такође исту суму оставља и својој ''netyacziczi Marii Paulovics''. (40)
Сва каснија културна грађа Буњеваца састављана је на латиници, почевши још од првог
њиховог књижевника фра Грге Пешталића и његовог дела: Dostojna plemenite Bacske starih uspomena sadasnji i drugi slavinske kervi delliah slava bacskim plemichem s prigodom csuvanja svete krune i okrunjenja Leopolda II-ga od Domoroda u Baji, prikazana (Shtampano u Kalacsi 1790) (41)
Затим, на латиници су стварали и савремени буњевачки књижевници: Амброзије Шарцевић, Иван Антуновић, Мијо Мандић, Блаж Рајић, Лазар Стипић, итд. И Буњевачка периодика је сва излазила у латиници, сем ''Књижевног севера''.

Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика

Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривнео национално деловање.
На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. ''До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормално да ''Срби Латини'' одн. Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било.'' (42)
Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици. ''Српски Глас'' (касније ''Српски Лист'') – орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић. ''Драшков Рабош'' лист за поуку и забаву, излазио 2 пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом. ''Срђ'' - лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902 до 1908, 2 пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирлицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети. ''Дубровник'' - лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.
Почетком 1908. г. Почео је излазити седмични лист ''Бока'' (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.
*38
Исто, стр 152
*39
Исто, стр 152
*40
O правопису и језику Буњеваца, Мил. Иловац, О Буњевцима, уредио Миловиј. В. Кнежевић. Суботица, 1927 стр. 18
*41
Преглед Буњевачке књижевности, О Буњевцима, уредио Миливој В. Кнежевић, Суботица, 1927, стр. 24
*42
Лазо М. Костић, Нека новија збивања на српском књижевном пољу, Сабрана дела, Пети том, Београд 2000. стр. 883

''Нови Српски Лист'' – орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру. У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје ''Српски Гласник'' – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913. 1894.г. Антун Пасарић, отвара ''српску дубровачку штампарију'' која махом штампа књиге ћирилицом. Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање ''Матице српске'' у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се има књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.
Вице Адамовићу Матица српска издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914 У штампарији Ј Тошовића, 1921.г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника. У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околин. 1922. г. Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-Бугарски рат. Сарајево 1913 Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарије Шпире Артале.
Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891. Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.
Лујо Бакотић је у споственом издању штампао на ћирилици ''Речник Српско хрватског
књижевног језика. Београд 1936, Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму. На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика. Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо. Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића. На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.
.
(43) На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835.
*43
Слика преузета из
:
Ђорђе Ћапин, Однос према српским споменицима у Конавлима Рад је прочитан 19. маја 1995.
године у Бијељини на "Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској
и Републици Српској Крајини", које су организовали Свесловенски савез и музеји Републике Српске и Републике
Српске Крајине. Изводи су објављени у часопису "Погледи" бр. 182., Крагујевац 1995., стр. 36-37.

Ћирилица у приватној коресподенцији Срба католика У потрази за приватним рукописима појединих истакнутих Срба католика, дошли смо до неких сазнања. У Архиву САНУ, чува се преписка појединих Срба католика. Тако на пример, из преписке Валтазара Богишића и Стојана Новаковића уочавамо да је ћирилицом писано свих 49 писама, колико је укупно Богишић писао Новаковићу. Сачувано је укупно 6 писама Меда Пуцића упућена такође Стојану Новаковићу. Сва су у ћирилици. Погледали смо и коресподенцију књижевника Марка Цара са Томом Крстом Поповићем. Свих 20 писама су писана ћирилицом, а Цар их је слао из Задра, Беча, Београда итд. Своја писам је ћирилицом писао и Антун Фабрис, и то најчешће у преписци са својим уредништвом листа ''Дубровник'' У заоставштини новског књижевника Томе Крстовог Поповића има доста писама Срба католика. Одатле видимо и ћирилицом писана писма Ђуре Вукотића. Затим писма Људевита Вуличевића. Има ту и једна разгледница из Рима коју је Вуличевић послао Поповићу, писана је ћирилицом.
Нашили смо и на два писма Матије Бана из 1880. г. Упућена Чедомиљу Мијатовићу, писана су ћирилицом.
Као посалник у Риму, ћирилицом је писао своје извштаје и Лујо Бакотић. И Хенрик Барић, познати албанолог, видимо, служио се ћириличном писаћом машином у својој преписци, а чак и када је употребљавао латиничну писаћу машину својеручан потпис давао је на ћирилици. На крају, има ту хрпа писама Иве Андрића, деведесет одсто писана ћирилицом.

Завршна реч

Видели смо дакле, да употреба ћирилице од стране католичких Срба у средњевековном
периоду није никаква посебност. То је период у коме и само католичко свештенство у нашим земљама користи ћирилицу, чак шта више има обавезу да се њоме служи. Ћирилицу практикују сви: и православни и католици и муслимани. Видели смо да су значај ћирилице добро проценили и централне верске власти у Риму. Видимо да су они отварали ћирилске штампарије као и школе у којима је ћирилицом писано. Тако на пример, школа требињске бискупије у којој је допуњаван Бернардинов лекционар. Црквене књиге за полатињено становништво обавезно се штампају ћирилицом. Већ од половине XVIII в. латиница полако почиње да потискује ћирилицу. Могли смо да закључимо да је један од разлога томе: импортирање католичког свештенства из Хрватске.

Тек са уласком у XX век. пажњу почиње да привлачи све већа употреба ћирилице међу католичким Србима на Јадрану. То се огледа у штампаној периодици, индивидуалним књижевним делима, приватној коресподенцији итд.
Код Буњеваца и Шокаца тријумф латинице је био потпун. Ту је скоро сва интлектуална баштина изложена на латиници. Баш због тога изражена употреба ћирилице на Јадрану добија посебну снагу.
После Другог светског рата, феномен католичког србства полако али смишљено нестаје, тако да је ту немогуће пратити било какве манифестације овог крила нашег народа, који је у прошлости много обећавао.

1. Литература

- Anto Babić, Iz istorije srednjevjekovne Bosne, Sarajevo 1972
- Динић Михајло, Неколико ћириличних споменика из Дубровника, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1958. св. 24/1-2
- Динић Михајло, Chiruliza словенских попова дубровачке грађе, Прилози за књижевност, језик исотрију и фолклор, 1960, св. 26/1-4
- Петар Коледнић, Један српски љетопис писан у дубровнику, Срђ, 1904,
- Петар Колендић, Прилози хисторији српске књиге у дубровнику, Срђ, 1904
- Перић Иво, Писма Лука Зоре Валтазару Богишићу, Анали Хисторијског института у дубровнику, 1984, св, 19, 20
- Перовић Јовица, Српска школа у Дубровнику и њезини наставници, Учитељ у школи и народу, 1930, бр. 7-8
- Прерадовић Петар, Писмо Петра Прерадовића вуко Стафановићу-Караџићу у Беч, Дубровник 1897. бр. 35
- Коста Херман, Етнографске цртице из Босне и Херцеговине, Гласник земаљског музеја у Босни и Херцеговини књига I 1889. год.
- Александар Мартиновић, Истина о Буњевцима и Шокцима, Суботица 1940. год
- Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992
- Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд 1987
- Алекса Ивић, Неколико ћирилских споменика из XVI века. Загреб 1912
- Sima Ljubić, Rukovijet jugoslavenskih listina, Zagreb
- Slovenski spomenici za XVII viek. Priobćio R. Lopašić. Starine Jugoslavesnska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXX. Zagreb 1902
- Сима Ћирковић, ''Верна Служба'' и ''Вјера Господарска''. Зборник филозофског факултета, књига VI-2 1962
- Љуб. Ковачевић, Неколико српских натписа и биљежака, Старине, ЈАЗУ X. Загреб 1878
- Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље. Пожаревац 1934. репринт Горњи Милановац 2002
- Босна по Роскијевићу, Београд 1876
- Ćiro Truhelka, Bosančica, prinos bosanskoj paleografiji, Glasnik Zemaljskog Muzeja u Bosni i Hercegovini knj. IV 1889
- Berić Dušan, Školstvo Šibenika i njegove okolice u prošlosti (1412-1921), Split 1964
- Stevan Roca, Krsto Kulišić, narodni borac i vođa Srba sjeverne Dalmacije, Prosvjeta, Zagreb, 28/1971
- Mošin Vladimir, Ćirilski rukopisi u Povijesnom muzeju Hrvatske i Kopitareve zbirke slovenskih rukopisa i Cojsov ćirilski odlomak u Ljubljani, Beograd 1971
- Mošin Vladimir i Milan Radeka, Ćirilski rukopisi u sjevernoj Dalmaciji, Starine JAZU, knj. 48, Zagreb 1958,

