Sunday, July 02, 2006

Кратка историја западних српских области

Средњовековна култура и историја Срба у Жупи Укрина одувјек је била прикривана. Универзалистичка схватања Римске цркве и елитистичка самоувјереност садашњих и прошлих сила признају само политичку историју и само културу Запада као европску. Зато је за њих самобитност народа непожељна, а незападне културе - варварске. У последње вријеме ствари се драстично мјењају јер се мијења и однос Римске цркве, као и проучавање историје Босне од стране еминентних католичких историчара (који нису Славенског поријекла), која указују да је дошло вријеме ИСТИНЕ. Сама посјета покојног папе Јована Павла II Бањалуци, показује да се политика Римске цркве мијења и да је Ватикан ЗВАНИЧНО признао постојање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, односно да Срби оправдано полажу право на своје земље. Наравно није могуће преко ноћи ријешити проблеме који су се стварали вијековима, али је уочљиво да Римска црква на Балкану више не изједначава Католике само са Хрватима, нити Православне само са Србима.


Долази вријеме преиспитивања свих археолошких налаза из средњег вијека, који су политички приписивани Хрватима, а као што се наслућује из свега што је овдје речено главни извори података су из тајних Ватиканских архива, па ће њихово побијање од стране Хрвата и Муслимана бити готово немогуће.


Жупа Укрина или у преводу на данашњи српски језик Погранични Округ је јединствена географска област у коју улази долина ријеке Дераве (Деревенте) и која је опкољена околним брежуљцима и обронцима Крњина, Љубића, Мотајице и Вучијака, као и ријекама Савом на сјеверу и Босном на истоку. Све су то плодне долине и шумовити брежуљци окренути Сави и Панонској низији. Поред су и Жупе Усора и Соли. Географија тла условила је привредне активности, као и менталитет становништва, на који је одлучујући утицај имала и политичка судбина. Због притисака са запада, који се најблаже огледао у културним утицајима, а жестоко у вјерским ратовима, па и у геноциду, образовало се српско крајиште, на целом подручју изложеном Западној Европи. Настало је послије појаве првих освајача, Франака, почетком IX столећа. Отада је ово крајиште Жупе Укрина изложено германско-угарској култури.


По освајању области између Јадранског мора и Средњег Подунавља и по угушивању устанака домородаца, Римљани су, између Београда на истоку и Истре на западу, успоставили двије велике провинције: Далмацију и Панонију, које су подјељене ријеком Савом. Ту су живјела разједињена племена тако прозваних Илира. На јадранској обали били су изложени утицају медитеранских народа (Грка), а у Панонији су живјели уз племена помјешана са Келтима. Они су 6. године дигли устанак против Римљана, којим је угрожен систем римске власти над потчињеним народима, заснован на начелу једном покорен- заувјек покорен, па је послије угушења устанка спроведена сурова одмазда. Кад је педесетак година касније туда пролазио апостол Павле са својим ученицима, затекао је потомке тих побуњеника, о којима још и данас сведоче предримски топоними.



Срби овдје долазе крајем IV столећа из своје старе постојбине. Насељавају се дуж римског пута на правцу Дрниш - Книн - Петровац, свакако у договору са римским властима, а такође и у другим ливадским предјелима динарског простора, од Горског Котара до Зете. Током V-VI столећа пристигле нове масе Срба који насељавају области данашње Сјеверне Босне, као граничари и савезници Византије. Насељавање Срба је било, на крају, олакшано великим разарањима која су проузроковали Авари својим походима послије 582. Поред Срба, Приморје су населили и други Словени, као и Панонију.


Срби су били ратнички народ, као што показује, осим војног савеза са Византијом, претежно сточарска привреда, неуобичајена за већину осталих Словена. То значи да су били лако покретни, и да су им одговарала поља, корита и планински висови са пашњацима за насељавање. Оваква привреда, војно-сточарска, била је условљена историјским околностима. Најкасније од почетка средњег вијека, међутим, веома се развила и сједелачка привреда, праћена развојем заната, опет неуобичајено за већину Словена.


Као савезници Византије, Срби су брзо били покрштени. У томе је прворазредну улогу несумњиво имало предање апостола Павла, сачувано до данас око Кистања и у манастиру Крки, где се показује куда је апостол Павле пролазио и гдје је проповједао. Покрштавање Срба најчешће се повезује са владавином цара Ираклија (610-641).


До драматичних промјена дошло је са појавом Франака на границама Југоисточне Европе. Франци су освојили лангобардску Италију (773/4), затим византијску Истру (788), а потом су разбили Аваре (791-796) и заузели Панонију до Дунава. Пошто је Карло Велики крунисан за западноримског цара 800, пробао је да заузме преостале области које су сматране власништвом Рима, односно некадашњу Далмацију. Зато је почео рат 802. против Византије и Србије. Франци су продрли чак у долину Неретве, али нису успјели да савладају Србе. Миром закљученим у Ахену 812. између Византије и Франачке, Византији је враћена приморска Далмација без Истре, а према Србима је граница успостављена до Динаре и Поуња. Уз границу су смјештене франачке посаде, чија су гробља нађена у Бискупији код Книна и Кољанима код Врлике. Франци су на окупираним подручјима населили Гудушчане у Лици, Хрвате у Равним Котарима, а Лицике у сливу доње Неретве. На сјеверу се граница протезала Посавином гдје су Срби већ тада били и у Жупи Укрина. Сведочанства о тим ратовима су распоред франачких налаза и распоред утврђења са громилама и осталим српским налазима - најзападнија позната утврђења распоређена су у Лици и око Уне. Приликом ископавања града Брибира, откривена је рана српска грнчарија.


И на истоку се појавила нова сила, Бугарска, која је заузела Срем и убрзо затим ступила у рат са Франачком за Доњу Подравину. Досељење Мађара 896. на сјевер Паноније, из темеља је промјенило стање. Бугарска је била принуђена да напусти своје посједе сјеверно од Дунава и Саве. У једном пљачкашком походу, у раном Х стољећу, Мађари су сишли преко Србије до Јадрана и продрли до Хрватске, коју су потчинили; потом су кренули на сјевер и опљачкали средишта посавско-подравских кнежевина - Загреб, Пожегу и Вуковар. Затим је усљедио бугарски напад. Бугари су 924. успјели да опустоше највеће дијелове Србије, а Хрвати су искористили прилику и заузели западне области Србије, међу којима су биле, уз Лику, Крбаву и Гацку, област Пљеве, а вероватно и Ливна. Није установљено шта је све обухватала обновљена Србија кнеза Часлава (927 - око 950), али чини се да је тада данашња Славонија била у саставу Србије. После 1018. на источним границама Србије и у Срему успостављена је власт Византије. Нешто касније, Мађарска је припојила остатак међуречја Драве и Саве. Колико је познато, у тим збивањима није било значајнијих етничких померања. На југозападу, Хрватска је почела неповратно да опада, а Хрвате су постепено асимиловали остали Словени и Срби. Томе је допринео и природан савез са Србима Неретљанима. У Жупи Укрина тада су живјели искључиво Срби.


Франачка и мађарска освајања изазвала су помјерања разних племена. Између Цетине и Зрмање, и даље приморјем до Ријеке, трајала је током IX стољећа хрватска култура, препознатљива по гробљима са особеним инвентаром и извесним везама са панонском Посавином. Друга словенска племена, позната по имену (као Гудушчани) или не, за сада се не могу археолошки издвојити.
После 1054, дио Срба на западном крајишту, који се навикао на латинску службу, остао је несвјесно у римокатоличкој цркви. На сјеверу, у међуријечју Драве и Саве, православна црква је била много јача, због укорјењене словенске службе, постојања грчких и руских манастира и српске цркве присутне у дијелу Посавине потчињене Мађарској. Како је православна црква била народна, а не властеоска, о њој има мало свједочанстава. У Босни је у то вријеме постојала искључиво православна народна црква.


Позносредњовековни културни живот Срба на граници према Западној Европи одвијао се у мађарској држави, као и у крајиштима - укринама. Доласком Анжувинаца на мађарски престо Карла Роберта (1301-1342) и Лудвига I (1342-1382) долази до промена у феудалном систему, а заоштрава се однос према православнима. Зато за бановину Хрватску располажемо подацима о одређеној војној улози Срба, забиљежених под именом „ Власи". Такви подаци нису познати за средишњи географски појас до у Банију и Кордун. У међуријечју Саве и Драве то је вријеме обиљежења јеретика и шизматика. Срби су, међутим, поново потпуно преовладали у својим старим западним крајевима, и то као претежно православно становништво. То је нарочито било убрзано привременим ширењем Босне, у вријеме „ краља Србљем" Твртка I, на Далмацију до Зрмање (1387). Са турским освајањем крајева на југозападу почиње пресељавање Срба у своје крајеве у Мађарској, од јадранске обале, преко Посавине и Подравине до Баната. После пада Босне 1463, сјеверне и западне српске области постале су крајиште три тадашње силе - Турске, Мађарске и Венеције настањене претежно Србима - ратницима. За ту епоху археолошки подаци су знатно богатији.



