Thursday, July 06, 2006

Додатак историји града Дервенте









Жупа Укрина



«Легенду» о имену града Дервенте измислили су Аустро-Угарски шпијуни који су хтјели по сваку цијену да сакрију име читаве српске босанске посавине: Укрина – односно Украјина – односно Крајина (граница са Угарском и граница између Католика и «шизматика» - Православних). По тој измишљеној причи (коју неки називају и легендом) као «кум» се спомиње Хусреф-бег, који је нашао сличност између укринског «кланца» и новоизграђене тврђаве у Горњој Укрини, са градом Дербентом у Азији па је као узвикнуо: «Ево новог Дербента!». Утврда изграђена у Горњој Укрини нити је била у неком кланцу, нити је имала било какву сличност са «Жељезним вратима Азије». Постоји мапа тврђаве смјештене у Горњој Укрини, коју су нацртли аустријски шпијуни непосредно прије већег Аустро-Угарско-Турског сукоба љета господњег 1688, када су први пут означили тврђаву као Дербент у мјесту Горња Укрина. Ријека Укрина је на тој карти означена као Дерава, а цијела област као Укриница. Познато је из љетописа православних монаха из манастира Детлак, да се цијела Босанска Посавина прије доласка Турака звла Жупа Укрина.


Манастир Детлак

У шумовитим косама Детлака изнад често немирне Дераве (Укрине) налазио се манастир Успенија Пресвете Богородице у Детлаку. Задужбина краља Драгутина Немањића (Преподобни монах Теоктист), манастир је саграђен у средњем вијеку, када је српска средњовјековна држава на Балкану била у експанзији, доживљавајући успон на основама православља и византијског културног наслеђа. Манастир је био удаљен од главних комуникација и средишта српске државе, живећи на граници према Угарима и Западу, на сталном опрезу, гдје су се сучељавали Исток и Запад и гдје се осјећао снажан утицај католичанства.

Да би имао ослонац, подршку и духовно упориште цркве, нарочито у крајевима које је доњела као мираз његова жена Катарина, кћерка угарског краља, краљ Стефан Драгутин је градио многе православне цркве и манастире. Тако се поуздано зна да је у вријеме његове владавине грађен и манастир Детлак, а према Детлачкој хрисовуљи завршен је 1303. на тај начин ојачао је утицај краља Стефана драгутина и оснажено православље и у жупи Укрина.

Манастир је неколико пута спаљиван, рушен и пљачкан: око 1458 и 1690, да би га Турци потпуно уништили и сравнили са земљом 1834 у вријеме буне попа Јовице Илића. Ипак, овај текст свједочи, да душмани који су хтјели да затру трагове његовог постојања нису успјели у својим намјерама, а сигурно ће доћи дан када ће манастир, уз Божију помоћ, поново заблистати некадашњим сјајем.

Током крвавих година одмазде, након одступања Аустријанаца из Србије и Босне (око 1688), у непрекидној бујици страдалника и ојађеника, које је предводио епископ Епархије зворничко-тузланске Герасим иселило се много српског народа и из Жупе Укрина. Међу њима су се налазили и калуђери манастира Детлак. Бјежали су преко Саве у угарску Славонију носећи са собом црквене ствари, књиге, рукописе, крстове, свете сасуде...



Скица манастира Детлак направљена по опису из љетописа


Детлачко Јеванђеље


Православне парохије која су тада стварно постојале, према љетопису из манастира Детлак су: Фоча, Которско, Сивчаница, Лупљаница, Детлак као духовни центар, Црнач, Рабај, Подновље, Новосел, Лешница, Буковица, Комаровац, Гнојница, Бишња и наравно Горња и Доња Укрина. Нема помена о Фрањевцима или Католицима у том периоду. Аустро-Угарски шпијуни су у XIX вијеку интензивно вршили припреме за анексију Босне, па је из тог периода познат план тврђаве дербент коју је направио шпијун J. P. Miteser 1808, из које је очигледно да тврђава нема ништа заједничко са правим Дербентом у Азији.





Аустро-Угари су уз помоћ Фрањеваца перфидно протурали назив Дербент за град (чак је то био официјелни назив за вријеме аустро-угарске окупације), али је народ остао при «своме» називајући град по некадашњем имену ријеке Дервента или Деревента. Јер је вента (ријека) дерала обале.




Детлачка повеља (Детлачка хрисовуља), из 1303. године, била је рукопис из доба оснивања манастира Детлак на ријеци Дерави. Настала је у канцеларији краља Стефана Драгутина, угарског зета, касније названог Преподобни монах Теоктист, као повеља о оснивању и даровница манастиру Детлак. Писана је за манастир Детлак на ријеци Дерави у жупи Укрина. Ова повеља, била је написана у облику свитка од пергамента димензије 375x8x4950мм, са потписом "Стефана Драгутина, по милости божјој краља српских земаља". Била је састављена лијепљењем од осам пергаментних листова. Обје стране биле су меке и глатке. Исписани текст био је широк око 260мм. На врху, у самој средини, налазио се орнамент. Повеља је нестала из архива црквене општине Дервента у току анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878 године. Претпоставља се да је украдена (као и остали вриједни документи укључујући неколико љетописа из давне прошлости) и да се налази у некој приватној колекцији, вјероватно у Аустрији.

Ово је записао прото Томо Анђелић свештеник дервентски.


Постоје и други документи и карте из поменутог периода, прије доласка Турака, које су израдили «неутрални» европски путописци из тог времена, из којих је апсолутно видљиво све што је овдје наведено.
Турски извори

Подручје данашње Дервенте било је настањено православним становништвом прије доласка Турака. Из пописа босанског санџака 1570 год. Видљиво је да је у насељима Горња и Доња Укрина живјело православно становништво, спомиње се и брат попа Богдана у Горњој Укрини, а поп Богдан је према наведеном попису, био настањен у Доњој Укрини, што указује на чињеницу да је са обе стране живјело православно становништво.
Остали извори
Осим ових доказа постоје и сачувани љетописи, који су у приватном власништву. Један од разлога је и тај што је током турске владавине српска православна пећка патријаршија укидана и обнављана, па шематизми и љетописи нису увјек достављани српском Патријарху.

На основу сачуваних љетописа, а и ватиканске архиве (Угарски документи), може се са сигурношћу тврдити да је на овом подручју прије доласка Турака постојао је православни манастир са каменом црквом подигнут као задужбина краља Стевана Драгутина (1282-1314), а кога су Турци око 1458 (када су дошли у ове крајеве) срушили.