- Велики Српски просвјетни добротвор Константин Вучковић, његов живот и рад (1828-1893), Дубровник 1909
- Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговнини 1529-1551. Сарајево 1952
- Велимир Старчевић, Старо српско књижарство, Београд Просвета 1997
- 13 векова Срба у Далмацији, Славонији и Хрватској – изложба Српска књига и штампа 1868-1996. Сремски Карловци јуни 1997
- Др. Љубомир Дурковић-Јакшић, Југословенско књижарство 1918-1941. Београд 1979
- Бранкица Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи, Београд 1994
- Владимир Ћоровић, Стари српски записи и натписи, Београд 1997
- Марко Вего, Зборник средњевековних натписа Босне и Херцеговине, Сарајево, Земаљски музеј, 1964

Додатак историји града Дервенте









Жупа Укрина



«Легенду» о имену града Дервенте измислили су Аустро-Угарски шпијуни који су хтјели по сваку цијену да сакрију име читаве српске босанске посавине: Укрина – односно Украјина – односно Крајина (граница са Угарском и граница између Католика и «шизматика» - Православних). По тој измишљеној причи (коју неки називају и легендом) као «кум» се спомиње Хусреф-бег, који је нашао сличност између укринског «кланца» и новоизграђене тврђаве у Горњој Укрини, са градом Дербентом у Азији па је као узвикнуо: «Ево новог Дербента!». Утврда изграђена у Горњој Укрини нити је била у неком кланцу, нити је имала било какву сличност са «Жељезним вратима Азије». Постоји мапа тврђаве смјештене у Горњој Укрини, коју су нацртли аустријски шпијуни непосредно прије већег Аустро-Угарско-Турског сукоба љета господњег 1688, када су први пут означили тврђаву као Дербент у мјесту Горња Укрина. Ријека Укрина је на тој карти означена као Дерава, а цијела област као Укриница. Познато је из љетописа православних монаха из манастира Детлак, да се цијела Босанска Посавина прије доласка Турака звла Жупа Укрина.


Манастир Детлак

У шумовитим косама Детлака изнад често немирне Дераве (Укрине) налазио се манастир Успенија Пресвете Богородице у Детлаку. Задужбина краља Драгутина Немањића (Преподобни монах Теоктист), манастир је саграђен у средњем вијеку, када је српска средњовјековна држава на Балкану била у експанзији, доживљавајући успон на основама православља и византијског културног наслеђа. Манастир је био удаљен од главних комуникација и средишта српске државе, живећи на граници према Угарима и Западу, на сталном опрезу, гдје су се сучељавали Исток и Запад и гдје се осјећао снажан утицај католичанства.

Да би имао ослонац, подршку и духовно упориште цркве, нарочито у крајевима које је доњела као мираз његова жена Катарина, кћерка угарског краља, краљ Стефан Драгутин је градио многе православне цркве и манастире. Тако се поуздано зна да је у вријеме његове владавине грађен и манастир Детлак, а према Детлачкој хрисовуљи завршен је 1303. на тај начин ојачао је утицај краља Стефана драгутина и оснажено православље и у жупи Укрина.

Манастир је неколико пута спаљиван, рушен и пљачкан: око 1458 и 1690, да би га Турци потпуно уништили и сравнили са земљом 1834 у вријеме буне попа Јовице Илића. Ипак, овај текст свједочи, да душмани који су хтјели да затру трагове његовог постојања нису успјели у својим намјерама, а сигурно ће доћи дан када ће манастир, уз Божију помоћ, поново заблистати некадашњим сјајем.

Током крвавих година одмазде, након одступања Аустријанаца из Србије и Босне (око 1688), у непрекидној бујици страдалника и ојађеника, које је предводио епископ Епархије зворничко-тузланске Герасим иселило се много српског народа и из Жупе Укрина. Међу њима су се налазили и калуђери манастира Детлак. Бјежали су преко Саве у угарску Славонију носећи са собом црквене ствари, књиге, рукописе, крстове, свете сасуде...



Скица манастира Детлак направљена по опису из љетописа


Детлачко Јеванђеље


Православне парохије која су тада стварно постојале, према љетопису из манастира Детлак су: Фоча, Которско, Сивчаница, Лупљаница, Детлак као духовни центар, Црнач, Рабај, Подновље, Новосел, Лешница, Буковица, Комаровац, Гнојница, Бишња и наравно Горња и Доња Укрина. Нема помена о Фрањевцима или Католицима у том периоду. Аустро-Угарски шпијуни су у XIX вијеку интензивно вршили припреме за анексију Босне, па је из тог периода познат план тврђаве дербент коју је направио шпијун J. P. Miteser 1808, из које је очигледно да тврђава нема ништа заједничко са правим Дербентом у Азији.





Аустро-Угари су уз помоћ Фрањеваца перфидно протурали назив Дербент за град (чак је то био официјелни назив за вријеме аустро-угарске окупације), али је народ остао при «своме» називајући град по некадашњем имену ријеке Дервента или Деревента. Јер је вента (ријека) дерала обале.




Детлачка повеља (Детлачка хрисовуља), из 1303. године, била је рукопис из доба оснивања манастира Детлак на ријеци Дерави. Настала је у канцеларији краља Стефана Драгутина, угарског зета, касније названог Преподобни монах Теоктист, као повеља о оснивању и даровница манастиру Детлак. Писана је за манастир Детлак на ријеци Дерави у жупи Укрина. Ова повеља, била је написана у облику свитка од пергамента димензије 375x8x4950мм, са потписом "Стефана Драгутина, по милости божјој краља српских земаља". Била је састављена лијепљењем од осам пергаментних листова. Обје стране биле су меке и глатке. Исписани текст био је широк око 260мм. На врху, у самој средини, налазио се орнамент. Повеља је нестала из архива црквене општине Дервента у току анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878 године. Претпоставља се да је украдена (као и остали вриједни документи укључујући неколико љетописа из давне прошлости) и да се налази у некој приватној колекцији, вјероватно у Аустрији.

Ово је записао прото Томо Анђелић свештеник дервентски.


Постоје и други документи и карте из поменутог периода, прије доласка Турака, које су израдили «неутрални» европски путописци из тог времена, из којих је апсолутно видљиво све што је овдје наведено.
Турски извори

Подручје данашње Дервенте било је настањено православним становништвом прије доласка Турака. Из пописа босанског санџака 1570 год. Видљиво је да је у насељима Горња и Доња Укрина живјело православно становништво, спомиње се и брат попа Богдана у Горњој Укрини, а поп Богдан је према наведеном попису, био настањен у Доњој Укрини, што указује на чињеницу да је са обе стране живјело православно становништво.
Остали извори
Осим ових доказа постоје и сачувани љетописи, који су у приватном власништву. Један од разлога је и тај што је током турске владавине српска православна пећка патријаршија укидана и обнављана, па шематизми и љетописи нису увјек достављани српском Патријарху.

На основу сачуваних љетописа, а и ватиканске архиве (Угарски документи), може се са сигурношћу тврдити да је на овом подручју прије доласка Турака постојао је православни манастир са каменом црквом подигнут као задужбина краља Стевана Драгутина (1282-1314), а кога су Турци око 1458 (када су дошли у ове крајеве) срушили.

Током цијеле историје од пропасти Пећке Патријаршије, Ватикан је уз помоћ Аустро-Угарске стално слао католичке свештенике и емисаре (често фрањевце), који су имали задатак да покатоличују православне Србе у Босни. Исте ствари су се дешавале и у Горњој (Великој) Укрини и цијелом подручју некадашње жупе Укрина. Многе зидане православне цркве су претваране у католичке, а народ подјармљен Турцима је у својој наивности повјеровао у приче о поштеним намјерама ових католичких свештеника, као и у паролу коју су истицали: Кристјанин је кристјанин! Да би се ове ствари прикриле никада нису озбиљно анализирани остатци средњевјековних цркава, на подручју Жупе Укрина. Као «аргументи» се узимају смијешне ствари: «У темељима је пронађен новчић краља Сигисмунда», што је нормално за то вријеме јер је тада тај новац био такође у оптицају (као данас КМ, куна, динар...), или од очију јавности је сакривен споменик пронађен у Живиницама на коме је био писани текст српском старославенском ћирилицом, коју Хрвати без трунке стида називају «босанчицом». Каква брука!
Поп Јовица Илић је започео буну испред првославне цркве на мјесту Ћелар, да би се касније Хрвати дали «научно», образложење како ћелара значи црквица. То је тачно, али то не доказује да је та црква католичка. Остатци средњевјековне цркве на Марковцу, једноставно су срушени и уништени. Пошто су Хрвати знали праву истину, никада нису озбиљно истражили ни једно средњевјековно црквиште, а познато је да је Др. Алојзије Бенац, када је открио праву истину онемогућио даље истраживање.

Осим што се примјењује тактика лажне статистике и полу-информација, чак се и имена појединих насеља пишу погрешно. Тако се позивајући се на турски попис из 1604 за нахију Добор мјесто ЛУПЉАНИЦА назива погрешно ЉУПЉАНИЦА. Становници се једноставно дијеле на муслимане и кришћане, да би се одједном, центар српске православне духовности манастир Детлак, прогласио не за кришћански како се то обично чини, него католички. То је сувише наивно и провидно.