Мрамори, камена надгробна обиљежја претежно из ХIV-ХV стољећа, имају посебан значај. Настали су вјероватно по узору на дрвене споменике из XII-ХIII стољећа, поријеклом од споменика које су садржавале громиле. Посебни су за српско становништво нарочито у областима између Ибра и Уне нарочито у крајиштима, а наравно и Жупи Укрина. Мрамори припадника римокатоличке цркве распознају се по наметнутој оријентацији гробова према Риму (а не према истоку); јављају се у западним областима, али их спорадично има на исток до Подриња. На мраморима се налазе ћирилични али и латинични натписи, чија се западна граница протеже од Пољица код Сплита, преко крстача код Бенковца, Кијева код Книна и Грачаца до Поуња и, даље, преко Кордуна до Пакраца. За околину Книна забиљежен је и особен украс мрамора, што указује да су израђивани и прије ширења Босне на те крајеве. Такви споменици су у међурјечју Драве и Саве по свој прилици, гдје је било могућно, израђивани од дрвета. На простору гдје се постављају мрамори запажен је обичај одржавања тризне, од Цетине до Бенковца и даље на сјевер. На самим мраморима постоје представе обредних хљебова, па се и тиме потврђује култ предака, а посредно и слава. У Жупи Укрина већина гробова је окренута истоку, али има и оних који су окренути Риму.


У цјелокупној западној Крајини цркве су потпуно археолошки неистражене. Оснивање манастира Крупе у сливу Зрмање предање везује за монахе избегле из Крупе на Врбасу 1317. Крупа на Врбасу није била једини православни манастир са великом романичком црквом из ХIII столећа, било их је и западно од Уне и страдали су једновремено, током римокатоличких прогона у доба краља Карла Роберта. У манастире из XIV столећа убрајају се: Крка (1350), Драговић (1395) и Детлак (1395). Тим манастирима треба придодати Рмањ на ушћу Унца у Уну, основан најкасније у ХIV-ХV стољећу. Сви ти и остали манастири разорени су током турске најезде, па им садашњи храмови потичу најчешће из XVI столећа. Сачуване су, међутим, бројне пећинске испоснице у Поуњу (Срб, Лапац, Унац, Детлак), од којих је за неке установљено да су страдале доласком Турака. Испосница постоји и поред манастира Моштанице, смјештеног на сјеверној страни Козаре. Ово, као и топоними типа „ Прњавор" (Унац - Банија – Посавина - Укрина), указује на велику, укорјењену православну монашку заједницу и православну цркву, о којој се мало зна из писаних извора. Уз значајан манастир Светог Димитрија код Митровице у Срему, у коме су уз Грке монаси били Словени (Срби) и Мађари, основан до 1057, предање рано датује оснивање Ораховице, манастира на северним странама Папука, у 1100. или 1130. годину, што може бити тачно.
У Крајини је постојало више тврђава намењених одбрани средишта жупа и путева, као што су оне код Срба, Дрвара (Унац), Мартин Брода или у Топуском. Оне су изгледа запустиле у XV столећу, јер нису биле погодне за нови начин ратовања, као и Брибир, стара феудална престоница и утврђено насеље. Посебна врста утврђења били су замкови феудалаца. Утврђења за заштиту обичног становништва била су прилагођена тлу. На сјеверу, у Подравини и Посавини, то су по правилу била села утврђена кружним бедемом, начињеним од земље и дрвета (Горња Укрина). У шумовитим брдско-планинским пределима народ се скривао у збјеговима. Можда су као склоништа коришћене градине начињене на висовима, окружене зидинама од сложеног камена у сухозиду, можда и од дрвета, погодне за сточаре. Постојали су и снажни пиргови, који су дуго могли да се бране, као у Мартин Броду и Мокром Пољу.


Посаду тврђава и околно становништво препознајемо као српско по грнчарији. То су, прије свега, особени лонци рађени на спором витлу, разгрнутог обода, равног дна, украшени једноструким, најчешће неправилним валовницама, али нису ријетки ни лонци без украса. Нађени су при ископавањима на Брибиру, у Посавини, на површини поменутих тврђава, у Босни и даље ка истоку. Њима насупрот стоји грнчарија средњоевропског типа - лонци рађени на брзом витлу, понекад украшени водоравним снопом на рамену, разгрнутих обода са окомитим рубом, какви се шире Мађарском после Татара. Та грнчарија је утицала на домаћу производњу, па се подражава израдом на спором витлу. У приморју је био заступљен увоз луксузне, стоне грнчарије из Италије, а у Посавини - увоз из Мађарске, Аустрије, Чешке.
*
На крају овог излагања о археолошким подацима који свједоче о Србима, треба истаћи сљедеће: и кад је српски народ у некој области у цјелини прихватао римокатоличку цркву, опет је задржавао обичаје и традиционалну материјалну културу. Отуда се археолошки увјек виде Срби, мада се тако не биљежи у писаним изворима. Наметнута култура Западне Европе, не само она елитна већ и свакодневна, као што је грнчарија, несталаје са турским освајањима. Током XVI-XVII стољећа може се пратити даље трајање и развој средњовјековне материјалне културе народа, без обзира на државне границе, а различите од културе елите и на Истоку и на Западу.