Током цијеле историје од пропасти Пећке Патријаршије, Ватикан је уз помоћ Аустро-Угарске стално слао католичке свештенике и емисаре (често фрањевце), који су имали задатак да покатоличују православне Србе у Босни. Исте ствари су се дешавале и у Горњој (Великој) Укрини и цијелом подручју некадашње жупе Укрина. Многе зидане православне цркве су претваране у католичке, а народ подјармљен Турцима је у својој наивности повјеровао у приче о поштеним намјерама ових католичких свештеника, као и у паролу коју су истицали: Кристјанин је кристјанин! Да би се ове ствари прикриле никада нису озбиљно анализирани остатци средњевјековних цркава, на подручју Жупе Укрина. Као «аргументи» се узимају смијешне ствари: «У темељима је пронађен новчић краља Сигисмунда», што је нормално за то вријеме јер је тада тај новац био такође у оптицају (као данас КМ, куна, динар...), или од очију јавности је сакривен споменик пронађен у Живиницама на коме је био писани текст српском старославенском ћирилицом, коју Хрвати без трунке стида називају «босанчицом». Каква брука!
Поп Јовица Илић је започео буну испред првославне цркве на мјесту Ћелар, да би се касније Хрвати дали «научно», образложење како ћелара значи црквица. То је тачно, али то не доказује да је та црква католичка. Остатци средњевјековне цркве на Марковцу, једноставно су срушени и уништени. Пошто су Хрвати знали праву истину, никада нису озбиљно истражили ни једно средњевјековно црквиште, а познато је да је Др. Алојзије Бенац, када је открио праву истину онемогућио даље истраживање.

Осим што се примјењује тактика лажне статистике и полу-информација, чак се и имена појединих насеља пишу погрешно. Тако се позивајући се на турски попис из 1604 за нахију Добор мјесто ЛУПЉАНИЦА назива погрешно ЉУПЉАНИЦА. Становници се једноставно дијеле на муслимане и кришћане, да би се одједном, центар српске православне духовности манастир Детлак, прогласио не за кришћански како се то обично чини, него католички. То је сувише наивно и провидно.

Тако се помиње жупа Дервента у извјешћу босанских фрањеваца из 1623. године иако се тада само данашња ријека звала Деревента-Дерава, а мјесто Горња Укрина. Иста ствар је и са извјешћима о кризмању (која никада нису јавно објављена) гдје се наводи да је у Мишковцима и Дервенти кризмано (миропомазано) 147, односно 1494 особе. Ово је можда и истина, али то није никакав доказ да те особе нису Срби, а и сумњиво је што се упорно мјесто назива Дервента. По свему судећи то су исфабриковани документи. Наставља се пропаганда са извјешћима о кризманим вјеницима, и без икаквог доказа или дубље анализе особе које су кризмане аутоматски се поистовјећују са Хрватима, по формули Католик=Хрват. Питање је зашто нема Католик=Србин. Тако се као највећи «аргумент» смањења броја Католика-Хрвата спомиње исељавње вјерника из Велике под вођством фра Мије (ради се о православном свештенику Мији који је заједно са владиком Герасимом организовао исељавање Срба ) 1686 у «Прекосавље» (ваљда у угарску Славонију). Познато је из Аустро-Угарских докумената из тог времена да су се из Босне тог времена исељавали само Срби. Да ли су били Католици или Православни то се не спомиње, али је такође познато да су ти Срби избјеглице из тадашње Босне, организовано и насилно превођени у католичку вјеру.

У осталом ево навода из католичке енциклопедије из 1917 године:

Na osnovu popisa stanovništva 22. aprila 1895, Bosna ima 1.361.868 stanovnika i Hercegovina 229.168, što daje ukupan broj stanovnika od 1.591.036.
Ako se isključi oko 30.000 Albanaca koji žive na jugo-istoku, Jevreji koji su imigrirali ranije iz Španije, nešto malo Turaka Osmanlija, trgovci, službenici i austrijske trupe, ostatak stanovništva (oko 98 %) pripadaju južnoslavenskom narodu, Srbima. Iako istog porijekla, narod je oštro podjeljen u tri religijske grupe: Muhamedance, oko 550.000 stanovnika (35 %), Grčke Šizmatike, oko 674,000 (43 %), i Katolike, oko 334.000 stanovnika (21.3 %). Poslednji su uglavnom seljaci. Muhamedanci su uglavnom nastanjeni u sjevero-zapadnoj oblasti koja se ove Krajina, u oblasti Sarajeva i u jugo-istočnom dijelu teritorije, Grčki Šizmatici su pretežno u oblasti Banjaluka. Katolici Latinskog Obreda brojniji su od predhodne dvije grupe jedino u oblasti Travnik i sjevernoj Hercegovini.

Још мало католичке повијести

Biskup Franjo Balicevic spominje (u izvješcu u Rim 1600. godine) sedam župa na podrucju plehanskoga kraja koje su služili franjevci, a to su: Kosmadanje (Kuzma i Damjan, danas Mišinci u župi Foca) Име је промјењено јер су Кузма и Дамјан – Врачеви свеци с источних страна! (Да се «Власи» не сјете!»), Seocanica, Derventa, Dubocac, Vinska, Vasiljevo Polje (u podnožju Vucijaka, na lijevoj obali Bosne naspram Modrice) i Radunjevac (kraj Odžaka).

Типична лаж и пропаганда, ништа се не говори о вјерницима чак ни да су католици. Ово «извјешће» ако постоји поклапа се са унионистичком пропагандом на Балкану, која је појачана од године 1577. када је папа Гргур XIII основао у Риму Collegium Graecum за спремање мисионара међу Грцима. За спремање мисионара уније међу православним Србима и Бугарима био је основан Collegium Illyricum. Прозелитска активност Римске курије у нашим крајевима појачана је после 1622. године када је папа Гргур XV основао Congregatio de propaganda fide (Конгрегација за пропаганду вере), која је подстицала и финансирала рад мисионара уније. Ради спремања ових мисионара папа Урбан VIII основао је 1627. године Collegium Illyricum Urbanum. У њега су довођени и ту школовани бројни младићи из наших крајева. Посебно је интересантно што мјесто Дервента тада није ни постојало, а рецимо духовни центар тог времена Детлак се уопште не спомиње. Од свега је најинтересантније што се не говори о коме народу се ради. Наравно свима је јасно и познато да се ради о Србима, али се то жели прикрити по сваку цијену.