Тако се помиње жупа Дервента у извјешћу босанских фрањеваца из 1623. године иако се тада само данашња ријека звала Деревента-Дерава, а мјесто Горња Укрина. Иста ствар је и са извјешћима о кризмању (која никада нису јавно објављена) гдје се наводи да је у Мишковцима и Дервенти кризмано (миропомазано) 147, односно 1494 особе. Ово је можда и истина, али то није никакав доказ да те особе нису Срби, а и сумњиво је што се упорно мјесто назива Дервента. По свему судећи то су исфабриковани документи. Наставља се пропаганда са извјешћима о кризманим вјеницима, и без икаквог доказа или дубље анализе особе које су кризмане аутоматски се поистовјећују са Хрватима, по формули Католик=Хрват. Питање је зашто нема Католик=Србин. Тако се као највећи «аргумент» смањења броја Католика-Хрвата спомиње исељавње вјерника из Велике под вођством фра Мије (ради се о православном свештенику Мији који је заједно са владиком Герасимом организовао исељавање Срба ) 1686 у «Прекосавље» (ваљда у угарску Славонију). Познато је из Аустро-Угарских докумената из тог времена да су се из Босне тог времена исељавали само Срби. Да ли су били Католици или Православни то се не спомиње, али је такође познато да су ти Срби избјеглице из тадашње Босне, организовано и насилно превођени у католичку вјеру.

У осталом ево навода из католичке енциклопедије из 1917 године:

Na osnovu popisa stanovništva 22. aprila 1895, Bosna ima 1.361.868 stanovnika i Hercegovina 229.168, što daje ukupan broj stanovnika od 1.591.036.
Ako se isključi oko 30.000 Albanaca koji žive na jugo-istoku, Jevreji koji su imigrirali ranije iz Španije, nešto malo Turaka Osmanlija, trgovci, službenici i austrijske trupe, ostatak stanovništva (oko 98 %) pripadaju južnoslavenskom narodu, Srbima. Iako istog porijekla, narod je oštro podjeljen u tri religijske grupe: Muhamedance, oko 550.000 stanovnika (35 %), Grčke Šizmatike, oko 674,000 (43 %), i Katolike, oko 334.000 stanovnika (21.3 %). Poslednji su uglavnom seljaci. Muhamedanci su uglavnom nastanjeni u sjevero-zapadnoj oblasti koja se ove Krajina, u oblasti Sarajeva i u jugo-istočnom dijelu teritorije, Grčki Šizmatici su pretežno u oblasti Banjaluka. Katolici Latinskog Obreda brojniji su od predhodne dvije grupe jedino u oblasti Travnik i sjevernoj Hercegovini.

Још мало католичке повијести

Biskup Franjo Balicevic spominje (u izvješcu u Rim 1600. godine) sedam župa na podrucju plehanskoga kraja koje su služili franjevci, a to su: Kosmadanje (Kuzma i Damjan, danas Mišinci u župi Foca) Име је промјењено јер су Кузма и Дамјан – Врачеви свеци с источних страна! (Да се «Власи» не сјете!»), Seocanica, Derventa, Dubocac, Vinska, Vasiljevo Polje (u podnožju Vucijaka, na lijevoj obali Bosne naspram Modrice) i Radunjevac (kraj Odžaka).

Типична лаж и пропаганда, ништа се не говори о вјерницима чак ни да су католици. Ово «извјешће» ако постоји поклапа се са унионистичком пропагандом на Балкану, која је појачана од године 1577. када је папа Гргур XIII основао у Риму Collegium Graecum за спремање мисионара међу Грцима. За спремање мисионара уније међу православним Србима и Бугарима био је основан Collegium Illyricum. Прозелитска активност Римске курије у нашим крајевима појачана је после 1622. године када је папа Гргур XV основао Congregatio de propaganda fide (Конгрегација за пропаганду вере), која је подстицала и финансирала рад мисионара уније. Ради спремања ових мисионара папа Урбан VIII основао је 1627. године Collegium Illyricum Urbanum. У њега су довођени и ту школовани бројни младићи из наших крајева. Посебно је интересантно што мјесто Дервента тада није ни постојало, а рецимо духовни центар тог времена Детлак се уопште не спомиње. Од свега је најинтересантније што се не говори о коме народу се ради. Наравно свима је јасно и познато да се ради о Србима, али се то жели прикрити по сваку цијену.


Izvješce provincijala fra Marijana Pavlovica iz 1623. godine spominje župe Kosmadania, Seocanica, Derventa, Dubocac, Majevac, Svilaj i Radunjevac. Služili su ih franjevci sutješkoga samostana.

Поново у истом стилу, спомиње се Дервента, које тада није било, али се сада прави кардинална грешка јер се сада «убацују» фрањевци сутјешкога самостана (100 км далеко). Све је то резултат рада Конгрегације за пропаганду вјере коју је основао папа Гргур XV 1622. године.


Biskup Tomo Ivkovic izvješcuje i o krizmanim osobama izmedu 1626. i 1630. pa navodi da je u Mišincima (Kosmadanje) bilo 90, u Seocanici 590; u Derventi 1494 krizmanika, u Vinskoj 385 i u Radunjevcu 915 krizmanika. Nekoliko godina kasnije (1637.) u Kosmadanju je krizmano 1454 krizmanika.


Наставља се прича, једино се сада говори о «кризманим», а не крштеним и миропомазаним, како би се на перфидан начин провукла теза да се ради о католицима.


Župa Radunjevac je, prema pisanju biskupa fra Nikole Olovcica iz 1672. godine, imala 1609 katolika, a krizmanih je bilo 863. Vasiljevo Polje imalo je tada 930 katolika, od cega je 610 krizmano. Matijevac na istoku od Plehana imao je 860 vjernika od kojih 420 krizmanih. Derventa je imala 1200 vjernika od kojih je 1015 krizmano. Seocanica je imala 1400 vjernika. Kosmadanje je imalo 2050 vjernika a krizmanih 1843. Dubocac je imao oko dvije tisuce vjernika od kojih je bilo 1480 krizmano. Jedino je ovdje postojala župna kuca s kapelicom, a na ostalim župama misa se slavila u grobljima.
Iz velikog broja krizmanika može se zakljuciti da je biskup rijetko dolazio, kao što se iz podataka vidi da nije bilo crkava i da su vlastodršci u Derventi ometali obrede. Život kršcana u ovim krajevima bio je vrlo težak. Tako je spomenute godine biskup u Seocanici krstio dijete od deset godina što znaci da je svecenik rijetko dolazio.


Поново исто, непостојећа Дервента, мада је сада бискуп крстио дијете од 10. година у Сеочаници, али га овога пута није кризмао (чудно).


Opce stanje je bilo vrlo teško: vodio se kretski rat izmedu Turske i Mletacke republike, Austrougarska je potjerala Turke iz Slavonije i Ugarske. Habsburgovci i Mlecani odlucuju raseliti Bosnu. Tako je 1686. sutješki gvardijan fra Jakov Tvrtkovcanin izveo župnike i narod s podrucja kojima su upravljali sutješki franjevci. Postoje cak i podaci o broju raseljenih kršcana u izvješcu biskupa fra Nikole Olovcica iz 1700. godine.
Fra Andrija Šipracic iz Dubocca izveo je iz ove župe u Slavoniju 2700 katolika.
Fra Mijo Velicanin odveo je iz župe Derventa 2300 duša;
Fra Ivo Seocanin iz župe Majevac 1500 župljana;
Fra Ilija Dubocanin, fra Jozo Varešanin i fra Šimo Modricanin izveli su iz župa Vasiljeva Polja i Radunjevca 6500 duša.

ВЕЛИКА СЕОБА СРБА И ПАТРИЈАРХ АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ

Велики рат ("Бечки рат") који је трајао од 1684. до 1699. доњео је заначјну прекретницу у историји детлачког манастира, као и у осталом цијелог српског народа и цркве на подручју жупе Укрина. Будући да се готово у потуности ставило на страну западних хришћанских сила (Хабзбурга и Венеције) у рату против Турака, Српско становништво је доживјело 1690. велико страдање, то је као посљедицу проузроковало и велику сеобу на територије под хабзбуршком влашћу. Догађаји из те године и Велика сеоба Срба знатно су утицали на историју Српске православне цркве у цјелини, као и зворничко-тузланске Епархије и наравно жупе Укрина. Будући да је највећи број свештенства избјегао на сјевер, Турци су довели међу Србе знатан број Турцима лојалног грчког православног свештенства (тзв. "Фанариота"), а једно вријеме су чак били и фактички укинули Пећку патријаршију.

Око године Велике Сеобе Срба и броја персељених људи, домаћи и страни историчари су водили доста полемика и расправа. Велики број њих узима за годину Сеобе 1690., а број пресељених породица између 36 000 и 40 000. Великa Сеоба Срба почела и прије 1690. године. Са пресељењима се почело још 1686. године и раније, а наставило се и послије 1690. године. Такође се може закључити да је главнина Срба почела са пресељавањем још у позну јесен 1689. године, а пресељавање није престало ни 1694. године.