Др. Ђоко Слијепчевић
БОРБА ПРОТИВ УНИЈАЋЕЊА


Римска курија није никада престајала са напорима да на цео православни Балкан прошири свој утицај. Од политичких прилика на Балкану и од сопствене снаге, са којом је Римска курија располагала, зависила jе јачина њенога интересовања за ширење униjе на нашем простору. Она је, сaсвим разумљиво, пре свега настојала на томе да очува римокатоличке колониjе како на целоме Балкану тако исто и на нашем ужем простору, где је, још од давнина, било римокатоличких оаза.
Римокатолички прозелитизам код православних Срба није био никада популаран: везе између представника Српске православне цркве и римокатоличких мисионара на подручју Пећке патријаршије биле су одраз политичког рада на ослобођењу народа од турског ропства, а не готовости да се прими унија са Римом. Од краја XVI века па све до укидања Пећке патријаршије 1766. године долазило је, повремено, до додира између представника Српске православне цркве и мисионара уније, али до уније, макар у мало ширем обиму, није долазило.
Будући да је Римска курија била трајно, иако некада јаче а некада слабије, један од главних заговарача борбе против Турака, морали су и представници Српске православне цркве, заинтересовани за исту борбу, ступати у додир са мисионарима и, понекада, и са римским папама. Типично је за ове додире то, да су представници Српске православне цркве били увек подстицани политичким моментом док је Римска курија овај моменат покушавала да искористи за проширивање свога верског утицаја на Српску православну цркву. У крилу ових покушаја искристалисала се тежња Римске курије да Српску православну цркву придобије за унију.
Унионистичка пропаганда на Балкану појачана је од године 1577. када је папа Гргур XIII основао у Риму Collegium Graecum за спремање мисионара међу Грцима. За спремање мисионара уније међу православним Србима и Бугарима био је основан Collegium Illyricum. Прозелитска активност Римске курије у нашим крајевима појачана је после 1622. године када је папа Гргур XV основао Congregatio de propaganda fide (Конгрегација за пропаганду вере), која је подстицала и финансирала рад мисионара уније. Ради спремања ових мисионара папа Урбан VIII основао је 1627. године Collegium Illyricum Urbanum. У њега су довођени и ту школовани бројни младићи из наших крајева.
Историја покушаја спровођења уније међу православним Србима дуга је, веома сложена и врло интересантна. Никодим Милаш у својој Православној Далмацији и Јован Радонић у делу Римска курија и југословенске земље од XVI до XIX века дали су исцрпан преглед ових покушаја унијаћења." Ми ћемо само указати на главне моменте ове дуге, веома неравне и понекда доста крваве борбе. Трагика удеса правoславних Срба била је у томе што су они, обраћајући се представницима римокатоличког Запада за помоћ у борби за своје ослобођење, били често злоупотребљавани и принуђавани да се одричу своје вере због очувања које су се и дизали у борбу против Турака. И према Турцима, против којих су устајали, и према Западу, коме су се обраћали за помоћ, Срби су, силом околности, морали бити у ставу самоодбране: сву своју снагу морали су да троше да би се могли верски и национално одржати. И прелажење на ислам и на римокатолицизам, било директно или посредством унијаћења, одводило је однарођавању. У овоме моменту, веома мало уоченом, налази се тајна унутрашњег опредељења Срба за православну Русију, која их је штитила и верски и национално.
Од времена патријарха Јована Кантула сви ослободилачки покушаји српског народа, на чијем је челу стајало српско православно свештенство, наслањали су се на хришћански Запад не очекујући да ће и са те стране бити угрожавана њихова вера. Бежећи испред Турака на млетачку и аустријску територију, Срби су водили са собом и своје свештенике и свуда тамо, где би се задржали, продужавали су свој црквени и национални живот. Док су они у Млетачкој републици и у Аустроугарској, због својих изванредних војничких особина, били добродошли државним факторима, римокатоличко свештенство и домаћи сталеж нерадо су их гледали, јер њихову власт нису хтели признавати нити им давати дажбине. Уз овај чисто материјални моменат почела се, према Србима, појављивати и верска нетрпељивост, која је, повремено, добијала врло оштре облике и изражавала се кроз оштра физичка гоњења.
Иако је циљ свих унионистичких покушаја током XVII и XVIII века био исти, да се православни Срби приведу у покорност Римокатоличкој цркви, нису били исти ни методи рада мисионара уније ни фактори, који су иза тога рада стајали. Алекса Ивић. је тачно рекао, да су покушаји унијаћења Срба у XVII веку били двојаки: "У аустриским пределима ширили су унију међу Србима бискупи загребачки и љубљански уз крепку помоћ државних власти; међу Србима под Турцима пропагирали су идеју уније католички мисионари, али без потпоре државне власти."[1]
На подручју Млетачке републике, уздуж целе Јадранске обале, унију су, упорно и доследно, ширили за то нарочито спремљени мисионари, које су помагале државне власти, које су се, према тренутним приликама и околностима, морале обазриво држати према српским православним масама. Не само због тога што су Срби били одличан војнички материјал, него и због сталне тежње млетачких власти да преко својих православних поданика шире свој политички утицај на Србе који су били под турском влашћу, морале су млетачке државне власти водити рачуна о томе у којој мери се смеју јавно ангажовати за унију.
Иза свих покушаја ширења уније међу православним Србима стајала је Римска курија, која је покушавала да искористи војничке походе и Млетака и Аустрије против Турака. У свим овим војничким походима узимали су учешћа и Срби. Отуда је разумљиво да су српски православни патријарси, залажући се за ослобођење народа од Турака, успостављали везе и са папама и тражили од њих помоћ и не слутећи да ту помоћ треба да искупе признавањем верске власти папа над Српском православном црквом. За патријарха Јована, првог патријарха који је успоставио везе са папом Климентом VIII и, поред свих разочарења, остао дуго упоран на својој линији, рекао је Јован Радонић: "С обзиром на тешку ситуацију православних у Турској, патријарх је тражио од папе новчану помоћ, али се из папина држања јасно видело да се патријарх тој помоћи може надати само онда, ако буде пристао на унију. Међутим, ни патријарх ни епископи нису хтели прихватити унију, али је нису могли ни одбити отворено. Патријарх Јован, у својим односима са папом, истицао је тежак положај хришћанске цркве под Турцима, због чега је помоћ Апостолске столице прека потреба. Папа, пак, чекао је да се унија изврши, па тек онда да даде обећану помоћ".[2]
Патријарх Јован није могао ићи тако далеко да прими унију. У једном писму савојском херцогу Карлу Емануилу, упућеном му са велике народне скупштине, одржане у манастиру Морачи 13. децембра 1608. године, вели се, да је народ готов да га прими за свога краља и да га крунише "по закону Светога Саве и Светога Симеона и брата му првовенчанога светога краља Стефана", али се додаје, да ће они "увијек бити за велику вјеру, зашто у наше стране нећемо ни језуита ни никога другога, који би пук христијански обраћао на закон римски, зашто после би могло бити велика скандала међу народом"[3].
За време управе патријарха Пајсија, човека тиха и обазрива, оживео је рад мисионара уније на подручју Пећке патријаршије. На челу ове акције стајао је учени, вредни и истрајни Фране Леонарди (de Leonardis), који је у јулу 1636. године дошао у Црногорско приморје и одатле почео свој рад. Рођен у Трогиру и добро упознат са приликама у Пећкој патријаршији, Леонарди је покушао да рад на ширењу уније постави на ширу основу. За Леонардија се може рећи, да је, прилично, веровао у обострану корисност уније, али и да је био свестан свих тешкоћа, које су стајале на путу да се она оствари. Свесрдно помаган од Конгрегације за пропаганду вере, умешан и окретан и вешт да задобије поверење чак и неких православних калуђера, Леонарди је успео да придобије за унију и цетињског митрополита Мардарија, човека вешта у лавирању и изложена тешкоћама[4]. Уз Мардарија, се појављује и његов архиђакон Висарион, који је, исто као и Мардарије, био под сталном платом Конгрегације за пропаганду вере[5]. Ревностан помагач Леонардијев био је и паштровићки калуђер Јосиф, коме је Леонарди завештао 200 талира[6].
Леонардијев план је био следећи: учврстити унију у Црногорском приморју, где је било изгледа на успех, па одатле захватити целу Црну Гору, чији је митрополит већ био дао своје исповедање вере и стално обећавао да ће и лично отићи на поклоњење папи у Рим. Када то буде постигнуто, онда је требало захватити целу Пећку патријаршију и за унију задобити и самога патријарха Пајсија, човека који је, за своје време, био добро и богословски и књижевно образован. Митрополиту Мардарију била је намењена улога да буде мост до патријарха Пајсија, који није избегавао контакт са Леонардијем нити се, изгледа, устручавао да ступи у контакт са папом.
Митрополит Мардарије није смео да изађе патријарху Пајсију на очи, него је слао архиђакона Висариона, који је био веома окретан и умешан човек. Сам Мардарије, иако је био дубоко загазио у воде уније, није имао куражи да учини најважнији корак: да оде у Рим, него је целу ствар отезао док није сасвим пропала. Глигор Станојевић брани Мардаријев поступак и вели да га је на то натерао тежак положај цркве под Турцима. "Када испитамо, вели он, узроке ради којих је дошло до преговора са Римом о унији, као и ток самих преговора, онда нам је јасно да је тежак положај цркве под Турцима приморао цетињског владику да ослоном на Рим нађе излаз из тога положаја. Овај тежак положај цркве у Црној Гори пао је у вријеме када је Римска курија развила велики рад у овим крајевима. Отуда и покушај зближења између цетињског владике и Рима. Али, циљ је био различит. Римска курија је била заинтересована, свакако из политичко-вјерских разлога, за проширење свога утицаја у овом дијелу Балкана. Она се надала да ће преко владике Мардарија успјети да и патријарха придобије за унију. У том смислу Леонардо је чинио сугестије владици Мардарију[7]."
Леонардију је требало шест година стрпљивог рада док му није успело да се сусретне са патријархом Пајсијем. До састанка између њих двојице дошло је, према изворима Конгрегације за пропаганду вере, или крајем октобра или почетком новембра 1642. године. "Преговорима са Леонардијем руководио је лично патријарх Пајсије, помогнут, можда, двама или трима епископима, најближим члановима Синода, и придворним калуђерима. Из докумената види се и то да су патријарх и његова ужа околина били доста спремни да у догматским питањима полемишу са ученим теологом Леонардијем[8]."