Izvješce provincijala fra Marijana Pavlovica iz 1623. godine spominje župe Kosmadania, Seocanica, Derventa, Dubocac, Majevac, Svilaj i Radunjevac. Služili su ih franjevci sutješkoga samostana.

Поново у истом стилу, спомиње се Дервента, које тада није било, али се сада прави кардинална грешка јер се сада «убацују» фрањевци сутјешкога самостана (100 км далеко). Све је то резултат рада Конгрегације за пропаганду вјере коју је основао папа Гргур XV 1622. године.


Biskup Tomo Ivkovic izvješcuje i o krizmanim osobama izmedu 1626. i 1630. pa navodi da je u Mišincima (Kosmadanje) bilo 90, u Seocanici 590; u Derventi 1494 krizmanika, u Vinskoj 385 i u Radunjevcu 915 krizmanika. Nekoliko godina kasnije (1637.) u Kosmadanju je krizmano 1454 krizmanika.


Наставља се прича, једино се сада говори о «кризманим», а не крштеним и миропомазаним, како би се на перфидан начин провукла теза да се ради о католицима.


Župa Radunjevac je, prema pisanju biskupa fra Nikole Olovcica iz 1672. godine, imala 1609 katolika, a krizmanih je bilo 863. Vasiljevo Polje imalo je tada 930 katolika, od cega je 610 krizmano. Matijevac na istoku od Plehana imao je 860 vjernika od kojih 420 krizmanih. Derventa je imala 1200 vjernika od kojih je 1015 krizmano. Seocanica je imala 1400 vjernika. Kosmadanje je imalo 2050 vjernika a krizmanih 1843. Dubocac je imao oko dvije tisuce vjernika od kojih je bilo 1480 krizmano. Jedino je ovdje postojala župna kuca s kapelicom, a na ostalim župama misa se slavila u grobljima.
Iz velikog broja krizmanika može se zakljuciti da je biskup rijetko dolazio, kao što se iz podataka vidi da nije bilo crkava i da su vlastodršci u Derventi ometali obrede. Život kršcana u ovim krajevima bio je vrlo težak. Tako je spomenute godine biskup u Seocanici krstio dijete od deset godina što znaci da je svecenik rijetko dolazio.


Поново исто, непостојећа Дервента, мада је сада бискуп крстио дијете од 10. година у Сеочаници, али га овога пута није кризмао (чудно).


Opce stanje je bilo vrlo teško: vodio se kretski rat izmedu Turske i Mletacke republike, Austrougarska je potjerala Turke iz Slavonije i Ugarske. Habsburgovci i Mlecani odlucuju raseliti Bosnu. Tako je 1686. sutješki gvardijan fra Jakov Tvrtkovcanin izveo župnike i narod s podrucja kojima su upravljali sutješki franjevci. Postoje cak i podaci o broju raseljenih kršcana u izvješcu biskupa fra Nikole Olovcica iz 1700. godine.
Fra Andrija Šipracic iz Dubocca izveo je iz ove župe u Slavoniju 2700 katolika.
Fra Mijo Velicanin odveo je iz župe Derventa 2300 duša;
Fra Ivo Seocanin iz župe Majevac 1500 župljana;
Fra Ilija Dubocanin, fra Jozo Varešanin i fra Šimo Modricanin izveli su iz župa Vasiljeva Polja i Radunjevca 6500 duša.

ВЕЛИКА СЕОБА СРБА И ПАТРИЈАРХ АРСЕНИЈЕ III ЧАРНОЈЕВИЋ

Велики рат ("Бечки рат") који је трајао од 1684. до 1699. доњео је заначјну прекретницу у историји детлачког манастира, као и у осталом цијелог српског народа и цркве на подручју жупе Укрина. Будући да се готово у потуности ставило на страну западних хришћанских сила (Хабзбурга и Венеције) у рату против Турака, Српско становништво је доживјело 1690. велико страдање, то је као посљедицу проузроковало и велику сеобу на територије под хабзбуршком влашћу. Догађаји из те године и Велика сеоба Срба знатно су утицали на историју Српске православне цркве у цјелини, као и зворничко-тузланске Епархије и наравно жупе Укрина. Будући да је највећи број свештенства избјегао на сјевер, Турци су довели међу Србе знатан број Турцима лојалног грчког православног свештенства (тзв. "Фанариота"), а једно вријеме су чак били и фактички укинули Пећку патријаршију.

Око године Велике Сеобе Срба и броја персељених људи, домаћи и страни историчари су водили доста полемика и расправа. Велики број њих узима за годину Сеобе 1690., а број пресељених породица између 36 000 и 40 000. Великa Сеоба Срба почела и прије 1690. године. Са пресељењима се почело још 1686. године и раније, а наставило се и послије 1690. године. Такође се може закључити да је главнина Срба почела са пресељавањем још у позну јесен 1689. године, а пресељавање није престало ни 1694. године.

Епископ Герасим је прешао са српским народом из Епархије зворничко-тузланске укључујући и парохије жупе Укрина, у вријеме Велике Сеобе Срба са патријархом Арсенијем III у Угарску.



Иако је циљ свих унионистичких покушаја током XVI, XVII и XVIII вијека био исти, да се православни Срби приведу у покорност Римокатоличкој цркви, нису били исти ни методи рада мисионара уније ни фактори, који су иза тога рада стајали. Алекса Ивић. је тачно рекао, да су покушаји унијаћења Срба у XVII веку били двојаки: "У аустриским предјелима ширили су унију међу Србима бискупи загребачки и љубљански уз крепку помоћ државних власти; међу Србима под Турцима пропагирали су идеју уније католички мисионари, али без потпоре државне власти, па су зато организовано исељавали српски народ у Славонију и Угарску, како би то лакше чинили уз помоћ државних власти.

Славонска Епархија

Славонска епархија простире се централним дијелом Старе Славоније. Она је духовни продужетак старе Пожешке митрополије, која је основана 1557. године у вријеме обнове Пећке патријаршије. Сједиште ове Митрополије било је у манастиру Ораховици, духовном и културном средишту Срба Доње Славоније, односно Подравине.

Манастир Ораховица основан је још у првој половини XV века, а данашњи храм подигнут је 1592. Црква је фреско-сликана 1594. године. У Славонској епархији постоје, поред манастира Ораховице, још и манастири: Света Ана (1412) и Пакра (XVI). Манастире Дејановац и Дреновац укинула је царица Марија Терезија у другој половини XVIII века.