Епископ Герасим је прешао са српским народом из Епархије зворничко-тузланске укључујући и парохије жупе Укрина, у вријеме Велике Сеобе Срба са патријархом Арсенијем III у Угарску.



Иако је циљ свих унионистичких покушаја током XVI, XVII и XVIII вијека био исти, да се православни Срби приведу у покорност Римокатоличкој цркви, нису били исти ни методи рада мисионара уније ни фактори, који су иза тога рада стајали. Алекса Ивић. је тачно рекао, да су покушаји унијаћења Срба у XVII веку били двојаки: "У аустриским предјелима ширили су унију међу Србима бискупи загребачки и љубљански уз крепку помоћ државних власти; међу Србима под Турцима пропагирали су идеју уније католички мисионари, али без потпоре државне власти, па су зато организовано исељавали српски народ у Славонију и Угарску, како би то лакше чинили уз помоћ државних власти.

Славонска Епархија

Славонска епархија простире се централним дијелом Старе Славоније. Она је духовни продужетак старе Пожешке митрополије, која је основана 1557. године у вријеме обнове Пећке патријаршије. Сједиште ове Митрополије било је у манастиру Ораховици, духовном и културном средишту Срба Доње Славоније, односно Подравине.

Манастир Ораховица основан је још у првој половини XV века, а данашњи храм подигнут је 1592. Црква је фреско-сликана 1594. године. У Славонској епархији постоје, поред манастира Ораховице, још и манастири: Света Ана (1412) и Пакра (XVI). Манастире Дејановац и Дреновац укинула је царица Марија Терезија у другој половини XVIII века.

Од првих пожешко-славонских митрополита знамо за Јосифа (1585), Василија (1590), затим Софронија и Григорија, обојица из XVII века. Владика Василије је 1595. године прешао из манастира Ораховице на подручје Горње Славоније, где је основао Марчанску епархију.

Турци су владали скоро 150 година славонским пределима. Из тог времена мало је остало историјских сведочанстава. Оно што знамо уверљиво казује да је живот Срба и Српске православне цркве под „Агарјанима“ био изузетно тежак.

Великом сеобом Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прилике на подручју Старе Славоније битно се мијењају. Велики број Срба из Босне – а нарочито из пограничних дијелова, као што је Жупа Укрина, населио се преко Саве у сусједној Славонији. Collegium Illyricum и Congregatio de propaganda fide уз помоћ угарских власти чине све да изврше унијаћење новопридошлих православних Срба. Зато патријарх Арсеније најприје обилази предјеле и духовне центре српског народа, који су били угрожени римокатоличким прозелитизмом, односно унијом. У Пакрацу поставља 1705. године Софронија Подгоричанина за епископа славонског и тиме успоставља православни континуитет на тим просторима. Од тог времена, па све до Другог светског рата, осјећа се стални успон и духовно узрастање Славонске, односно Пакрачке епархије, у чији су састав ушли 1771. године и делови Марчанске, односно Северинско-лепавинске епархије, и то предели између река Саве и Драве, а западно од реке Илове.


Iz jednog izvješca fra Andrije Šipracica iz godine 1696. saznajemo da se iz Bosne iselilo preko 100.000 katolika i naselilo se od Slavonske Požege do Zrinja i Novoga. Nisu ljudi bježali iz obijesti, nego od progona i zlostavljanja. U Posavini su mnogi fratri isjeceni, umrli u tamnicama. Tomu treba dodati da je 1686. u Bosni bila velika glad od koje pomrlo mnogo stanovnika.
Ovi krajevi su prakticno opustjeli, što se vidi iz izvješca papinskog izaslanika Ivana de Vietri 1708. u kojem se ne spominje nijedna župa na podrucju današnjeg plehanskog samostana. Pocetkom XVIII. stoljeca jedini samostan i župa koji je mogao voditi brigu za ove krajeve nalazio se u Tuzli; od Tuzle do Save bilo je stotinjak katolickih kuca! Nestalo je nekedašnjih stanovnika ovih krajeva, a drugi su tek postepeno dolazili.

Поново се говори о католицима, а не о Хрватима, којих наравно у Босни није ни било. Сада се тврди да у подручју данашње Дервенте (по извјешћу Ивана де Виетри) 1708. није било ни једне жупе. Поуздано се зна да је тада овдје живјело много православних хришћана, па испада да су они однекуд дошли у ове крајеве. То је толико провидно и без икаквог основа, кад се зна да су Срби бјежали од Турака, па се сигурно не би зауставили овдје на домаку хришћанске Аустро-Угарске.


U Kronici fra Mate Mikica, naknadno je unesena opaska kako ne treba hvaliti potez gvardijana Jake Tvrtkovcanina i župnika, "koji su sa sobom odveli župljane svojih župa i ostavili župe prazne da ih nasele šizmatici (pravoslavci) kao što su ih i naselili.. tako su spomenuti oci opustošili ove župe da je u citavom derventskom kraju ostala jedva koja katolicka kuca. Ali treba da zahvalimo turskim gospodarima koji su pozvali katolicki narod iz Dalmacije i drugih mjesta da se nasele na njihove zemlje i napuce ih; tako je nakon nekoliko godina namjesto pet mogla biti uspostavljena jedva jedna župa Velika, nakon 55 godina od opustošenja tj. 1741. s jedva 107 katolilckih obitelji i 956 duša". (Cit. V. Zirdum, Plehan i okolica, Dobri Pastir 1955, 106).

Ево сада и објашњења, мада се захваљују турским господарима, а не Аустро-Угарским властима, које су населиле разне католике у подручју Дервенте, након анексије Босне. Лаж се «покрива» и теоријом:


Turski feudalci pozivali su izbjegle katolike na napuštene zemlje. Neki su se vracali na stara ognjišta, ali su bolje zemlje i gradska mjesta naselili muslimani.
Katolici su se doselili iz Vrgorca i Ljubuškoga, iz Dalmacije i Hercegovine. Doselili su i mnogi pravoslavni.
Župu Velika spominje apostolski vikar fra Mato Delivic 1737. Velika je ostala cisto muslimansko selo. Godine 1742. biskup fra Pavao Dragicevic postavlja dva svecenika da služe dva dijela ove jedinstvene župe: jedan služi Veliku a drugi Podvucjak. Velika ima osam sela sa 107 obitelji, odnosno 956 duša a Podvucjak dva sela s 44 obitelji, odnosno 307 duša. Od Podvucjaka se kasnije razvilo današnjih šest župa oko Odžaka: Dubica, Potocani, Pecnik, Odžak, Svilaj i Brusnica.
Župa Velika je napredovala. Biskup fra Marko Dobretic piše da 1776. u župi ima 380 obitelji s 3349 vjernika koje služe tri svecenika. Iz Modrana kao sijela župe biskup je 1776. odlazio u cetiri sata udaljeno Korace gdje postoji kucerak u koji svraca i župnik. Kucerak (fratrov kucar) postoji i u selu Foci.
U Velikoj je cak bila i crkva sv. Ilije zajedno sa župnim stanom. Osmanski nasilnici su na Božic 1763. zapalili crkvu, ali su je kršcani podigli, da bi je silnici opet zapalili 1796. Kraj džamije u Velikoj vidjeli su se ostaci crkvenog zida. Te godine sijelo župe prelazi u Modran i na imanju Hasanbega Dizdarevica gradi se župni stan. Iz Modrana seli župnik u Zelenike. Da se katolici ne bi iselili iz ovoga sela, turske im vlasti dopuštaju graditi crkvicu. 1822. godine. Konacno je sjedište župe 1853. preneseno na Plehan gdje su fratri mislili graditi samostan. (Учествовали су у припреми анексије Босне од стране Аустро-Угарске)

Унија је била помагана и јужно од Саве, ти дијелови су од 1718. до 1739. године били под аустроугаском влашћу. Ревносан помагач уније, ријешио је цар Карло VI још 20. маја 1718. године, да се у новозадобијене крајеве пошаљу мисионари уније и да им војне власти морају у свему бити с руке. Званични став државних власти био је, да се православни само толеришу а католици, ако их има да се помажу. "Православни су добијали потпуну слободу вјероисповести у селима и градовима, гдје становништво није измјешано са католицима, а гдје је измешано, ту је била слобода већ сужена. Инструкција је нарочито наглашавала да треба радити нарочито на унији православне и католичке цркве и то опрезно: не преоптерећивати свијет сувишним бројем свештеника и мисионара, јер му је то тешко издржати; а затим да треба из Турске привући што већи број хришћана (Срба које је онда лакше покатоличити)."



КРАЉ СТЕВАН ДРАГУТИН

Преподобни монах Теоктист (1276-1282)

Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне и сјеверне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве и манастире, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II.