Леонарди је од овога састанка са патријархом Пајсијем очекивао ако не пристанак на унију са Римом а оно, сигурно, бар једно јасно формулисано исповедање вере, које би потписао патријарх Пајсије и које би било доказ да се патријарх одрекао разлика између православне и римокатоличке цркве. Пајсије то није учинио, али није ни прекинуо контакт, јер му је "због тешких времена у којима се тада налазила српска црква, нарочито стало било да из Рима добије материјалну помоћ"[9].
Све што је Леонарди успео да постигне у Пећи било је једно синодско писмо папи Урбану VIII у коме се истиче, да се патријарх Пајсије и српски епископи држе онога што им је предато од светих апостола и од седам васељенских сабора. "Патријарх са околином доказивао је да додатка filioque нема у Символу вере како су га утврдили и признали првих седам васељенских сабора, чије је одлуке признала и примила и Римска црква. За њих је, тврдили су они, меродаван текст Символа вере, како је он утврђен на другом Васељенском сабору у Цариграду 381. године[10]."
У складу са традицијом православне цркве патријарх Пајсије је био спреман да папи призна primatum honoris и као доказ своје готовости за сарадњу јавља, да шаље са Леонардијем своја два калуђера, архимандрита Вићентија и еклисијарха Јефтимија, који ће доћи у Рим. У писму патријарх Пајсије моли папу да му одговори да ли је добро оно "што држимо као предано нам од светих апостола и светих сабора ... да би били једно стадо и један пастир"[11]. "Као што се види, патријарх Пајсије је овим писмом оставио отворена врата за преговоре. Иако су у дубини душе, и он и околина му, дубоко били уверени и одлучни да никако не попуштају у догматским питањима, ипак су тражили даља обавештења из Рима, да би онде одржали добро расположење према себи, и, евентуално, добили тражену помоћ за пећки манастир[12]."
Из једнога писма Конгрегације за пропаганду вере патријарху Пајсију од 30. јуна 1645. године, види се да она није била задовољна Пајсијевим писмом па га упућује на барског надбискупа (Леонарди је 23. маја 1644. године постао барски надбискуп), који ће га умети обавестити о свему. Као барски надбискуп Леонарди је имао титулу и primas Serviae, што је само могло подићи његов углед код присталица уније. "Конгрегација упорно истиче да је православни Исток допао турског ропства што није примио унију с Римом, у погледу потреба Пећке патријаршије не одговара ништа одређено. Она ће, поручује Конгрегација, повести рачуна у своје време, тј. онда, када патријаршија буде примила све захтеве Конгрегације, или онда када се буде потчинила Риму[13]."
Почетком септембра 1645. године умро је надбискуп Леонарди, а патријарх Пајсије је, у октобру 1646, отишао на поклоњење у Јерусалим, а вратио се тек у јуну 1647. године[14]. У преговоре са Римом није се више упуштао: умро је 2. новембра 1647. године.
На сцени се појављује патријарх Гаврило Рајић, са српске стране, и Павлин Демски, унијат из Украјине, са римокатоличке. Демски је требало да иде у Пећ и да тамо отвори латинску школу за спремање младих монаха, али од ове школе није, изгледа, било ништа. Демски се, због страха од Турака, највише задржавао у Приморју, одакле је слао Конгрегацији лажне извештаје. За време Павлина Демског нису ни цетињски манастир ни Пећ били средишта унионистичке активности, него манастир Морача, који је, према једном мало веродостојном извештају, тада имао "на стотине монаха и много села и поседа"[15].
Унионистичка активност Павлина Демскога везана је за личност патријарха Гаврила Рајића и за рад два сабора, који су, наводно, одржани у манастиру Морачи. Држи се да је први од ова два сабора, одржан 1. фебруара 1648. године, аутентичан: са овога сабора послата је једна посланица папи[16]. Ова посланица има доста знакова неаутентичности. "Синодално писмо је састављено веома невешто и доста збуњено. Има у њему израза које тешко да би могао употребити православни калуђер. Тако се место речи калуђер, монах, употребљава реч редовник, место речи милостиња лемозина, место митра, коруна јерискупска. Неке реченице, опет, чудно су стилизоване[17]."
Са овога сабора био је послат будимљански епископ Пајсије у Рим, јер, наводно, патријарх Гаврило, који је изабран на овом сабору, није могао да напусти земљу. Овај Пајсије се помиње 1639. и 1645. године као будимљански митрополит[18]. Он би могао бити исто лице са Пајсијем, кога Павлин Демски помиње у једноме своме писму Конгрегацији из 1654. године, које године је требало да буде одржан Други морачки сабор, чија се аутентичност оспорава. Будимљански епископ Пајсије морао је пострадати године 1648. Да ли су га Турци ухватили, или је био потказан од једнога свог калуђера, није јасно[19].
У поменутом писму Павлин Демски вели, да је патријарх Гаврило, пред одлазак у Русију, наредио ваљевском митрополиту Јефтимију да сазове сабор у Морачи, који је морао да одреди изасланике за Рим, "да онде изјаве да је патријарх с клиром спреман да изврши што папа буде наредио"[20]. Овај сабор је, наводно, одржан 1. децембра 1654. године. На сабору су изабрани игуман манастира Мораче Максим и калуђер Циртирион (?), да оду у Рим и папи изразе оданост. У саборској посланици се вели, да се патријарх Гаврило не налази у земљи, али да "има жељу и љубав светоме вишереченоме престолу и да хоће да уместо себе пошаље свога епископа да се поклони и да узме благослов"[21].
И Никодим Милаш и Јован Радонић су утврдили, да је овај морачки сабор измислио Павлин Демски[22]. "Све то", вели Радонић, "изведено је, наравно, без знања патријарха Гаврила, херцеговачког митрополита Василија Јовановића-Острошког и митрополита ваљевско-ужичког Јефтимија[23]".
У вези са посланицом, послатом од стране првог морачког сабора, стоји према истраживањима Душана Берића, и лажни царевић Јован Васиљевић-Шујски под чијим се именом скривао варалица Тимотеј Акундинов, звани Тимошка. Он је, по Берићу, заједно са Паштровићким калуђером Јосифом Бечићом, саставио синодско писмо. "Само пак писмо јасно нам говори да су Тимошка и Паштровићки калуђер Јосиф обманули братство манастира Мораче[24]."
Према изворима из архиве Congregatio de propaganda fide за унију је радио и епископ захумско-херцеговачки Василије Јовановић (1639-1671). Василије је пре 1639. године био требињски епископ, а 1651. године добио је од патријарха Гаврила (27. новембра 1651) епархију, која се звала "Никшић, Плана, Колашиновићи и Морача"[25]. Доста опширан приказ живота и рада владике Василија дали смо још 1940. године и томе би се данас имало мало шта додати. По нашим истраживањима не може се рећи, да је владика Василије примио унију са Римом, као што је то, још 1913. године, доказао Никодим Милаш[26].
На основу писма папе Александра VII владици Василију Јовановићу од 1661. године и Василијева писма папи Клименту Х од 3. јануара 1671. извео је Јанко Шимрак своју тезу о унијатству св. Василија[27]. Шимракову тезу подвргао је критици и Јован Радонић. Иако није био тако резолутан као Милаш, Радонић је оспорио унијатство св. Василија Острошког. Мотиве Василијева ступања у везу са папом, Радонић, који верује у аутентичност поменутих писама, видео је у настојању да добије било какву материјалну помоћ. "Као и у ранијим случајевима, митрополит Василије се, преко калуђера Ћирила, приближио Риму гоњен материјалном бедом и невољом[28]."
Писац књижице Римска пропаганда[29], где је објављен текст писма св. Василија папи Клименту Х од 3. јануара 1671. године, одриче могућност да је св. Василије могао пристати на унију. Св. Василије је умро 28. априла 1671. године и као сигурно се може узети, да се он тада није налазио у манастиру Св. Богородице у Требињу када је ово писмо писано (а тако стоји у писму)[30]. Од године 1651. св. Василије није резидирао у манастиру Тврдошу, где је, за овај део Херцеговине, дошао за владику Арсеније, а не Авакум, како то тврди Јанко Шимрак[31]. У време, о коме је овде реч, св. Василије није био требињски епископ[32].
За патријарха Максима се зна, да се није упуштао у везе са мисионарима уније, него је настојао да и од римокатолика, који су били под турском влашћу, купи порез. Иако је, због настале политичке ситуације, одржавао живе везе са Млецима, патријарх Арсеније III Црнојевић биће у пуној мери суочен са опасностима од уније тек после пресељења у земље северно од Саве и Дунава.
У земљама северно од Саве и Дунава, које су биле под аустро-угарском влашћу, наметање уније православном српском живљу вршено је много пре масовног пресељења Срба под патријархом Арсенијем Ш Црнојевићем. На досељенике, који су се тамо настањивали још од половине XVI века, вршен је притисак да пређу или директно на католицизам или бар на унију. Државне власти су биле ревносни помагачи при овоме послу. Од јесени 1625 године почео је јак притисак на православне у Жумберку. У то време налазило се ту око 2000 Срба под оружјем, у Славонији их је било 6000 а у Приморској граници 1000. Сви су они били везани за своју веру и власти су због тога морале водити рачуна да не пренагле у натурању уније. Петар Љубић, ректор загребачке језуитске колегије, предлагао је, "да се у Загребу оснује један семинар на трошак доњоаустриских земаља и да се у тај семинар доводе жумберачка српска деца, сиромашна и без родитеља, да се тамо подуче католичкој вери и церемонијама. Ова деца, кад сврше школу, имаће задатак, да своје сународнике изведу из заблуде и приведу у крило католичке вере"[33].
Почетком XVII века примио је унију, иако под веома нејасним околностима, епископ Симеон, кога је хиротонисао патријарх Јован Кантул. Симеон је, 12 децембра 1611 године, стигао у Рим, отуда се вратио, али његово држање према унији није касније било јасно. Упоришта православља у тим крајевима били су манастири Гомирје, Марча и Лепавина, које су посећивали српски патријарси. Око манастира Марче вођена је дуга и оштра борба он је одузиман од српских православних калуђера и поново им враћан. Било је православних калуђера, који су привидно примали унију, да би је одбацили чим им се укаже погодна прилика[34].
Упоредо са ослобођењем крајева северно од Саве и Дунава од турске власти долазило је и ширење уније. "Кад је после победе над Турцима код Харшања, 12 августа 1687, Барања била очишћена од Турака, почеле су језуите веома жив рад на превођењу Срба у крило католичке цркве. По извештају Језуите Пренталера, број тада покатоличених Срба износио је 15 000 душа. Заузимањем другог Језуите, Фрање Равеса, извршен је, 18 јануара 1690, у Печују свечан прелаз извесног броја Срба на католицизам"[35].
За унију је радио Јов Рајић, игуман манастира Ораховице, брат Лонгина Рајића, кога је, 30. марта 1688. године, цар Леополд I поставио за унијатског владику у Срему. После Рајићеве смрти цар је, 31. марта 1694. године, поставио за његовог наследника Петронија Љубибратића, који је раније био генерални викар београдско-сремског митрополита. Петроније је био брат митрополита Симеона Љубибратића, који је касније отишао у Боку Которску и тамо умро између 1696. и 1702. године[36]. Љубибратић је, једно време, живео у Сент-Андреји, где су га католички кругови придобили за унију. "Кад је примио унију, именовао га је папа за сремског бискупа и поверио му задатак, да сузбије православну веру у Срему[37]."