Од првих пожешко-славонских митрополита знамо за Јосифа (1585), Василија (1590), затим Софронија и Григорија, обојица из XVII века. Владика Василије је 1595. године прешао из манастира Ораховице на подручје Горње Славоније, где је основао Марчанску епархију.

Турци су владали скоро 150 година славонским пределима. Из тог времена мало је остало историјских сведочанстава. Оно што знамо уверљиво казује да је живот Срба и Српске православне цркве под „Агарјанима“ био изузетно тежак.

Великом сеобом Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прилике на подручју Старе Славоније битно се мијењају. Велики број Срба из Босне – а нарочито из пограничних дијелова, као што је Жупа Укрина, населио се преко Саве у сусједној Славонији. Collegium Illyricum и Congregatio de propaganda fide уз помоћ угарских власти чине све да изврше унијаћење новопридошлих православних Срба. Зато патријарх Арсеније најприје обилази предјеле и духовне центре српског народа, који су били угрожени римокатоличким прозелитизмом, односно унијом. У Пакрацу поставља 1705. године Софронија Подгоричанина за епископа славонског и тиме успоставља православни континуитет на тим просторима. Од тог времена, па све до Другог светског рата, осјећа се стални успон и духовно узрастање Славонске, односно Пакрачке епархије, у чији су састав ушли 1771. године и делови Марчанске, односно Северинско-лепавинске епархије, и то предели између река Саве и Драве, а западно од реке Илове.


Iz jednog izvješca fra Andrije Šipracica iz godine 1696. saznajemo da se iz Bosne iselilo preko 100.000 katolika i naselilo se od Slavonske Požege do Zrinja i Novoga. Nisu ljudi bježali iz obijesti, nego od progona i zlostavljanja. U Posavini su mnogi fratri isjeceni, umrli u tamnicama. Tomu treba dodati da je 1686. u Bosni bila velika glad od koje pomrlo mnogo stanovnika.
Ovi krajevi su prakticno opustjeli, što se vidi iz izvješca papinskog izaslanika Ivana de Vietri 1708. u kojem se ne spominje nijedna župa na podrucju današnjeg plehanskog samostana. Pocetkom XVIII. stoljeca jedini samostan i župa koji je mogao voditi brigu za ove krajeve nalazio se u Tuzli; od Tuzle do Save bilo je stotinjak katolickih kuca! Nestalo je nekedašnjih stanovnika ovih krajeva, a drugi su tek postepeno dolazili.

Поново се говори о католицима, а не о Хрватима, којих наравно у Босни није ни било. Сада се тврди да у подручју данашње Дервенте (по извјешћу Ивана де Виетри) 1708. није било ни једне жупе. Поуздано се зна да је тада овдје живјело много православних хришћана, па испада да су они однекуд дошли у ове крајеве. То је толико провидно и без икаквог основа, кад се зна да су Срби бјежали од Турака, па се сигурно не би зауставили овдје на домаку хришћанске Аустро-Угарске.


U Kronici fra Mate Mikica, naknadno je unesena opaska kako ne treba hvaliti potez gvardijana Jake Tvrtkovcanina i župnika, "koji su sa sobom odveli župljane svojih župa i ostavili župe prazne da ih nasele šizmatici (pravoslavci) kao što su ih i naselili.. tako su spomenuti oci opustošili ove župe da je u citavom derventskom kraju ostala jedva koja katolicka kuca. Ali treba da zahvalimo turskim gospodarima koji su pozvali katolicki narod iz Dalmacije i drugih mjesta da se nasele na njihove zemlje i napuce ih; tako je nakon nekoliko godina namjesto pet mogla biti uspostavljena jedva jedna župa Velika, nakon 55 godina od opustošenja tj. 1741. s jedva 107 katolilckih obitelji i 956 duša". (Cit. V. Zirdum, Plehan i okolica, Dobri Pastir 1955, 106).

Ево сада и објашњења, мада се захваљују турским господарима, а не Аустро-Угарским властима, које су населиле разне католике у подручју Дервенте, након анексије Босне. Лаж се «покрива» и теоријом:


Turski feudalci pozivali su izbjegle katolike na napuštene zemlje. Neki su se vracali na stara ognjišta, ali su bolje zemlje i gradska mjesta naselili muslimani.
Katolici su se doselili iz Vrgorca i Ljubuškoga, iz Dalmacije i Hercegovine. Doselili su i mnogi pravoslavni.
Župu Velika spominje apostolski vikar fra Mato Delivic 1737. Velika je ostala cisto muslimansko selo. Godine 1742. biskup fra Pavao Dragicevic postavlja dva svecenika da služe dva dijela ove jedinstvene župe: jedan služi Veliku a drugi Podvucjak. Velika ima osam sela sa 107 obitelji, odnosno 956 duša a Podvucjak dva sela s 44 obitelji, odnosno 307 duša. Od Podvucjaka se kasnije razvilo današnjih šest župa oko Odžaka: Dubica, Potocani, Pecnik, Odžak, Svilaj i Brusnica.
Župa Velika je napredovala. Biskup fra Marko Dobretic piše da 1776. u župi ima 380 obitelji s 3349 vjernika koje služe tri svecenika. Iz Modrana kao sijela župe biskup je 1776. odlazio u cetiri sata udaljeno Korace gdje postoji kucerak u koji svraca i župnik. Kucerak (fratrov kucar) postoji i u selu Foci.
U Velikoj je cak bila i crkva sv. Ilije zajedno sa župnim stanom. Osmanski nasilnici su na Božic 1763. zapalili crkvu, ali su je kršcani podigli, da bi je silnici opet zapalili 1796. Kraj džamije u Velikoj vidjeli su se ostaci crkvenog zida. Te godine sijelo župe prelazi u Modran i na imanju Hasanbega Dizdarevica gradi se župni stan. Iz Modrana seli župnik u Zelenike. Da se katolici ne bi iselili iz ovoga sela, turske im vlasti dopuštaju graditi crkvicu. 1822. godine. Konacno je sjedište župe 1853. preneseno na Plehan gdje su fratri mislili graditi samostan. (Учествовали су у припреми анексије Босне од стране Аустро-Угарске)

Унија је била помагана и јужно од Саве, ти дијелови су од 1718. до 1739. године били под аустроугаском влашћу. Ревносан помагач уније, ријешио је цар Карло VI још 20. маја 1718. године, да се у новозадобијене крајеве пошаљу мисионари уније и да им војне власти морају у свему бити с руке. Званични став државних власти био је, да се православни само толеришу а католици, ако их има да се помажу. "Православни су добијали потпуну слободу вјероисповести у селима и градовима, гдје становништво није измјешано са католицима, а гдје је измешано, ту је била слобода већ сужена. Инструкција је нарочито наглашавала да треба радити нарочито на унији православне и католичке цркве и то опрезно: не преоптерећивати свијет сувишним бројем свештеника и мисионара, јер му је то тешко издржати; а затим да треба из Турске привући што већи број хришћана (Срба које је онда лакше покатоличити)."