Драгутин је био на српском престолу релативно кратко вријеме (од 1276. до 1282. године). Mного је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих, подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. Прије смрти Драгутин се замонашо и узео име Теоктист. Његов омиљени духовник је био Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. У дому својему израђивао је свештене сасуде које је поклањао црквама. Бринуо је о чистоти вјере и многе невјерне обратио у хришћанство. Али, тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај светли муж. Када су дворјани хтели да га омију видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Зворничко-тузланска епархија



Зворничко-тузланска епархија захвата подручје сјевероисточне Босне, којим је на прелазу из XIII у XIV вијек управљао српски краљ Драгутин. Према предању и очуваним црквама и манастирима, он је много доприњео утврђивању православне вјере у овом дијелу Босне. „Босански“ епископ Василије, који се 1293. године налазио у краљевој депутацији упућеној у Венецију, у вези женидбе његовог (краљевог) сина Владислава, био је епископ оног дијела Босне којим је управљао краљ Драгутин. Тако је и Жупа Укрина била дио епархије епископа Василија.

Средином XV вијека, у време Бранковића, сједиште православног епископа за подручје Босне било је у Сребреници. Пошто је под Турцима Зворник добио већи значај, као сједиште Санџака, у Зворнику је утврђено и сједиште епископа, а њена територија се простирала на обе стране Дрине. Тек почетком XVIII вијека мјеста са десне стране ријеке Дрине потпашће под управу Ваљевске и Ужичке епархије.

Под турском влашћу, зворнички епископ се помиње први пут 1488. године. Нешто касније, у вријеме смедеревског епископа Павла и његовог настојања да се успостави редовно стање у Српској цркви (Пећкој патријаршији), помиње се зворнички епископ Теофан, кога је поставио Павле. Владика Теофан се задржао вјероватно још кратко вријеме у Зворничкој епархији, а затим се помиње као архиепископ српски. У „Сопоћанском поменику“, међу поглаварима Српске цркве наводи се његово име одмах после епископа Павла. У то време, говори се и о зворничком епископу Доментијану, кога је именовао охридски архиепископ Прохор.

Послије обнове Пећке патријаршије, помињу се зворнички епископи: Павле (1561–1576), Георгије, Теодосије (1602), Гаврило (1627), Константин (1629), Лука, Венијамин, Исаија, Ананија (1679) и Герасим (прешао са патријархом Арсенијем III у Угарску 1690). Од тада па све до укидања Пећке патријаршије не помињу се засебни зворнички епископи, већ је ова Епархија била припојена некој од сусједних епархија, или су њом управљали сусједни епископи дабробосански, ваљевски, ужичко-ариљски или моравички.

Укидањем Пећке патријаршије (1766), зворнички епископи су добили титулу митрополита: Григорије (1767–1773), Герасим (1776–1804), Јоаникије (1804–1807 – Србин убијен због сарадње са устаницима у Србији), Евгеније, Гаврило „Хроми“ (1808–1837 – родом из Сливне), Кирил (1837–1848 – Грк) и Агатангел (1848–1868). У његово вријеме је пренесено сједиште Епархије у Доњу Тузлу (1852), и од тада се она званично зове Зворничко-тузланска епархија. Од тада су зворничко-тузлански епископи били: Пајсије (1868–1873), Дионисије Или(јеви)ћ (1873–1892), Николај Мандић (1892–1897), Григорије Живковић (1897–1909), Иларион Радоњић (1909–1921), Нектарије Круљ (1929–1951) и Лонгин Томић (1955–1977), кога је наследио епископ Василије (Качавенда).

Током Другог светског рата, на подручју Зворничко-тузланске епархије извршен је прави духовни геноцид. Мучки је пострадало 36 свештеника и два калуђера. Током ратних година, порушено је 17 а оштећено 37 српских православних храмова. Уништен је један манастир и 25 парохијских домова (10 је минирано, а 15 спаљено). Поред наведеног, још 20 разних црквених објеката је знатно оштећено. Уништене су 62 црквене архиве, а 49 црквено-општинских и манастирских библиотека је занавек нестало.

Највећи број српских православних храмова у рату (1991–1995) страдао је на подручју Зворничко-тузланске епархије. Српске светиње овог владичанства подједнаком жестином разарали су муслимански фундаменталисти и хрватски националисти-усташе. Срушено је 38 цркава, а 60 је тешко оштећено. Један манастир је такође знатно оштећен. Порушен је 31, а оштећено 19 парохијских објеката и других црквених здања.

Ево и извјешћа о фрањевцима у Босни

Dolazak franjevaca u Bosnu

Od 12. st. u Bosni se širi patarenski nauk - Светосавско Православље,

Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (еx Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (еx Patre Filioque).

a njihove pristaše sebe su nazivali krstjani. Njihov krivi nauk primila je mnoga vlastela, pa i banovi i kraljevi. Pojedini pape, želeći iskorijeniti taj krivovjerni nauk, šalju u Bosnu najprije dominikance, a potom franjevce.
God. 1248. Inocent IV. šalje u Bosnu senjskoga biskupa Filipa i starješinu splitskih franjevaca da brižljivo ispitaju i izvijeste ga «o životu, glasu i ponašanju plemenitoga muža Ninoslava, bosanskoga bana.» Istraga je bila povoljna za Ninoslava, i zbog toga nije došlo do pripremane križarske vojne.
Stalno djelovanje franjevaca u Bosni počinje 1291. kada je Stjepan Dragutin - КРАЉ СТЕВАН ДРАГУТИН (namjesnik ugarsko-hrvatskoga kralja Ladislava IV. u Mačvi, Usori i Solima), tada već odlučan pristaša Rimske crkve, zamolio papu Nikolu IV. da mu pomogne u sređivanju vjerskih prilika u zemlji. Papa izdaje nalog provincijalu provincije Sclavoniae (Hrvatske)* da pošalje u Bosnu dvojicu franjevaca, koji su obdareni znanjem i poznavanjem jezika tamošnjeg pučanstva, koji će raditi na iskorjenjivanju krivovjerja.
Misionarsko djelovanje franjevaca potvrđuju, i djelokrug rada proširuju, i nasljednici Nikole IV. – Bonifacije VIII. (1298.) i Ivan XXII. (1325.).

*Sclavi & Sclavoniae

"И када је потпуно преовладало име Срба и Хрвата остају и даље називи Sclavi, Sclavonia. Али они почињу добијати и посебно значење. У дубровачким споменицима Sclavonia означава искључиво Србију: rex Sclavoniae, imperator Sclavoniae, despotus Sclavoniae. Sclavus је исто тако за Дубровчане увиjек Србин. Има случајева гдjе је у преводима са нашег језика на латински ријеч Србин замјењиван са Sclavus. У повељи Стефана Првовјенчаног као великог жупана: "да не смије Срблин Влаха без суда = Ut Sclavus non apprehendat Raguseum sine iudicio (Влах = Raguseus)". Чак у Руднику 1439. године "Србљи" се преводе са Sclavones. Добро је познато да се у Дубровнику "диак српски" преводи редовно као cancellarius slav(ic)us, sclavonicus. Повеље бана Стефана Котроманића у Стону писане су "двије латиници а дви српције" = duo in grammatica latina et alia in sclavonico. Понекад су и српски владаоци прихватали овај назив у својим латинским актима (цар Душан у једној повељи Дубровчанима као Sclavonie imperator). Тек када је нестало српске државе, губи се и њен назив Sclavonia у Дубровнику.

provincijal provincije Sclavoniae - без икакве сумње, значи провинцијал провинције СРБИЈЕ

Jasno je da na tako velikom području povjerenu zadaću nisu mogla izvršiti samo dvojica franjevaca. Njihov broj stalno raste, da bi ubrzo nakon 1330. misionarsko djelovanje u Bosni papa povjerio samo franjevcima.
(...)


Ево новца који је ковао "Stjepan Dragutin" превара је очигледна, јер се ради о краљу СТЕФАНУ Драгутину


О обновљеном манастиру (а кога су Турци око 1458 срушили) свједочи и извјештај првог француског генералног конзула у Травнику, Пјера Давида који га заједно са Сомет де Форес, спомиње у њиховом путопису кроз Босну 1807. И овај обновљени манастир је срушен. Познато је и јеванђеље писано (1396) у селу Детлаку на ријеци Дерави (Укрини) у манастиру задужбини краља Драгутина. Постојала је и дрвена црква (брвнара) са звоником и гробљем на брду Ћелар (изнад «Стрелишта») подигнута након 1458. Тада је Дервента припадала зворничкој митрополији (која је била насљедник епархије основане у вријеме краља Драгутина), а први епископ је био Василије (види Зворничко-тузланска епархија).