И пре него што је, присиљен неповољним развојем догађаја на ратиштима, прешао у земље северно од Саве и Дунава, патријарх Арсеније III је морао да зна каква све опасност православним Србима прети од унијаћења. Због тога су патријарх и народне старешине затражили од цара Леополда I привилегију, "којом ће се нарочито зајемчити слобода православне вере и слобода избора патријарха, и којом ће бити обухваћен укупан православни живаљ с једне и с друге стране Дунава и Саве"[38].
У привилегији цара Леополда I од 21. августа 1690. године садржане су биле све ове гаранције. Оне су биле поново потврђене и у царевој привилегији од 4. марта 1695. године. У овој се привилегији каже, да је обећано, "да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, шта више и у световним стварима ослобођење од свију терета и дажбина, наиме пак од десетка допустити"[39].
Стварност се, међутим, показала сасвим друкчијом. Ј. Швикер је имао право када је рекао, да су ове "црквене привилегије биле католичком клеру па чак и неким световним државницима и верски ревносним аустриским војсковођама оштар трн у оку па су Срби, убрзо после њиховог преласка, били узнемиравани унионистичким покушајима, којима су се они под вођством ратоборног патријарха Црнојевића одлучно супротстављали из чега су настајали сваковрсни немири, свађе па чак и побуне"[40].
Патријарх Арсеније III није могао да спречи да на унију пређе наречени епископ јегарски и великовардарски Јефрем Бањанин, кога је кардинал Леополд Колонић задобио за унију. Године 1698. Јефрем је дао кардиналу Колонићу исповедање вере и обавезу да лично оде у Рим, где је стигао у лето 1699. године. Јефрем је, 13. јула 1699. године, поднео папи Иноћентију XII опширну представку на латинском језику, коју му је други саставио. Јефрем није био задовољан пријемом у Риму па се касније одрекао уније, био ухапшен и ослобођен тамнице. Разочаран и онемогућен под управом патријарха Арсенија III, Јефрем је прешао на подручје, које је било под Турцима, где га је патријарх Калиник I "примио врло радо и поставио за свога егзарха, па се епископ Јефрем, као такав, настанио у манастиру Павлици"[41]. Јефрем се није, прелазећи на унију, руководио неким дубљим верским убеђењем: када није могао добити епархију која му је била намењена, јер ју је већ био заузео унијатски епископ Јован Јосиф, а није хтео да буде трајно ни викарни епископ, Јефрем се одлучио да пређе на унију, али се и ту разочарао.
Шта су саветници бечких царева, нарочито они из црквених кругова, мислили о привилегијама које су били добили Срби, види се најбоље из информације, коју је цару Јосифу дао кардинал Колонић о представци патријарха Арсенија III од марта 1706. године. Кардинал је заступао мишљење, да су Срби погрешно схватили привилегије, које им је дао цар Леополд и да их погрешно тумаче, "те изводе, да је по гласу истих њима дозвољено не само да сада ,шизматици' буду, већ да као такви, тј. одељени од католика и римске цркве, и даље остати могу. Но то им се не може никако допустити, јер не само, да то Света наша католичка вера забрањује, него је одлучно противно и самом државном разлогу; па искуство нас довољно учи, шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно прошла времена, а историја нам казује шта је све догађало се због тога и по другим крајевима света. Стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ помало сједини са римском црквом, од које се, уосталом, и онако много не разликује"[42].
Цар Јосиф се морао руководити државним разлозима и није усвојио мишљење кардинала Колонића, него је, 7. августа 1706. године, потврдио народне привилегије[43].
Унија је била помагана и у земљама јужно од Саве и Дунава, које су од 1718. до 1739. године били под аустроугаском влашћу. Ревносан помагач уније, решио је цар Карло VI још 20. маја 1718. године, да се у новозадобијене крајеве пошаљу мисионари уније и да им војне власти морају у свему бити с руке[44]. Званични став државних власти био је, да се православни само толеришу а католици да се помажу. "Православни су добијали потпуну слободу вероисповести у селима и градовима, где становништво није измешано са католицима, а где је измешано, ту је била слобода већ сужена. Инструкција је нарочито наглашавала да треба радити нарочито на унији православне и католичке цркве и то опрезно: не преоптерећивати свет сувишним бројем свештеника и мисионара, јер му је то тешко издржати; а затим да треба из Турске привући што већи број хришћана[45]." Према царској Резолуцији од 3. јануара 1726. године у Србији су се могли досељавати само католици за које је те исте године била обновљена Смедеревска бискупија, али је бискуп резидирао у Београду.
Јаком притиску да пређе на унију био је изложен и митрополит Мојсије Петровић. Из два писма принца Кантакузена, једно од 31. децембра 1729. а друго од 17. јануара 1730. године, дознајемо да је митрополит због тога позиван и у Беч. У овим писмима, која су била показана и руској царици Ани, се јавља, "да су српског митрополита позивали у Беч и чине на њега страшан притисак, да би примио унију. Међу осталим сретствима употребили су и ово: царев исповедник позвао је Кантакузена, као једноверца митрополитова, па захтевао од њега, да оде митрополиту и да му каже, како цезар жели видети га као унијата, после чега учиниће га кардиналом и сав српски народ биће срећан. Дали су Кантакузену и кардиналску капу, да би је показао митрополиту".[46] Митрополит Мојсије је ову понуду одбио.
И митрополит Вићентије Јовановић имао је да се носи са оштрим насртајима уније. Због насилног унијаћења избила је 1735. године буна у Бихорској жупанији; у Великом Вараду тражио је унијатски протопоп Мелетије да сахрањује православне мртваце, а бискуп је хтео да узима десетак и од православних свештеника. Онима који неће да приме унију узапћивана су имања и обећавано им је да ће им се вратити ако приме унију[47]. Тражило се од православних да празнују римокатоличке празнике. Епископима је брањено да посећују своје епархије. Године 1741. угарски сабор је закључио да православни Срби не могу имати никаквих поседа у Хрватској и Славонији, нити могу обнашати какве државне службе[48].
Последица овога насртања на верску слободу Срба у Монархији било је масовно исељење Срба у Русију: од 1751. до 1753. иселило се око 100.000 Срба из Монархије што је почело да озбиљно забрињава царицу Марију Терезију. Тек када ју је митрополит Павле Ненадовић уверио колику је велику штету Монархији нанело ово одсељавање Срба, царица је попустила у својој унионистичкој ревности[49].
Да би се предупредили епископи од евентуалног примања уније, Синод Карловачке митрополиjе на својој седници од 3. јула 1750. године донео је одлуку, да новоизабрани епископи, и сви они који касније буду бирани, "дају реверсе, да ако по, ђаволскому савјету у унију пређу, неће ничега покретнога или непокретнога од епархије и из резиденције тражити и да се неће без знања архиепископа и Синода задуживати, да неће месо јести нити ће то допуштати својим млађима и монасима; да неће без благослова архиепископа и Синода тражити другу епископију, иначе да буду од сана и причешћа одлучени".[50]
Све ово показује да је Ј.X.Швикер имао право када је рекао, да је бечки двор био трајно заузет за превођење православних на унију. Унија је, вели он, била "Lieblingsidee des Hofes" и главни извор сталнога страха за слободу вере. Дворска Депутација израдила је, 20. октобра 1753. године, један план за брже спровођење уније међу Србима. План је предвиђао појачани надзор над православним свештенством, које је требало одвојити од народа. Митрополиту је, 2. новембра 1753. године, наређено, да се ни он ни епископи ни православни свештеници не смеју, било јавно било тајно, одупирати спровођењу уније. Чињеница да је митрополит већ 5. новембра послао епископима један распис о овоме показује сву тежину положаја у коме се налазио и он и цео народ.[51]
Митрополит је поново, 14. јула 1757. године, био опоменут под претњом најстроже казне, да не сме ометати спровођење уније... Од године 1769. почиње се ометати одлазак српских православних свештеника у Русију: пасош за одлазак у Русију могла је издати само влада у Бечу. Године 1774. забрањено је свако одлажење српског православног свештенства из Аустро-Угарске у Русију.[52]
Иринеј Фалковски, који је као студент дуго времена провео међу Србима и Угарској, забележио је 1781. године, да још увек није било престало принуђавање Срба да пређу на унију. Због оштрих мера, вели Фалковски, било је Срба који су, да би избегли гоњења, прелазили на унију. "Много већи број међу њима," вели он, "био је готов да и крвљу посведочи своју веру не плашећи се ни окова, ни тамнице, а ако примете да епископи њихови, изабрани општим пристанком, на било који начин, по царском савету, постају склони унији, прете им да ће их побити камењем[53]."
Могућност да се тако што деси није била искључена. У једној представци Срба из Будима 1706. године, упућеној црквено-народном сабору, држаном у манастиру Крушедолу, стоји у четвртој тачки: "Ако би неко од нашега народа и црквеног клира или епископа или било какав други црквени човек постао унијатом римске цркве, такав да се одвоји од нас и да буде лишен својих функција, да не би стварао конфузију у народу као што се то до сада дешавало и чинило[54]."
Принуђавање православних да примају унију попустило је издавањем "Толеранц-Патента", који је објавио цар Јосиф II 25. октобра 1781. године, а који је у јесен 1782. године објављен народу. Ово попуштање није означавало и крај присилног унијаћења. Оно је продужено и кроз цео XIX век у нашим крајевима, који су били под влашћу Монархије. Царски саветници, обично црквени људи, настојали су на томе да се упражњене православне епархије не попуњавају као ни парохије, које остану без свештеника: на тај начин ће народ, лишен свештенства, лако моћи бити задобијен за унију.
Типичан пример за ово је упутство, које је језуита Гаврило Хевенеши 1707. године поднео цару Јосифу I. За ово упутство рекао је Јован Радонић да је мајсторски састављено. "Предвиђена је у њему свака могућност, која би могла наступити када се не би попунило достојанство архиепископа, те се одмах означује и сретство, којим би се незадовољни српски народ могао примирити и обманути... Тек са признањем римокатолицизма, или бар уније, могли су се Срби сматрати као прирођени грађани у ћесаровини. Без тих услова важили су они као некултурни, сирови дошљаци и странци, као веома погодан материјал за ратовање, који треба експлоатисати, али којима дане повластице ваља смањити и напокон укинути, јер се Србима као шизматицима апсолутно није никада веровало[55]."