КРАЉ СТЕВАН ДРАГУТИН

Преподобни монах Теоктист (1276-1282)

Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне и сјеверне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве и манастире, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II.

Драгутин је био на српском престолу релативно кратко вријеме (од 1276. до 1282. године). Mного је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих, подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. Прије смрти Драгутин се замонашо и узео име Теоктист. Његов омиљени духовник је био Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. У дому својему израђивао је свештене сасуде које је поклањао црквама. Бринуо је о чистоти вјере и многе невјерне обратио у хришћанство. Али, тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај светли муж. Када су дворјани хтели да га омију видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Зворничко-тузланска епархија



Зворничко-тузланска епархија захвата подручје сјевероисточне Босне, којим је на прелазу из XIII у XIV вијек управљао српски краљ Драгутин. Према предању и очуваним црквама и манастирима, он је много доприњео утврђивању православне вјере у овом дијелу Босне. „Босански“ епископ Василије, који се 1293. године налазио у краљевој депутацији упућеној у Венецију, у вези женидбе његовог (краљевог) сина Владислава, био је епископ оног дијела Босне којим је управљао краљ Драгутин. Тако је и Жупа Укрина била дио епархије епископа Василија.

Средином XV вијека, у време Бранковића, сједиште православног епископа за подручје Босне било је у Сребреници. Пошто је под Турцима Зворник добио већи значај, као сједиште Санџака, у Зворнику је утврђено и сједиште епископа, а њена територија се простирала на обе стране Дрине. Тек почетком XVIII вијека мјеста са десне стране ријеке Дрине потпашће под управу Ваљевске и Ужичке епархије.

Под турском влашћу, зворнички епископ се помиње први пут 1488. године. Нешто касније, у вријеме смедеревског епископа Павла и његовог настојања да се успостави редовно стање у Српској цркви (Пећкој патријаршији), помиње се зворнички епископ Теофан, кога је поставио Павле. Владика Теофан се задржао вјероватно још кратко вријеме у Зворничкој епархији, а затим се помиње као архиепископ српски. У „Сопоћанском поменику“, међу поглаварима Српске цркве наводи се његово име одмах после епископа Павла. У то време, говори се и о зворничком епископу Доментијану, кога је именовао охридски архиепископ Прохор.

Послије обнове Пећке патријаршије, помињу се зворнички епископи: Павле (1561–1576), Георгије, Теодосије (1602), Гаврило (1627), Константин (1629), Лука, Венијамин, Исаија, Ананија (1679) и Герасим (прешао са патријархом Арсенијем III у Угарску 1690). Од тада па све до укидања Пећке патријаршије не помињу се засебни зворнички епископи, већ је ова Епархија била припојена некој од сусједних епархија, или су њом управљали сусједни епископи дабробосански, ваљевски, ужичко-ариљски или моравички.

Укидањем Пећке патријаршије (1766), зворнички епископи су добили титулу митрополита: Григорије (1767–1773), Герасим (1776–1804), Јоаникије (1804–1807 – Србин убијен због сарадње са устаницима у Србији), Евгеније, Гаврило „Хроми“ (1808–1837 – родом из Сливне), Кирил (1837–1848 – Грк) и Агатангел (1848–1868). У његово вријеме је пренесено сједиште Епархије у Доњу Тузлу (1852), и од тада се она званично зове Зворничко-тузланска епархија. Од тада су зворничко-тузлански епископи били: Пајсије (1868–1873), Дионисије Или(јеви)ћ (1873–1892), Николај Мандић (1892–1897), Григорије Живковић (1897–1909), Иларион Радоњић (1909–1921), Нектарије Круљ (1929–1951) и Лонгин Томић (1955–1977), кога је наследио епископ Василије (Качавенда).

Током Другог светског рата, на подручју Зворничко-тузланске епархије извршен је прави духовни геноцид. Мучки је пострадало 36 свештеника и два калуђера. Током ратних година, порушено је 17 а оштећено 37 српских православних храмова. Уништен је један манастир и 25 парохијских домова (10 је минирано, а 15 спаљено). Поред наведеног, још 20 разних црквених објеката је знатно оштећено. Уништене су 62 црквене архиве, а 49 црквено-општинских и манастирских библиотека је занавек нестало.

Највећи број српских православних храмова у рату (1991–1995) страдао је на подручју Зворничко-тузланске епархије. Српске светиње овог владичанства подједнаком жестином разарали су муслимански фундаменталисти и хрватски националисти-усташе. Срушено је 38 цркава, а 60 је тешко оштећено. Један манастир је такође знатно оштећен. Порушен је 31, а оштећено 19 парохијских објеката и других црквених здања.

Ево и извјешћа о фрањевцима у Босни

Dolazak franjevaca u Bosnu

Od 12. st. u Bosni se širi patarenski nauk - Светосавско Православље,

Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (еx Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (еx Patre Filioque).

a njihove pristaše sebe su nazivali krstjani. Njihov krivi nauk primila je mnoga vlastela, pa i banovi i kraljevi. Pojedini pape, želeći iskorijeniti taj krivovjerni nauk, šalju u Bosnu najprije dominikance, a potom franjevce.
God. 1248. Inocent IV. šalje u Bosnu senjskoga biskupa Filipa i starješinu splitskih franjevaca da brižljivo ispitaju i izvijeste ga «o životu, glasu i ponašanju plemenitoga muža Ninoslava, bosanskoga bana.» Istraga je bila povoljna za Ninoslava, i zbog toga nije došlo do pripremane križarske vojne.
Stalno djelovanje franjevaca u Bosni počinje 1291. kada je Stjepan Dragutin - КРАЉ СТЕВАН ДРАГУТИН (namjesnik ugarsko-hrvatskoga kralja Ladislava IV. u Mačvi, Usori i Solima), tada već odlučan pristaša Rimske crkve, zamolio papu Nikolu IV. da mu pomogne u sređivanju vjerskih prilika u zemlji. Papa izdaje nalog provincijalu provincije Sclavoniae (Hrvatske)* da pošalje u Bosnu dvojicu franjevaca, koji su obdareni znanjem i poznavanjem jezika tamošnjeg pučanstva, koji će raditi na iskorjenjivanju krivovjerja.
Misionarsko djelovanje franjevaca potvrđuju, i djelokrug rada proširuju, i nasljednici Nikole IV. – Bonifacije VIII. (1298.) i Ivan XXII. (1325.).