Сигурно је да се остаци те цркве и гробља могу и данас наћи. У овој цркви, међу осталима, свештеник је био и Јовица Илић, који је у марту 1834 дигао буну у цијелој Посавини против турске власти, која је чинила велике неправде, насиља и наметала неиздживе порезе над Србима православцима. Познате су и личности турске власти из Дервенте против којих је буна била усмјерена: Османбег Хаџихасановић и Ахметбег Градашчевић. Ова буна је у крви угушена, а поп Јовица је побјегао у бурету низ Саву у Србију. Црква је имала облик заокруженог правоугаоника, а олтар је заузимао централно мјесто у цркви. Била је украшена иконама из старог манастира кога су Турци срушили. У цркви је била и вриједна икона Св. Николе коју је сачувао Гавро Степановић прије него што су Турци срушили и ову цркву као одмазду за побуну 1834. Гавро је убио Турчина који је дошао да запали ову цркву и прије доласка осталих Турака успио да сакрије наведену икону и друге црквене ствари које су касније захваљујући Гавриној кћерки Јоки поново стављене у тада новоизграђену зидану цркву која је завршена 1857. Писано свједочење о овом догађају постојало је у архиви црквене Општине Дервента, а изјаву је дала унука Гавре Степановића, госпођа Јока – Јокица Радетић супруга директора основне школе у Дервенти.


намјесништво Дервента 1860

Архијерејско намјесништво дервентско 1860


Црква Успења Пресвете Богородице је освјештана на Велику Госпојину 1857, од када се овај дан слави као црквена слава града Дервенте уз традиционални дервентски вашар. Ова црква је минирана и срушена до темеља 4. јуна 1992 год.Цркве и манастири у периоду турске владавине су много страдали, јер су пљачкани, паљени и рушени (као и у посљедњем рату). Цркве су биле ријеђе него прије, а мало их је поправљано. Осим дервентске у то вријеме велике зидане цркве подигнуте су још само у Сарајеву, Мостару, Ливну и Чипујићу код Бугојна. Спаљени су и разрушени многи манастири, али се народ на развалинама и згариштима цркава молио Богу, а литургија је вршена под скинијама и ведрим небом.




Српска свадба у Дервенти 1870. Просудите сами какви су били тадашњи Срби - Дервенћани.


Како је у то вријеме у граду живио мали број католика, није ни било иницијативе нити потребе за градњу католичке цркве, која је изграђена након доласка Аустро-Угарске власти са циљем да се Дервента прикаже као већински Хрватско/Католички град.





Православна црква Успенија Пресвете Богородице

освештана 1857 срушена до темеља 1992 од стране
хрватско-муслиманских зликоваца

Аустро-Угарска окупација Босне и Херцеговине од 1878 није само користила за пљачку природних ресурса, него је била од огромне помоћи за Католичку вјеру. Ово се лако може показати упоређујући податке из ранијих година. У 1850-ој двије области су имале око 150.000 Католика, 1874 185.503, да би се тај број готово удвостручио: 334.142 1897 године. Око 1880 било је мало Католичких фамилија у Дервенти, па је Аустро-Угарска населила много Католика из других дијелова монархије, претежно Словена Католика, али и Германа, Талијана и сл. Тих година је Аустро-Угарска власт изградила Католичку цркву у Дервенти, као и Католички самостан Плехан.

Врло је интересантно да сви ови новопридошли Католици одједном постадоше Хрвати! У свим каснијим статистикама користила се формула Католик=Хрват што је још један доказ колко смишљено се приступило пројекту отимања Босне од православних Срба. Тако и у последњем сукобу хрватска пропаганда тврди да су град «освојиле» српске снаге и протјерале хрватско и муслиманско становништво, а неће да кажу праву истину, да су хрватски и муслимански екстремисти прво истјерали Србе, и порушили све православне цркве које су биле на њиховој територији, укључујући и парохијске и друге објекте. Тачно је да су се Срби и муслимани који се нису слагали са поступцима хрватско – муслиманских екстремиста касније, ослободили цијело подручје, а хрватско и муслиманско становништво које се бојало српске освете пребјегло у Хрватску. Када су Срби видјели шта су зликовци урадили од православних цркава и других српских објеката, срушише католичку цркву и дервентске џамије. Таква освета није начин нити ју је требало учинити, али у таквим временима људи лако учине нешто не промишљено.

Варрош је настала развојем села Горња Укрина чији је центар био на подручју срушене православне цркве. Доласком Турака село се развијало, да би од прве половине XVII вијека постало сједиште кадилука, а тиме и варош по турским мјерилима. Град (као и православну цркву) су срушили Аустријанци око 1716 године. Након тога град је обнављан и дограђиван више пута. Од 1770 град је био сједиште Врандучке капетаније. Према попису из 1838. град се звао Велика Укрина, али су Аустријанци фалсификовали име града и промјенули га у Велика Дервента, дајући име ријеке граду, а име ријеке промјенули су у Укрина што је у ствари било име цијелог подручја. Прва школа основана је 1864 од стране дервентских Срба и налазила се изнад тада новоизграђеног храма (данас је то двориште Петковића), да би била пресељена у новоизграђену зграду изнад данашње кафане Даде Војиновића. Доласком Аустро-Угарске основана је пошта 1878, забрањује се рад српске основне школе и оснива се нова аустро-угарска. Зграда је национализована од стране комуниста 1947, и једно вријеме служила као дом ЈНА.


Стара српска школа




Дервента Српска Школа


Граматика "босанског језика"

"Угледни" професор из Сарајева, Фране Вулетић уз помоћ Аустро-Угарских власти (Бењамина Калаја*) промовисао је 1890 "босански језик", а на страни број 6 и 7 ове "граматике" дат је "упоредни преглед босанчице кроз вјекове". Тада је и забрањен рад Српске Школе у Дервенти као и употреба ћирилице у државним установама.

(*)Аустроугарски конзул у Београду, а потом аустријски намјесник у окупираној Босни, Бењамин Калај: "Хрватско снажење, с обзиром на час, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску, јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо раздијелити Јужне Словене, него ћемо и за даље дјељење (на Балкану) добити одријешене руке".

Тадашњи намјесник ћесарски Босне и Херцеговине Бењамин Калај планирао је стварање конгломерат-нације од тровјерне, у турским вилајетима запуштене, српске раје - Срба грчког, турског и римског закона, по Вуку Ст. Караyићу, која би се звала Бошњачка нација, а језик српски је већ био преименован у "нашки језик", то само до нађеног језичког рјешења које би српском народу донијело заборав и језика, и нације српске и вјере православне. Тако је гашен српски духовни простор преко Дрине све до Првог свјетског рата, који је биолошки преполовио српски народ и тако покосио опет све што се заотавило било послије страшних турских кошевина српског народа.

Током изградње ускотрачне пруге према Сарајеву у Дервенти је била дирекција од 1879 до 1886.

Црквени одбор је 1934 године одлучио да реконструише кров и изгради звоник од чврстог материјала (поред цркве из 1857). Радови су повјерени подузетнику Јохану Хофману из Дервенте, а изводио их је мајстор Фабијан Бодружић. Звоник је био саграђен од специјално печених цигала и био је постављен на истом мјесту гдје је некада стајао дрвени.

Парохијски Дом у Дервенти био је саграђен крајем 1937, као задужбина Васе и Марије Јакшић који су црквеној општини Дервента завјештали земљу и новац, а изграђен је на темељима пропале Српске Кредитне Банке.




Срушен је од стране Хрвата и Муслимана 1992 године. Занимљиво је да је црквена општина 1936 купила плац за изградњу нове цркве, на коме се данас нова црква и гради.

Први Фрањевци су долазили у Босну директно из Рима (након пропасти пећке патријаршије), и нису познавали језик којим су говорили православни старосједиоци - Срби. Зато су га морали учити да би успјешно вршили своју мисију ПОКАЛОТИЧАВАЊА-УНИЈАЋЕЊА. Домаћи живаљ није познавао никакво друго писмо, него ЋИРИЛИЦУ, па су зато и Фрањевци писали ЋИРИЛИЦОМ. Пошто је то било упадљиво, бискуп Јосип Штолцер Штросмајер је ДЕКРЕТОМ забранио Босанским Фрањевцима да убудуће користе ЋИРИЛИЦУ.

Постоје многи докази, записи, документи и фотографије од изградње нове православне цркве 1857 до данас. Видљиво је да су Срби у том периоду увјек били саставни дио живота у граду Дервенти и да су дали културни ) и сваки други) печат граду. Већ тада многи од њих школовани интелектуалци, трговци, занатлије, учитељи, свештенство итд. представљали су, заједно са дервентским муслиманима ГРАД ДЕРВЕНТУ. Наравно прво Аустро-Угарска, а касније НДХ «очистили» су град од српске господе, да би се сада протурала лаж како су Срби примитивци и како су «градска раја» Хрвати и муслимани.

НЕ ПОСТОЈИ никаква разлика између Православних и Католика у Босни осим што једни практикују Источни, а други Западни обред. Тек је Аустроугарском експанзионистичком политиком убачен «вирус» да је сваки Католик ХРВАТ а сваки Православац СРБИН (што се среће само у нашим крајевима), а што је искоришћено за стварање антагонизма, па чак и мржње, а све због политичких потреба моћника. Краљевина Славонија, Краљевина Далмација, Дубровник и Хрватска нашле су се у једној држави само за вријеме НДХ и сада након распада СФРЈ.