Историја Спрске Православне Цркве, књ. I, ст. 385 - 339, Београд.
Припремљено за интернет листу "Светосавље".





НАПОМЕНЕ:

1. Писмо Алексе Ивића од 14. октобра 1931. у Римска пропаганда. Пропали поку-шаји прошлости у операцијама садашњости, Никшић 1932, ст. 43.
2. Јован Радонић: Римска. курија. и јужнословенске земље од XVI до XIX века, ст. 10
3. Јован Н Томић Пећински патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592-1614 Земун 1903, ст 117-118
4. О личности и случају митрополита Мардарија види Јован Радонић Римска курија и Јужнословенске земље од XVI до XIX века, ст 128, 130, 131, 137, 147, Јован Радонић "Рад на унији Црногорског приморја у првој половини XVII века" У Историски записи год VII, књ X, св 2, 1954, ст 305-309, и "О Македонцу Мардариду, владици цетињском у првој половини XVII века", у "Историски записи, год VII, књ X, св 2, 1954, ст 406-412" Ристо Драгићевић "Митрополит Мардарије није Македонац, а штампар Пахомије није - екавац". У Историски записи, год. VIII, књ XI, св. 1-2, 1955, ст 243-252".
5. Јован Радонић: Римска Курија .. ., ст. 147.
6. На истом месту, ст. 183.
7. Глигор Станојевић: "Црна Гора у доба Кандиског рата (1645-1669)". У Исто риски гласник, св. 1-2, 1953, ст. 15.
8. Јован Радонић: Римска Курија..., ст. 171.
9. На истом месту.
10. На истом месту, ст. 173-174.
11. На истом месту, ст. 174-175.
12. На истом месту, ст. 175; ср. ст. 181, 182.
13. На истом месту, ст 182
14. Ђоко Слијепчевић Пајсије . .., ст. 17 (сепарат).
15. Јован Радонић, Римска КуриЈа , ст 303
16. Текст овога писма код Eusebius Fermendzin и "Starine jug akad znanosti i umjetnosti, knj XXV, 1892, st. 69-70 1 Dr Janko Simrak De relationibus Slavorum-гит meridionalium сит Sancta Sede Romana Apostolica, ст. 85-86.
17. Јован Радонић: Римска Курија..., ст. 301.
18. Љуб Стојановић Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 340, број 1325 и ст 353, број 1397
19. Јован Радонић Римска Курија, ст. 318.
20. На истом месту, ст 318-319
21. Старине, књ. XII, 1892, ст. 181.
22. Никодим Милаш Свети Василије Острошки, Дубровник 1913, ст. 35.
23. Јован Радонић Римска Курија, ст 320
24. Душан П. Берић "Да ли је одржан сабор у Морачи 1648 године" (Историски записи, год XII, књ XV, св 2, 1959, ст. 571)
25. Ђоко Слијепчевић Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века, ст. 43
26. Ср Свети Василие Острошки, Дубровник 1913
27. Јанко Шимрак "Василије Јовановић-Острошки према папама Алексаидру VII и Клименту X" (Нова Ревида, књ X, св 3-4, 1931)
28. Јован Радонић Римска Курија, ст 351.
29. Римска пропаганда, Никшић, 1932.
30. На истом месту, ст 29
31. Јанко Шимрак "Херцеговачки митрополит Авакум и манастир Завала према папи Клименту Х (1670-1676)", (Нова Ревија, год XI, св 2, 1932)
32. Ђоко Слијепчевић "Хумско-херцеговачка епархија. .., ст. 44.
33. Алекса Ивић Из прошлости Срба жумберчана, Суботица 1923, ст 29
34. Алекса Ивић .Марчанска епископија (Братство друштва Св Саве XVIII 1924, ст 86-100)
35. Јован Радонић Римска Курија, ст 406
36. На истом месту, ст. 355, 437-438.
37. Алекса Ивић Историја Срба у Војводини, ст. 322-323.
38. Јован Радонић. Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку,ст. XXXII
39. Јован Радонић и Мита Костић: Српске привилегије од 1690 до 1792, ст. 93.
40. Ј. Н. Schwicker Politische Geschichte der Serben in Ungarn, st. 31.
41. Јован Радонић Римска Курија, ст. 450
42. Радослав Грујић Како се поступало са српским. молбама на двору ћесара авс-триског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића, Нови Сад 1906,ст 13 43 На истом месту, ст. 33-34
43. На истом месту, ст. 33 -'34.
44. Драг М Павловић. "Административна и црквена политика аустриска у Србији (од 1718-1739)," (Глас СКА LXII, разред други 39, 1901, ст. 166).
45. На истом месту, ст 167
46. Стеван Димитриjевић. Грађа , ст 31.
47. Милутин Јакшић. "Два српска сабора (1748 и 1749)", (Богословски гласник, год. I, књ. I, 1902, ст. 93).
48. Михаjло Соларић "Униjа у Великоj Писаници" (Богословски гласник, год. IV, кљ IV, 1905, ст 339)
49. Стеван Димитриjевић Грађа , ст 31-32.
50. Милутин Јакшић Два српска сабора , ст. 320.
51. Ј. Н Schwicker Politische Geschichte der Serben in Ungarn, 81 165, 166
52. Стеван Димитриjевић Грађа. ., ст. 199.
53. На истом месту, ст 14
54. Радослав Груjић Како се поступало .., ст. 39.
55. Јован Радонић. Прилози за историју Срба у Угарској ..., ст. 13..

Закључак

Док се у III и IV вијеку лагано умируће Римско Царство једном расјелином негдје од посавско-подунавске равнице па према црногорским масивима разламало на Исток и на Запад, у онда још непознатом Закарпатју, испод историјске позорнице, битисале су народносно неуобличене словенске масе.

Врење варварских маса иза сјеверних римских граница најзад је, послије Германа, избацило на видик и Словене да се и они прикажу осталом свијету већ зашлом у историјска збивања. Док су се Словени распоређивали једни према далекој и непознатој Волги и издуженом Уралу, а други према већ класичном културом озраченом Подунављу и алпским падинама, дотле се римски Запад распао остављајући неизбрисиве трагове своје културе и овековјечени латински језик твораца вјечног Рима.

Римски Исток – Византија, пак, у свом миленијумском умирању чувао је, бар у називу и умногоме у правној пракси, славу некадашњег Римског Царства, и то у све бржем преовладавању хришћанске вјере са добром црквеном организацијом, и у постепеном одступању пред све јачим државама новодосељених народа. За ово вријеме је у Риму полако, у све бурнијим догађајима, растао углед доста удаљеног римског епископа – папе, који је лагано на свом простору ударао нешто друкчији темељ новој цркви, будућој католичкој цркви, усвајајући латински језик за општење и с Богом и с људима и тако приближавао Запад и средишњу Европу Риму и његовој прохујалој слави.

Временом су нарасле супротности између источног и западног дијела хришћанске цркве, као што се догађало и са бившим Царством. Тако је католичка црква са латинским језиком својом источном границом ону расјелину између римског Истока и Запада сада продужила све до Балтика. Овим су Словени подјељени на православни Исток (Руси, Украјинци, Малоруси, Срби, Бугари) и католички Запад (Пољаци, Чеси, Словаци, Моравци, Словенци, Хрвати). Срби су, истина, заузели простор с обје стране оне првобитне расјелине; али су већим дијелом сачували своју народносну и вјерску цјелину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране – како раније тако и данас.

Народносна постојаност Срба, иако не увјек, издржавала је извјесно вјерско осипање под ударом са обје стране, што се види из народносне свијести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вјера није потпуно одузела заједничку традицију, заједнички језик и свијест о "српској (заједничкој) земљи". Нарочито су били тешки налети таласа са Запада, да се у другом свјетском рату претворе у незапамћен и несхватљив геноцид над Србима, спровођен удруженим снагама необузданих нациста, увијек ратоборних католика и рашчовјечених хрватских усташа. Усташе су се припремале у католичко-фашистичком окриљу и у Хрватској биле широко помогнуте Радић-Мачековом Хрватском сељачком странком и њеним наоружаним одредима.

Ето, у таквом сплету свјетских и домаћих збивања треба да потражимо српска обиљежја у Босни и Жупи Укрина, у животу и стварању старих житеља Жупе Укрина и да тиме допринесемо ближем одређивању њиховог народносног припадништва, полазећи од њихових наговештаја и само откривања и од данашњих наших схватања. Како је све то управо уткано у опште српско-хрватске односе, биће потребно да се то исто уради и са хрватске стране наравно, одлучно одбијајући све до данас недокументоване тврдње и убитачну србофобну пропаганду. Ако уз тако одсликано Српство Жупе Укрина буде одсликано и Хрватство Посавља, добронамјерни ће имати могућности да закључе на којој је страни истина, или бар да стекну довољно података за оправдање свога става.

Док се учвршћивала на историјској позорници, "српска земља" се подјелила на Србију (Рашка са Зетом) и Босну. Њих је дијелила ријека Дрина, како свједоче наш хроничар Поп Дукљанин, византијски писац Кинам и римски папа у својим актима. Јединство "српске земље" касније потврђује и барски надбискуп Андрија Змајевић, рођак српског патријарха Арсенија III Црнојевића. Много вијекова касније Босанац Филип Вишњић назваће Дрину "племенитом међом" између Босне и Србије. У току успостављања српске државе мање српске области Неретљанска, Захумска, Требињска, Конавоска, Усора и Соли – како их је назвао византијски цар Константин Порфирогенит у X веку – са Дукљом (Зета, касније Црна Гора) и Рашком стопиле су се у постојану цјелину, Србију, касније све више везивану за простор источно од Дрине. Велики дио обалског појаса ових области поред Јадранског мора временом је куповином или поклоном преузео слободни град Рагуза, који су у вријеме досељавања Словена на Балкан насељавали преостали римски грађани града Епидавра (Цавтат). Овај град се постепено народносно стапао са ближом околином и добио име Дубровник по језику те своје околине. Од XII вијека, дакле, двије српске државе Србија и Босна, подјељене Дрином полако ће јачати, док налет Турака све то не претвори у пепео.

И на простору који су насељавали Хрвати у ово вријеме све нови и нови догађаји полако су им одређивали пут у будућност. Ни Хрвати нису могли да успоставе народносно и територијално јединство, и то највише због многих непријатеља са стране. Као и Срби, и они су се прво морали извлачити испод власти Византије; једно вријеме били су под влашћу Карла Великог и његових насљедника, да би се касније сукобили са Бугарима и све моћнијом Млетачком Републиком. Најзад су их најтеже угрозили нови сусједи у Панонији, скоро досељени монголски освајачи Угри (Мађари). Оволике борбе Хрвате нису омеле да се чак у два маха уздигну на завидну висину, да свога кнеза Томислава 925. окруне краљевском круном, да под њим сједине све своје крајеве од мора до Драве и да за владе Крешимира IV накратко своју власт прошире и према Западној Босни. Међутим, ојачало мађарско краљевство, чврсто ријешено да се докопа Јадранског мора, као раније Бугари, снажно је насрнуло на Хрватску.