*Sclavi & Sclavoniae

"И када је потпуно преовладало име Срба и Хрвата остају и даље називи Sclavi, Sclavonia. Али они почињу добијати и посебно значење. У дубровачким споменицима Sclavonia означава искључиво Србију: rex Sclavoniae, imperator Sclavoniae, despotus Sclavoniae. Sclavus је исто тако за Дубровчане увиjек Србин. Има случајева гдjе је у преводима са нашег језика на латински ријеч Србин замјењиван са Sclavus. У повељи Стефана Првовјенчаног као великог жупана: "да не смије Срблин Влаха без суда = Ut Sclavus non apprehendat Raguseum sine iudicio (Влах = Raguseus)". Чак у Руднику 1439. године "Србљи" се преводе са Sclavones. Добро је познато да се у Дубровнику "диак српски" преводи редовно као cancellarius slav(ic)us, sclavonicus. Повеље бана Стефана Котроманића у Стону писане су "двије латиници а дви српције" = duo in grammatica latina et alia in sclavonico. Понекад су и српски владаоци прихватали овај назив у својим латинским актима (цар Душан у једној повељи Дубровчанима као Sclavonie imperator). Тек када је нестало српске државе, губи се и њен назив Sclavonia у Дубровнику.

provincijal provincije Sclavoniae - без икакве сумње, значи провинцијал провинције СРБИЈЕ

Jasno je da na tako velikom području povjerenu zadaću nisu mogla izvršiti samo dvojica franjevaca. Njihov broj stalno raste, da bi ubrzo nakon 1330. misionarsko djelovanje u Bosni papa povjerio samo franjevcima.
(...)


Ево новца који је ковао "Stjepan Dragutin" превара је очигледна, јер се ради о краљу СТЕФАНУ Драгутину


О обновљеном манастиру (а кога су Турци око 1458 срушили) свједочи и извјештај првог француског генералног конзула у Травнику, Пјера Давида који га заједно са Сомет де Форес, спомиње у њиховом путопису кроз Босну 1807. И овај обновљени манастир је срушен. Познато је и јеванђеље писано (1396) у селу Детлаку на ријеци Дерави (Укрини) у манастиру задужбини краља Драгутина. Постојала је и дрвена црква (брвнара) са звоником и гробљем на брду Ћелар (изнад «Стрелишта») подигнута након 1458. Тада је Дервента припадала зворничкој митрополији (која је била насљедник епархије основане у вријеме краља Драгутина), а први епископ је био Василије (види Зворничко-тузланска епархија).

Сигурно је да се остаци те цркве и гробља могу и данас наћи. У овој цркви, међу осталима, свештеник је био и Јовица Илић, који је у марту 1834 дигао буну у цијелој Посавини против турске власти, која је чинила велике неправде, насиља и наметала неиздживе порезе над Србима православцима. Познате су и личности турске власти из Дервенте против којих је буна била усмјерена: Османбег Хаџихасановић и Ахметбег Градашчевић. Ова буна је у крви угушена, а поп Јовица је побјегао у бурету низ Саву у Србију. Црква је имала облик заокруженог правоугаоника, а олтар је заузимао централно мјесто у цркви. Била је украшена иконама из старог манастира кога су Турци срушили. У цркви је била и вриједна икона Св. Николе коју је сачувао Гавро Степановић прије него што су Турци срушили и ову цркву као одмазду за побуну 1834. Гавро је убио Турчина који је дошао да запали ову цркву и прије доласка осталих Турака успио да сакрије наведену икону и друге црквене ствари које су касније захваљујући Гавриној кћерки Јоки поново стављене у тада новоизграђену зидану цркву која је завршена 1857. Писано свједочење о овом догађају постојало је у архиви црквене Општине Дервента, а изјаву је дала унука Гавре Степановића, госпођа Јока – Јокица Радетић супруга директора основне школе у Дервенти.


намјесништво Дервента 1860

Архијерејско намјесништво дервентско 1860


Црква Успења Пресвете Богородице је освјештана на Велику Госпојину 1857, од када се овај дан слави као црквена слава града Дервенте уз традиционални дервентски вашар. Ова црква је минирана и срушена до темеља 4. јуна 1992 год.Цркве и манастири у периоду турске владавине су много страдали, јер су пљачкани, паљени и рушени (као и у посљедњем рату). Цркве су биле ријеђе него прије, а мало их је поправљано. Осим дервентске у то вријеме велике зидане цркве подигнуте су још само у Сарајеву, Мостару, Ливну и Чипујићу код Бугојна. Спаљени су и разрушени многи манастири, али се народ на развалинама и згариштима цркава молио Богу, а литургија је вршена под скинијама и ведрим небом.




Српска свадба у Дервенти 1870. Просудите сами какви су били тадашњи Срби - Дервенћани.


Како је у то вријеме у граду живио мали број католика, није ни било иницијативе нити потребе за градњу католичке цркве, која је изграђена након доласка Аустро-Угарске власти са циљем да се Дервента прикаже као већински Хрватско/Католички град.





Православна црква Успенија Пресвете Богородице

освештана 1857 срушена до темеља 1992 од стране
хрватско-муслиманских зликоваца

Аустро-Угарска окупација Босне и Херцеговине од 1878 није само користила за пљачку природних ресурса, него је била од огромне помоћи за Католичку вјеру. Ово се лако може показати упоређујући податке из ранијих година. У 1850-ој двије области су имале око 150.000 Католика, 1874 185.503, да би се тај број готово удвостручио: 334.142 1897 године. Око 1880 било је мало Католичких фамилија у Дервенти, па је Аустро-Угарска населила много Католика из других дијелова монархије, претежно Словена Католика, али и Германа, Талијана и сл. Тих година је Аустро-Угарска власт изградила Католичку цркву у Дервенти, као и Католички самостан Плехан.