Страдања дервентских Срба од 1875 до данас



Доласком Аустро-Угарске (У невиђеној сјечи Срба у вријеме устанка 1875-1876. године, страдало је и старо и младо, све што се са три прста крстило.) језуити су повели акцију у Бечу да се на опустошена српска имања почну интезивно насељавати «добри католици» - католици Аустријанци и Мађари, али и католици Словени – вјерни цару, и то у толиком броју да би у што краћем времену могли да постану премоћни. Током година проведених у нашим крајевима већина њих су данас «постали» Хрвати.

ТЕРОР ДЕРВЕНЋАНА ПРЕМА ДЕРВЕНЋАНИМА (шуцкори) 1914 - 1918



Током 1. свјетског рата, многи Срби из Дервенте ухапшени су и мучени у сабирном логору смрти у Добоју. На неки начин, те страшне 1914. године, поновиле су се слике из давних времена, између осталог, и из 19. вијека, када су, на примјер, послије чувене буне дервентског попа Јовице Илића из 1834 године, одсјеченим главама српских сељака са подручја Дервенте били «окићени» градски бедеми у Градачцу. Добој је постао масовна гробница за хиљаде Срба прогнаних и из осталих дијелова Босне и Херцеговине. У периоду од децембра 1915. до јула 1917. године кроз логор је прошло око 35.000 логораша (П. Слијепчевић), а убијено је преко 5.000 од стране аустро-угарских војника, претежно босанских Хрвата и Муслимана (такозвани шуцкори). У знак сјећања на те жртве, подигнут је спомен комплекс, који је довршен 1938. који чине Спомен црква и Спомен костурница са спомеником. Велики број угледних дервентских Срба интерниран је у логор у Араду, од којих се многи нису вратили.

Након 1. свјетског рата из самог града Дервенте нестали су многи Срби и цијеле српске породице. Велики број Срба био је стрељан или објешен, понекад по судској пресуди, а много чешће без ње. Сва ова злодјела остала су некажњена, а полако падају у заборав, па се данас уопште не спомињу од стране «правих дервенћана».

ТЕРОР ДЕРВЕНЋАНА ПРЕМА ДЕРВЕНЋАНИМА (усташе) 1941 - 1945




Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под кринком наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — "само Хрватска", како да ју "очисти" од "нехрватског елемента", мислећи при томе на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (на једном збору у Лици) »доглавник« Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити.

Тако је записао и добро информисани хисторичар усташтва Јере Јареб у својој књизи "Пола вијека прошлости Хрватске..." истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - "сав хрватски народ био за НДХ".

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник "Хрватски народ", недељник "Спремност" итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. "Промичба" у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљавању српскога становништва.


Усташе су оганизовано приступиле рјешавању српског питања и на просторима средње Босне, што потврђује наредба усташког стожерника за Врбаску бановину Виктора Гутића о економском уништењу и истребљењу Срба. Мјере усташких власти о којима се говори у тој наредби највише су погодиле српски народ у срезовима Дервента, Добој и Прњавор.

Само на подручју среза Дервента у директном усташком геноциду убијено је, по досадашњој евиденцији, 2.011 лица српске националности. Највише су страдала села: Босански и Нови Лужани, Горња и Доња Барица, Костреш, Вишњак, Грк, Церани, Детлак, Мишковци, Рапћани, Кулина, Буковица, Лупљаница, Мала и Велика Сочаница, Осојци и Календеровци. Био је «активан» и познати логор за Србе Штапара у коме су учињена многа злодјела, а поједини учесници у тим злодјелима касније су били «угледни дервенћани» јер су се преобукли у комунисте. Први логораши злогласне Штапаре били су првославни свештеници са цијелог подручја тадашњег среза Дервента са породицама. У архиву у Загребу постоје документи који непобитно доказују да су усташки злочинци касније «постали» учесници НОР-а и били су повлаштени у СФРЈ. Угледни Срби који су се вратили живи из избјеглиштва из Србије говорили су да су 1945 затекли исте власти од којих су 1941 побјегли!

Према усташком извјештају, из Босанских и Нових Лужана, Горње и Доње Барице и Костреша у ноћи између 25. и 26. августа 1941. отпремљено је за Славонску Пожегу 720 Срба, мушкараца најбоље животне доби. Нико се од њих није вратио, сви су побијени. Из села Горња и Доња Барица остала су жива само три одрасла мушкарца. О страдањима тих села свједочи извјештај Котарског поглаварства Дервента упућен 22. новембра 1941. године Великој жупи Посавље, гдје се у вези са хапшењем Срба талаца напомиње да су из Лужана ухапсили само тројицу, јер тамо више нема мушкараца.

У самом граду преостали Срби су постали грађани другог реда, сва имовина богатих српских породица је опљачкана, била им је ограничена слобода кретања и морали су се иселити из «Главних улица». Доста их је покрштено, а да би се из њих избацила «српска поган» морали су клечећи прећи преко Корза до улаза у дервентску католичку цркву.
Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.

Хапшење православних свештеника и њихових породица

Најприје су, негдје у љето, а према наређењу великог жупана из Славонског Брода, похапшени сви православни свештеници у дервентском срезу, затворени у злогласну «Штапару», па су затим са породицама упућени прво у логор Цапраг (код Сиска), а одатле послије неколико недеља исцрпљивања депортовани у Србију. Исто тако су похапшени и протерани и свештеници из околних босанско-херцеговачких срезова. Као што је и присилно исељавање Срба, тако је и прогон православног свештенства спадао у надлежност "Равнатељства за понову" у Загребу.

Један дио свештенства је још првих дана окупације, предосјећајући да му пријети опасност, побјегао у Србију. Доста велики број je побијен, тако да је практично свештенство било нестало из дервентског среза, као и околних срезова. У исто вријеме са прогоном свештенства донесено је више законских одредаба и других правних аката којима је од свих институција српске православне Епархије зворничко-тузланске (као и дабро-босанске) и правно и стварно, усташка држава одузела српску имовину - покретну опљачкала, а непокретну предала хрватским и њемачким војним организацијама. Страдале су вриједне библиотеке, стари љетописи који су «преживјели» предходне турске и аустро-угарске пљачке, као и важни документи и фермани, како би се избрисали сви трагови и необориви докази да су Срби већ у IX вијеку населили ово подручје.

Тако је 25. августа "Равнатељство за понову" издало одлуку којом проглашава да је имовина српске православне црквене општине Дервента постала својина НДХ. Деветнаестог септембра 1941. Павелић је издао законску одредбу о преузимању свих православних институција у власништво НДХ. По овој законској одредби се закључује да је цјелокупна српска имовина свих дервентских имућних Срба (свештеника, адвоката, љекара, чиновника трговаца...), као и имања и зграде црквене општине Дервента, Српске Банке, Српског школског фонда, имовина Кола српских сестара и других установа у будуће имовина НДХ и да се ставља на располагање усташкој младежи, усташким бојнама итд.

У току септембра 1941. у Дервенти је боравила комисија Државног музеја из Загреба, која је обишла све православне цркве, парохијске домове и српске читаонице, на подручју дервенског среза, одакле је издвојила и одњела све умјетничке и историјске вриједности. Ту на првом мјесту спадају разни скупоцјени и ријетки предмети који имају умјетничку и историјску вриједност, а таквих је у Дервенти било много, затим велику и богату библиотеку црквене општине Дервента са преко 25.000 књига итд. Током ове «операције» уништене су и многе матичне књиге које су припадале српској православној цркви. У производне погоне и продавнице богатих дервентских Срба постављени су усташки комесари, који су опљачкали све што су затекли.

Насилно покрштавање Срба

Пошто су извршили невиђену пљачку српске имовине, уништили и стварно и правно организацију српске православне цркве, а управу над црквеним посједима узели у своје руке, укинули многа српска национална обиљежја, забранили ћирилицу, употребу српског имена и српских амблема и других ознака, протерали или побили православно свештенство и многе личности које су се раније истакле у јавном животу, оцјењено је да је дошао повољан моменат да се изврши још један шири талас злочина над српским народом: да га натерају да пређе у католичку вјеру. Како се из докумената види, то је отпочело, углавном, у касну јесен новембра-децембра 1941. и трајало до фебруара 1942. године.

Најприје су позвани још неотпуштени чиновници Срби да се покатоличе. Речено им је да у државној служби могу остати само они који се покрсте. Неки од њих у немоћи и очајању попустили су да би очували голи живот. С тим у вези Предстојништво котарске области Славонски Брод доњело је одлуку којом се наређује свим потчињеним органима власти да позову све службенике грчко-источне вјере да у року од мјесец дана доставе потврду црквених власти да су примљени у католичку, односно гркокатоличку, муслиманску или евангелистичку вјеру и да су уписани у матичне књиге тих вера. Ко није хтјео да то учини, отпуштен је из службе.