Управо у вези са тежњом Мађара да продру до Јадранског мора и преко Саве створени су основни услови да се Срби и Хрвати нађу у раскораку, који траје и данас, који су многи мудри Хрвати и Срби покушавали да превазиђу и онемогуће његово претварање у непремостив јаз. Но, скоро увјек је у преломним тренуцима побјеђивала не мудрост већ зла мисао и браћу све више удаљавала. Шта се то тако значајно догодило што Србима и Хрватима није дало да крену истим путем, што је током овог времена било узрок све већег раскорака између Хрвата и Срба?

Постоје два изворишта разлика у настајању историјског лика Хрвата и историјског лика Срба. Једно извориште су спољни утицаји: већ поменути политички, затим вјерски и културни, а друго је народносна карактерна црта донешена из прадомовине или вијековима изграђивана у овдашњим различитим условима.

Словени средишње Европе и Балкана хришћанство су примили са Истока у другој половини IX вијека, док је Византија још била моћна. Међутим, ако је она поменута граница између Истока и Запада у Римском царству била само граница културно-цивилизацијског утицаја Истока и Запада на Словене – са примањем хришћанске вјере се почео осјећати посебан утицај источне, православне цркве и посебан утицај западне, католичке цркве, све према продубљивању разлика међу истим Словенима, према све већем утицају римскога папе у раскомаданој и феудализованој Европи. Иако су Срби и Хрвати са Истока добили Христову науку, црквену организацију са употребом народног језика и са посебно створеном азбуком за Словене (прво глагољица а затим ћирилица), ипак је оживјела она расјелина из римскога доба, нешто помјерена према западу, и на нашем тлу постала међаш између два дијела раздјељене хришћанске цркве, све више растављајући Хрвате и Србе. Да су Срби и Хрвати у почетку били јединствени у новој вјери, најбоље свједочи употреба глагољице и народног језика код знатног дијела Хрвата. У XVII вијеку чак и Ватикан је предузимао штампање ћирилских црквених књига за покатоличене Србе - вјернике ћирилског подручја. Сада се то све више заборавља и не признаје као историјска истина.

Православна црква је Христову вјеру међу иновјерцима ширила на њиховом језику. На њиховом језику су и припремане свете књиге. Овим су створени услови за развијање писмености и усавршавање народног језика као језика књижевности и културе уопште. Ово је код Срба нарочито искористио Немањин син Растко, Свети Сава, који је цјелокупном животу Срба – у цркви, у књижевности и црквеној архитектури и иконопису, у праву и судству, у државној организацији и народном просвјећивању – дао народносни карактер, иако се у много чему ту видјео утицај са стране, више са Истока неголи са Запада. Све је ово, управо, била чврста и лако пријемчива надградња за већ показану одлучност Срба да створе своју народносну државу не штедећи жртве (ратови с Бугарима, Мађарима, битка код Бара против Византинаца 1042. и код Пантина 1167). То жртвовање за "крст часни и слободу златну" достигло је врхунац на Косову 1389. Тада су се Срби, и племство и народ, определили за царство небеско, створивши својом часном и храбром смрћу живи извор борбеног надахнућа за будућа покољења, за будућу ослободилачку борбу.

Косовска легенда, кроз народну пјесму, проширена свом српском историјом и њеним ствараоцима, сједињена са дјелом Светог Саве и народносном Српском православном црквом, у ствари је одржала духовно и језичко јединство Срба у току дугог робовања разним народима и у љутим насртајима на њихово народносно биће. Крунисањем босанског бана Твртка 1377. за "краља Србљем", и то на гробу Светог Саве у манастиру Милешеви, Српство се и духом и простором почело поново уједињавати.

Након обнављања Пећке Патријаршије под Турцима, њена јурисдикција се раширила све до Далмације и дубоко у Панонску низију, куда су се били упутили многи Срби или бјежећи од Турака или као турска раја гоњена турским спахијама после заузећа Будима и проглашења будимског пашалука 1541. Тада су свуда од Видина, Ћустендила и Леснова до Скадра, Житомислића у Херцеговини, Драговића у Далмацији, Папраће и Детлака у Босни и новоподигнутих српских манастира у Славонији и Срему и манастира Грабовца испред Будима, постављени до данас још неизбројани записи и сведочанство о Србима и "српској земљи". У току тог "расипања Српства" јединство Срба се огледало и у томе што су се бивше класне разлике брзо губиле и извршила потпуна класна нивелација, која је за будуће ослободилачке борбе Србима обезбеђивала снажан борбени подстрек и праведнији друштвени поредак у васкрслој српској држави. И поред тог "расипања Српства" и поред нестанка многих српских оаза удаљених од народносне матице, ипак су немањићка и косовска традиција и светосавска Српска православна црква у вријеме тешке вјерске и народносне разједињености феудалне Европе чувале и јачале српско народносно јединство, и то много раније него други европски народи.

Код Хрвата, пак, много шта је пошло другим путем. Хрватском народу, већ свикнутом на књигу на народном језику, почела се Христова ријеч тумачити неразумљивим латинским језиком. На том туђем језику требало је општити и са Богом и са народом. Тако се код Хрвата устаљивао латински језик као језик католичке цркве, која је дјелала из Рима, језик против кога је још моравски кнез Растислав онако оштро устао када је молио византијског цара да му пошаље проповједнике Христове ријечи на словенском а не на туђем и неразумљивом језику. Због овог преокрета хрватски народ се био ускомешао. Из тог преломног времена изишао је и лик црквеног великодостојника Гргура Нинског, који је стао уз народ. Он би свакако још у X вијеку код Хрвата одиграо ону улогу коју је код Срба тек после триста година одиграо Свети Сава. Овде и није толико значајно како су текли догађаји у Хрватској у то вријеме, већ је важно како је народ запамтио смисао поступака Гргура Нинског. Тадашњи краљ Томислав и каснији хрватски краљеви све до пропасти Хрватске 1102, заједно са хрватским племством, подржавали су тзв. латинску странку против народне странке. То двојство код Хрвата тада засновано остало је вјечито, као каква осуда, без обзира на то какве ће облике узимати у току вијекова и у каквим ће се видовима показивати у великим преокретима и догађајима све до данашњег дана.

Борбени дух хрватске народне странке показао се и крајем XI вијека кад се поставило питање одлучне борбе против Мађара, кад је народни краљ Петар храбро пао у рату са Мађарима, баш као оно српски жупан Часлав 960. у борби против истог нападача. Тада су хрватски феудалци (племићи) сагли главу пред Мађарима признајући мађарског краља за свога сизерена да би сачували своје посједе. Каснији љетописац је записао како су Хрвати са мађарским краљем склопили уговор (pacta conventa) о двојној монархији, што је Хрватима обезбеђивало право на самоуправљање. Тако је створена легенда о хрватском историјском праву, а о коме у мађарским изворима нема ни помена. Хрватска, Далмација, Славонија, затим Рама (Босна) и друге околне земље и крајеви у мађарској владарској титули увјек се налазе по устаљеној пракси само као саставни дијелови и украси. Каснија пракса Хрвата да употребљавају појам "угарско-хрватски краљ" или чак "хрватско-угарски краљ" не оправдава ниједан историјски извор. То је или знак неостварене жеље или знак самоистицања, чак мегаломаније, која ће се касније јављати у све израженијој форми, тражећи Хрватство од простране Паноније до далеке Албаније.

Кад се много касније код Хрвата почела развијати чак и србофобија, ова натурена везаност са Угарском биће радије истицана неголи сабратство са Србима – баш по оном народном: Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара.

Кад је 1526. на Мохачком пољу Мађарска пропала, племићи оног дијела Хрватске који нису заузели Турци су већ 1527. у Цетинграду једноставно Хрватску придодали титули бечких Хабсбурга. Да су хрватски племићи увјек водили своју а не народну политику, најбоље сведочи буна Матије Гупца 1572/3, кад су племићи, чувајући своје посједе, направили онај крвави пир над својом рођеном браћом. Па и онај покушај буне Зрињског и Франкопана сто година касније такође носи обиљежје борбе феудалаца за класно осигурање, а не борбе за добро цијелог народа. Кад нису могли да добију што желе од европских дворова, умјесто да као Срби 1389. створе хрватско Косово и да се тако овековјече као борци за слободу свога народа, они су отпасали мачеве и пошли у Беч да траже милост: умјесто да главе оставе на бојном пољу, они су их оставили на обичном пању. Хрватски народни пјевач овакве своје племиће није могао да прославља као што је српски народни пјевач прослављао своје витезове пале на Косову, а које су усвајали и хрватски народни пјевачи и величали хрватски писци. Уколико су Зриновићи и ушли у народну пјесму, то је највише заслуга Николе Зрињског који се 1566. у Сигету онако јуначки, као Леонид или Обилић, испречио пред Турцима на путу за Беч.

У свим овим збивањима на српско-хрватском простору, почев од појаве Турака, све виднију и судбоноснију улогу преузимала су два историјска чиниоца: први, масовно пресељавање српског православног и покатоличеног живља у Хрватску и, други, насилно покатоличавање и похрваћивање тих досељених 'шизматичких' маса.