Врло је интересантно да сви ови новопридошли Католици одједном постадоше Хрвати! У свим каснијим статистикама користила се формула Католик=Хрват што је још један доказ колко смишљено се приступило пројекту отимања Босне од православних Срба. Тако и у последњем сукобу хрватска пропаганда тврди да су град «освојиле» српске снаге и протјерале хрватско и муслиманско становништво, а неће да кажу праву истину, да су хрватски и муслимански екстремисти прво истјерали Србе, и порушили све православне цркве које су биле на њиховој територији, укључујући и парохијске и друге објекте. Тачно је да су се Срби и муслимани који се нису слагали са поступцима хрватско – муслиманских екстремиста касније, ослободили цијело подручје, а хрватско и муслиманско становништво које се бојало српске освете пребјегло у Хрватску. Када су Срби видјели шта су зликовци урадили од православних цркава и других српских објеката, срушише католичку цркву и дервентске џамије. Таква освета није начин нити ју је требало учинити, али у таквим временима људи лако учине нешто не промишљено.

Варрош је настала развојем села Горња Укрина чији је центар био на подручју срушене православне цркве. Доласком Турака село се развијало, да би од прве половине XVII вијека постало сједиште кадилука, а тиме и варош по турским мјерилима. Град (као и православну цркву) су срушили Аустријанци око 1716 године. Након тога град је обнављан и дограђиван више пута. Од 1770 град је био сједиште Врандучке капетаније. Према попису из 1838. град се звао Велика Укрина, али су Аустријанци фалсификовали име града и промјенули га у Велика Дервента, дајући име ријеке граду, а име ријеке промјенули су у Укрина што је у ствари било име цијелог подручја. Прва школа основана је 1864 од стране дервентских Срба и налазила се изнад тада новоизграђеног храма (данас је то двориште Петковића), да би била пресељена у новоизграђену зграду изнад данашње кафане Даде Војиновића. Доласком Аустро-Угарске основана је пошта 1878, забрањује се рад српске основне школе и оснива се нова аустро-угарска. Зграда је национализована од стране комуниста 1947, и једно вријеме служила као дом ЈНА.


Стара српска школа




Дервента Српска Школа


Граматика "босанског језика"

"Угледни" професор из Сарајева, Фране Вулетић уз помоћ Аустро-Угарских власти (Бењамина Калаја*) промовисао је 1890 "босански језик", а на страни број 6 и 7 ове "граматике" дат је "упоредни преглед босанчице кроз вјекове". Тада је и забрањен рад Српске Школе у Дервенти као и употреба ћирилице у државним установама.

(*)Аустроугарски конзул у Београду, а потом аустријски намјесник у окупираној Босни, Бењамин Калај: "Хрватско снажење, с обзиром на час, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску, јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо раздијелити Јужне Словене, него ћемо и за даље дјељење (на Балкану) добити одријешене руке".

Тадашњи намјесник ћесарски Босне и Херцеговине Бењамин Калај планирао је стварање конгломерат-нације од тровјерне, у турским вилајетима запуштене, српске раје - Срба грчког, турског и римског закона, по Вуку Ст. Караyићу, која би се звала Бошњачка нација, а језик српски је већ био преименован у "нашки језик", то само до нађеног језичког рјешења које би српском народу донијело заборав и језика, и нације српске и вјере православне. Тако је гашен српски духовни простор преко Дрине све до Првог свјетског рата, који је биолошки преполовио српски народ и тако покосио опет све што се заотавило било послије страшних турских кошевина српског народа.

Током изградње ускотрачне пруге према Сарајеву у Дервенти је била дирекција од 1879 до 1886.

Црквени одбор је 1934 године одлучио да реконструише кров и изгради звоник од чврстог материјала (поред цркве из 1857). Радови су повјерени подузетнику Јохану Хофману из Дервенте, а изводио их је мајстор Фабијан Бодружић. Звоник је био саграђен од специјално печених цигала и био је постављен на истом мјесту гдје је некада стајао дрвени.

Парохијски Дом у Дервенти био је саграђен крајем 1937, као задужбина Васе и Марије Јакшић који су црквеној општини Дервента завјештали земљу и новац, а изграђен је на темељима пропале Српске Кредитне Банке.




Срушен је од стране Хрвата и Муслимана 1992 године. Занимљиво је да је црквена општина 1936 купила плац за изградњу нове цркве, на коме се данас нова црква и гради.

Први Фрањевци су долазили у Босну директно из Рима (након пропасти пећке патријаршије), и нису познавали језик којим су говорили православни старосједиоци - Срби. Зато су га морали учити да би успјешно вршили своју мисију ПОКАЛОТИЧАВАЊА-УНИЈАЋЕЊА. Домаћи живаљ није познавао никакво друго писмо, него ЋИРИЛИЦУ, па су зато и Фрањевци писали ЋИРИЛИЦОМ. Пошто је то било упадљиво, бискуп Јосип Штолцер Штросмајер је ДЕКРЕТОМ забранио Босанским Фрањевцима да убудуће користе ЋИРИЛИЦУ.

Постоје многи докази, записи, документи и фотографије од изградње нове православне цркве 1857 до данас. Видљиво је да су Срби у том периоду увјек били саставни дио живота у граду Дервенти и да су дали културни ) и сваки други) печат граду. Већ тада многи од њих школовани интелектуалци, трговци, занатлије, учитељи, свештенство итд. представљали су, заједно са дервентским муслиманима ГРАД ДЕРВЕНТУ. Наравно прво Аустро-Угарска, а касније НДХ «очистили» су град од српске господе, да би се сада протурала лаж како су Срби примитивци и како су «градска раја» Хрвати и муслимани.

НЕ ПОСТОЈИ никаква разлика између Православних и Католика у Босни осим што једни практикују Источни, а други Западни обред. Тек је Аустроугарском експанзионистичком политиком убачен «вирус» да је сваки Католик ХРВАТ а сваки Православац СРБИН (што се среће само у нашим крајевима), а што је искоришћено за стварање антагонизма, па чак и мржње, а све због политичких потреба моћника. Краљевина Славонија, Краљевина Далмација, Дубровник и Хрватска нашле су се у једној држави само за вријеме НДХ и сада након распада СФРЈ.