«Градско поглаварство» у Дервенти издало је 15. децембра 1941. проглас којим је позвало све пензионере и пензионерке српске-православне вјере да се од 5. до 9. јануара 1942. пријаве «Градском поглаварству», соба бр. 4 и да са собом понесу рјешења којима им је додјељена пензија. У прогласу се наводи да се то тражи ради очевидности. Међутим, приликом пријављивања саопштено им је да им се документи одузимају и да ће бити лишени права на пензију због тога што су православни Срби.

Да би показала колику пажњу придаје покрштавању, усташка влада је организовала при Министарству посебан одсјек, а у жупама посебне реферате који су имали задатак да воде политику покрштавања.

Добивши оваква упутства и овлашћења, НДХ власти на терену отпочеле су са спровођењем у живот овог насиља. «Градско поглаварство» у Дервенти најпре је издало наредбу о ревизији обртника. У наредби је речено да сви обртници имаиу да поднесу своје обртнице «Градском поглаварству». Када су их они предали, речено им је да их могу добити натраг само када донесу потврду од црквених власти да су прешли на католичку вјеру.

Није утврђен тачан број протераних и депортованих кроз усташке логоре, али је сигурно да су многи угледни Срби као и цијеле српске градске породице нестале из Дервенте у току 1941-1945.

ОПШТИНСКО УДРУЖЕЊЕ ЛОГОРАША ДЕРВЕНТЕ

ТЕРОР ДЕРВЕНЋАНА ПРЕМА ДЕРВЕНЋАНИМА (бивша браћа из СФРЈ) 1992



Тужилаштву у Хагу упућени су докази о страдању Срба у дервентској општини. У Посавини ратовала и војска Републике Хрватске
Општинско удружење логораша из Дервенте сачинило је стручну студију о почињеним ратним злочинима над Србима за вријеме посљедњег рата у БиХ. Овај докуменат ће посредством републичких органа за сарадњу са Хашким судом бити достављен његовом тужилаштву. На више од хиљаду страница наведена су имена жртава, њихових починилаца и наредбодаваца.

За страдање Срба из Дервенте Удружење логораша највише оптужује општинско хрватско-бошњачко руководство које је омогућило формирање логора за Србе, као и уништавање и пљачку њихове имовине.

У студији се наводи да је на територији општине Дервента током рата постојало пет концентрационих логора, који су били под контролом хрватско-бошњачких снага: дом бивше Југословенске народне армије, војно складиште на Рабићу, зграда основне школе у Пољарима, силос у Пољу и покретни логор у Жеравцу. Овај логор је чинило неколико аутобуса и камиона у којима су логораши скривани од Међународног комитета Црвеног крста, мијењајући различите локације.

Кроз ове логоре прошло је више од 300 Срба, углавиом цивила, који нису успјели да се извуку прије него што су територију дервентске општине запосјеле регуларне трупе војске Републике Хрватске, потпомогнуте снагама локалних Хрвата и Бошњака. Међу логорашима је било много жена и дјеце.

Први логор, формиран 12. априла 1992. године, био је у Дому ЈНА и кроз њега је прошло више од 200 Срба. У овом логору, пред заточеним Србима, убијени су Чедо Чудић и Благоје Ђураш, а силоване су Б. С. и М.З.

Убијање логораша и силовање било је уобичајени метод дјеловања и у осталим логорима. То је најчешће чињено у логору у Пољарима, а старјешина овог логора Дамир Липовац, сведоче заточеници, лично је убио Бору Марковића и Бориса Стјепановића. У обимном материјалу се наводи и да је за формирање логора у бившем складишту ЈНА на Рабићу, пет километара удаљеном од Дервенте, била задужена 103. бригада Хрватског вијећа одбране, а командант овог логора био је Златко Мајић звани Словенац, који је у Дервенту стигао заједно са ријечком бригадом Хрватске војске. Из овог логора заточеници су често одвођеии на прву борбену линију као живи штитили су копали ровове за потребе Хрватске војске, гдје су и гинули.

Према наводима у овој студији, дервентску општину је окупирала Република Хрватска, чије су регуларне војне јединице ратовале на овом простору.
Осим ових јединица, у Дервенти су биле ратовале и јединице бошњачке Армије БиХ. Међу њима су биле „Ханџар дивизија" и бригада „Змај од Босне". Припадници ових јединица су починили стравичне злочине над дервентским Србима.

За вријеме рата у Дервеити је био хрватски Кризни штаб за Босанску Посавину, који је дјеловао искључиво по наредбама политичког руководства Републике Хрватске.
Етничко чишћење Посавине од Срба, спровођено је под називом „Спржена земља", наводи се у документацији и наглашава да су сви злочини почињени под окриљем цивилне власти.
Студија је урађена на основу свједочења преживјелих логораша, и докумената и средстава које су иза себе оставили припадници хрватске и муслиманске војске приликом повлачења из тог дијела БиХ. На списку осумњичених за ратне злочине над Србима из Дервенте налази се 307 Хрвата и Бошњака.

Наведена су имена починилаца злочина и њихови наредбодавци. Као највеће кривце за страдање српског становништва у овом дијелу БиХ, бивши логораши окривљују ратно општинско руководство: предсједника Скупштине општине Винка Бегића званог Шиљо, начелника и командира полицијске станице Ивана Дуспару и Жељка Пудића, затим предсједнике Хрватске демократске заједпице БиХ и Странке демократске акције у Дервенти, Ику Станића и Сулејмана Алијагића, званог Семко.



Уништена имовина Српске Православне Цркве 1991-1995

Епархија Зворничко-тузланска





Ево само неких од угледних дервентских српских породица (већине више нема у Дервенти због сталних прогона):



1. Анђелић
2. Бановић
3. Банчевић
4. Бијелић
5. Билић
6. Бошковић
7. Бурсаћ
8. Васић
9. Видић
10. Војиновић
11. Вујадиновић
12. Вукмировић
13. Вуковић
14. Вулић
15. Гвоздаревић
16. Драгојевић
17. Дражић
18. Дрча
19. Дујаковић
20. Дујић
21. Дуроњић
22. Ђаковић
23. Илишковић
24. Јакшић
25. Јанковић
26. Јездимировић
27. Јелисић
28. Јелић
29. Јовановић
30. Карапетровић
31. Костић
32. Куковић
33. Маливук
34. Марковић
35. Михић
36. Мичетановић
37. Мичић
38. Мостић
39. Ножица
40. Павичић
41. Петковић
42. Петровић
43. Поповић
44. Радетић
45. Радић
46. Радоњић
47. Раијчевић
48. Симић
49. Скварица
50. Срђеновић
51. Станчевић
52. Стефановић
53. Стојановић
54. Танасић
55. Тасовац
56. Ћулибрк
57. Црљић
58. Чангаловић
59. Џабић
60. Шпаравало

...




Српска Банка

Српска Банка је основана у Загребу 1895. године и у њу је уложен мукотрпан животни рад наших дедова. Тај рад је прво опљачкао у име хрватске државности Анте Павелић, а након њега у име изградње социјализма Јосип Броз. Туђман и Милошевић су нашу преосталу имовину поклањали својим сарадницима. Данашња власт покушава ту имовину да прода будзашто странцима.

Наши деоничари су били убијани, бацани у там-нице, опљачкани. Године по избијању рата су биле године убистава, ропства, отимачине, пљачке, пре-вара, године мрака Павелића, Броза, Туђмана и Милошевића. Наш обртни капитал је нестао без трага, наши бродови су потопљени, наше зграде су рушевине. Али, остао је дух и воља да се наша банка - Српска Банка из рушевина и пепела обнови да би остала оно сто је била - понос нашим дедовима, за опште добро привреде ове мале земље. Наши дедови су ту банку саградили, наши очеви нису били у могућности да је сачувају, на нама је да се одужимо нашим дедовима и да наставимо њихов рад. У једној ствари сви ми деоничари Српске Банке смо једин-ствени: ИМОВИНА НАШИХ ПРЕДАКА ПРИПА-ДА НАМА.



СПИСАК ДЕОНИЧАРА СРПСКЕ БАНКЕ
Дервента

Бошковић Перо, 161
Бурсаћ Никола, 72
Јелић Марко, 17
Јездимировић Мита, 8
Јовановић Ана, 40
Јовановић Димшо, 0.5
Карапетровић Константин, 15
Костић Јово, 127
Куковић Нико, 30
Рајичевић Симо, 68
Српска православна црквена општина Дервента, 4.5
Танасић Јованка, 1
Танасић Ристо, 1.5
Вукмировић Радојка, 6.5
Вулић Софија, 40
Вулић Душан, 5




Ovaj popis dionica Srpske Banke d.d. Zagreb registriran je kod Banske Vlasti odjela za obrt, industriju i trgovinu 8.XI.1940 pod brojem 67131
Zagreb 1.IV.1941

http://srpska-banka.com/