Када су се међу српским граничарима нашли и Хрвати, овима другим било је лакше бар утолико што их је црква остављала на миру. Како је власт католичке цркве над људским душама била скоро свемоћна, разумљиво је што су и наука и све врсте књижевног и умјетничког стварања почивали на католичкој догми и на латинском језику. То је Србе у Хрватској, још боље речено у Аустрији и Млетачкој Републици (до њеног пада 1796), остављало по страни у свим збивањима на пољу културе. Ако Србима није било дозвољено да се слободно моле Богу, ако нису смјели да имају своју књигу и своју школу, ако су због православља слати у прогонство и на галије и проливали крв у свакојаким мукама, па и у самим својим богомољама, онда је довољно јасна слика живота Срба на тлу где је главну реч водила католичка црква уз помоћ органа свјетовне власти и њеног војног и управног апарата.

Ако су католичке хрватске масе, у средини потопљеној неразумљивом латинштином живјеле ван домашаја културе његоване само за племство, јасно је у каквој су тек културној заосталости живјели православни Срби, увек сматрани непријатељским шизматицима и уљезима. Они су нарочито били непожељни послије повлачења турске силе са њених сјеверних граница, са проширењем и јачањем власти Млетачке Републике на Јадрану и његовом приобаљу и јачањем власти Аустрије у Посављу и Подунављу послије опсаде Беча 1683. Овим су створени услови за још веће удаљавање Срба и Хрвата.

Аустрија, а од 1867. Аустро-Угарска, у својим империјалистичким тежњама према Балкану, према простору насељеном Србима, хрватски и католички непријатељски став према Србима у Хрватској и ван ње, а нарочито против Срба у Србији и Босни, обилно је користила за ширење све веће србофобије, за неговање Хрватства тамо где га није било, за похрваћивање свега онога што се никада није хрватским звало. То хрватски србофоби, немајући довољно политичке разборитости, нису могли да увиде. При томе ће се развити читава стратегија у ширењу мржње и страха од тзв. "Велике Србије".

Аустроугарска пропаганда ће плашити и остале Југословене да ће их прогутати та "Велика Србија", а у ствари се мислило на одбрану саме Царевине, за коју је уједињење Јужних Словена и ослобођење Словена од њене владавине представљало сигурну смрт што се и догодило 1918. Хрвате су добрим дијелом везивали за Запад, за Беч, Пешту и Рим католичка црква и латинска култура, денационализовано хрватско племство, а послије његовог обезвлашћења бирократизована и плаћена, неријетко и потплаћена хрватска интелигенција као и материјално заинтересовани пословни људи. То је била опасна игра, опасна стратегијска основа у борби против Срба, Србије и Босне. Питање је да ли је хрватски народ као некада припадао себи, или га је "горњи слој" навукао у противсрпски фронт увјек подржаван са стране. Без обзира на то колико је хрватски народ био придобијен противсрпском пропагандом, ипак је у Хрватској дио интелигенције остао вјеран Гајевом илирству и југословенству, вјеран идеји о нужности српско-хрватске узајамности (Иван Кукуљевић Сакцински, Имбро Ткалац, Фрањо Рачки, Ватрослав Јагић, Натко Нодило итд.). Уз њих је био и један дио католичког клера, нарочито у Дубровнику.

Овим се у ствари продужавало оно двојство из времена давне латинске и народне странке, при чему је, на жалост, у преломним и судбоносним догађајима надјачавала странка у служби завојевача, разбијала слогу Хрвата и Срба, па чак покретала и мач против Срба. И никад краја томе. То нагло јачање мржње Хрвата према Србима има и једно посебно извориште. Наиме, Хрвати су жељели да се као Илирци Европи прикажу као главни народ балканских Словена; "пригрлили" су и језик Срба већ познат у Европи. Али, Европа је већ знала за Србе у Србији и Босни захваљујући њиховој бројности, важности географског положаја, успесима српских устанака и постигнућима Вука Караџића. Хрвати се, дакле, тој народносно пробуђеној Европи нису могли натурити својом залеђеном латинштином и тек "пригрљеним" српским језиком. Тако је иступање Срба испред Хрвата на политичком и културном пољу постајало све јаче извориште хрватске србофобије.

Оно аустријско страшило "Велика Србија" управо је настало у вријеме када је остварење идеје о великој уједињеној Италији и великој уједињеној Њемачкој представљало смртну пресуду омраженој хабзбуршкој империји. Та преживјела империја није имала снаге да спријечи вијековима разједињене и добрим дијелом поробљене Италијане и још више разједињене Њемце да створе своје слободне и уједињене народносне државе; али је све чинила да бар спријечи стварање јужнословенске народносне слободне државе. Зато је предузимала широку пропаганду, уз већ предузету одговарајућу политику, против идеје о Великој Србији, која би имала код Југословена да игра улогу италијанске покрајине Пијемонта при уједињењу Италије и покрајине Пруске при уједињењу Немачке.

А шта је имала бити та Велика Србија? Та будућа Србија не би била ништа друго него углавном оживљена она Србија из времена од IX до XII века, Србија с обје стране Дрине, која се одупрла надирању и Бугара и Мађара према Јадранском мору, Србија прије него што су је раздвојили себични династи, а за њима разни везири, завојевачки гувернери и послушници Коминтерне. Ако је био знак мудрости и историјске потребе да се уједине толико дуго раздвојене Савоја, Тоскана, Венеција, Јужна Италија, Сицилија, да се уједине протестантска Пруска, Саксонија, католичка краљевина Баварска – зашто би уједињење Србије, без обзира на вјерску и покрајинску подјелу, био гријех и историјски неоправдан чин? Носиоци те мисли код Срба, осим нешто омладине средином XIX века, која је пјевала о Душановом царству и носила "душанке", осим неког занешеног пропагатора и ту и тамо неког краткотрајног листа са насловом "Велика Србија", нису прижељкивали никакву посебну "велику" државу, већ су жељели само слободну и уједињену "српску земљу", оно што је желио још Стефан Немања, оно што је записано на стотине и хиљаде мјеста по разним историјским изворима. Велика Србија, то значи уједињена Србија! Свако друго тумачење знак је или зле воље или непознавања историје и оправданих српских народносних тежњи. То је оно што су жељели српски устаници под вођством патријарха Јована и војводе Грдана почетком XVII века, позивајући у помоћ западне земље и папу Климента VIII. То су жељели Срби када је по договору са бечким царем Јосифом II бачки епископ Јован Јовановић све од Уне до Видина организовао устанак Срба за дочек аустријске војске, која је, у ствари, имала да успостави аустријску управу јужно од Саве и Дунава као оно 1718-1739. Тада се Аустрија није бојала "Велике Србије".

То је иста она будућа српска држава од "Уне до Скадра" чије је успостављање руском цару предлагао карловачки митрополит Стеван Стратимировић 1804, имајући чак у плану и размјену становништва са сусједним државама ради спријечавања даљег асимиловања и нестајања Срба сувише удаљених од своје матице. Исто је желио и Карађорђе кад је позивао браћу Босанце, Херцеговце, Црногорце, Далматинце у заједничку борбу за стварање слободне државе; кад је слијепи гуслар Филип Вишњић онако жарко зажелио да Карађорђе пређе Дрину и походи "честиту Босну". Исто је мислио и славни дубровачки пјесник Медо Пуцић кад је 1841. закликтао о "Српској земљи старој" и препаметни црногорски сељак Марко Миљанов кад је своју кршну Црну Гору, Босну и Србију уклапао у будућу српску државу.

Њу су босанско-херцеговачки устаници 1876. чак били и прогласили на ужас Беча. То га је и приморавало да још ужурбаније спрема своју војску за поход преко Саве... И све тако до познате пјесме младог Вељка Петровића "Српска земља" пред почетак српских ослободилачких ратова. Овде се мора посебно истаћи Сава Текелија, који је о питању српског ослобођења и уједињења писао и руском цару Александру I и Наполеону, који нас је узалуд учио да се манемо тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе! Он је још 1804, много прије него што су Њемци и Италијани кренули у борбу за своје уједињење, чак издао карту будуће српске државе под називом "Земљеображеније Србије, Босне, Дубровника, Црне Горе и граничних предјела". Нигдје нико овде не помену "Велика Србија". Па и они који би је каткад, поменули, само су мислили на уједињену Србију, баш као што су Италијани мислили на уједињену Италију и Њемци на уједињену Њемачку. И оно сањање Душановог царства може да се односи само на такву Србију, јер никоме се у Србији ни у сну није јављала мисао о присвајању оне грчке територије коју је Душан био посјео. Мислећи на уједињење Србије са Босном као српском земљом, слабо је ко и знао да Душан управо није ни држао Босну. Но, Аустрија, уплашена избацивањем из Италије и Њемачке, није имала када да уноси логику и мјеру у своју пропаганду, тим прије што је код доброг дјела Југословена, нарочито код Хрвата, доста лако налазила одане шириоце противсрпске пропаганде. Хрвати са својом жељом да буду "на своме" у ствари добрим дијелом показују да не желе заједништво са братским Србима, па макар од Запада примали и крваву џелатску улогу, како је то било 1941. Па и данас то уздижу као тренутак кад су били постигли што су жељели, макар то било плаћено и уступањем Далмације Италији и прихватањем ропског јарма.

На крају подсјетимо се да се Антун Радић, путујући кроз Босну крајем XIX вијека, увјерио "да је име Хрвата по Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато", [162, 308] о чему је мало прије њега свједочио и фра Иво Франо Јукић (Крајишници "од Хрватах не знају нит имена"). Подсјетимо се, послије свега, како звуче ове ријечи у оптужници против велеиздајника у Загребу 1909: да у Босни живи "од вајкада најчистији хрватски елеменат без српске натрухе", или по Клаићу, да у Босни има 96,7% Хрвата а по називу Срби.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home