Страдања дервентских Срба од 1875 до данас



Доласком Аустро-Угарске (У невиђеној сјечи Срба у вријеме устанка 1875-1876. године, страдало је и старо и младо, све што се са три прста крстило.) језуити су повели акцију у Бечу да се на опустошена српска имања почну интезивно насељавати «добри католици» - католици Аустријанци и Мађари, али и католици Словени – вјерни цару, и то у толиком броју да би у што краћем времену могли да постану премоћни. Током година проведених у нашим крајевима већина њих су данас «постали» Хрвати.

ТЕРОР ДЕРВЕНЋАНА ПРЕМА ДЕРВЕНЋАНИМА (шуцкори) 1914 - 1918



Током 1. свјетског рата, многи Срби из Дервенте ухапшени су и мучени у сабирном логору смрти у Добоју. На неки начин, те страшне 1914. године, поновиле су се слике из давних времена, између осталог, и из 19. вијека, када су, на примјер, послије чувене буне дервентског попа Јовице Илића из 1834 године, одсјеченим главама српских сељака са подручја Дервенте били «окићени» градски бедеми у Градачцу. Добој је постао масовна гробница за хиљаде Срба прогнаних и из осталих дијелова Босне и Херцеговине. У периоду од децембра 1915. до јула 1917. године кроз логор је прошло око 35.000 логораша (П. Слијепчевић), а убијено је преко 5.000 од стране аустро-угарских војника, претежно босанских Хрвата и Муслимана (такозвани шуцкори). У знак сјећања на те жртве, подигнут је спомен комплекс, који је довршен 1938. који чине Спомен црква и Спомен костурница са спомеником. Велики број угледних дервентских Срба интерниран је у логор у Араду, од којих се многи нису вратили.

Након 1. свјетског рата из самог града Дервенте нестали су многи Срби и цијеле српске породице. Велики број Срба био је стрељан или објешен, понекад по судској пресуди, а много чешће без ње. Сва ова злодјела остала су некажњена, а полако падају у заборав, па се данас уопште не спомињу од стране «правих дервенћана».

ТЕРОР ДЕРВЕНЋАНА ПРЕМА ДЕРВЕНЋАНИМА (усташе) 1941 - 1945




Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под кринком наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — "само Хрватска", како да ју "очисти" од "нехрватског елемента", мислећи при томе на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (на једном збору у Лици) »доглавник« Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити.

Тако је записао и добро информисани хисторичар усташтва Јере Јареб у својој књизи "Пола вијека прошлости Хрватске..." истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - "сав хрватски народ био за НДХ".

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник "Хрватски народ", недељник "Спремност" итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. "Промичба" у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљавању српскога становништва.


Усташе су оганизовано приступиле рјешавању српског питања и на просторима средње Босне, што потврђује наредба усташког стожерника за Врбаску бановину Виктора Гутића о економском уништењу и истребљењу Срба. Мјере усташких власти о којима се говори у тој наредби највише су погодиле српски народ у срезовима Дервента, Добој и Прњавор.

Само на подручју среза Дервента у директном усташком геноциду убијено је, по досадашњој евиденцији, 2.011 лица српске националности. Највише су страдала села: Босански и Нови Лужани, Горња и Доња Барица, Костреш, Вишњак, Грк, Церани, Детлак, Мишковци, Рапћани, Кулина, Буковица, Лупљаница, Мала и Велика Сочаница, Осојци и Календеровци. Био је «активан» и познати логор за Србе Штапара у коме су учињена многа злодјела, а поједини учесници у тим злодјелима касније су били «угледни дервенћани» јер су се преобукли у комунисте. Први логораши злогласне Штапаре били су првославни свештеници са цијелог подручја тадашњег среза Дервента са породицама. У архиву у Загребу постоје документи који непобитно доказују да су усташки злочинци касније «постали» учесници НОР-а и били су повлаштени у СФРЈ. Угледни Срби који су се вратили живи из избјеглиштва из Србије говорили су да су 1945 затекли исте власти од којих су 1941 побјегли!

Према усташком извјештају, из Босанских и Нових Лужана, Горње и Доње Барице и Костреша у ноћи између 25. и 26. августа 1941. отпремљено је за Славонску Пожегу 720 Срба, мушкараца најбоље животне доби. Нико се од њих није вратио, сви су побијени. Из села Горња и Доња Барица остала су жива само три одрасла мушкарца. О страдањима тих села свједочи извјештај Котарског поглаварства Дервента упућен 22. новембра 1941. године Великој жупи Посавље, гдје се у вези са хапшењем Срба талаца напомиње да су из Лужана ухапсили само тројицу, јер тамо више нема мушкараца.

У самом граду преостали Срби су постали грађани другог реда, сва имовина богатих српских породица је опљачкана, била им је ограничена слобода кретања и морали су се иселити из «Главних улица». Доста их је покрштено, а да би се из њих избацила «српска поган» морали су клечећи прећи преко Корза до улаза у дервентску католичку цркву.
Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.

Хапшење православних свештеника и њихових породица

Најприје су, негдје у љето, а према наређењу великог жупана из Славонског Брода, похапшени сви православни свештеници у дервентском срезу, затворени у злогласну «Штапару», па су затим са породицама упућени прво у логор Цапраг (код Сиска), а одатле послије неколико недеља исцрпљивања депортовани у Србију. Исто тако су похапшени и протерани и свештеници из околних босанско-херцеговачких срезова. Као што је и присилно исељавање Срба, тако је и прогон православног свештенства спадао у надлежност "Равнатељства за понову" у Загребу.

Један дио свештенства је још првих дана окупације, предосјећајући да му пријети опасност, побјегао у Србију. Доста велики број je побијен, тако да је практично свештенство било нестало из дервентског среза, као и околних срезова. У исто вријеме са прогоном свештенства донесено је више законских одредаба и других правних аката којима је од свих институција српске православне Епархије зворничко-тузланске (као и дабро-босанске) и правно и стварно, усташка држава одузела српску имовину - покретну опљачкала, а непокретну предала хрватским и њемачким војним организацијама. Страдале су вриједне библиотеке, стари љетописи који су «преживјели» предходне турске и аустро-угарске пљачке, као и важни документи и фермани, како би се избрисали сви трагови и необориви докази да су Срби већ у IX вијеку населили ово подручје.

Тако је 25. августа "Равнатељство за понову" издало одлуку којом проглашава да је имовина српске православне црквене општине Дервента постала својина НДХ. Деветнаестог септембра 1941. Павелић је издао законску одредбу о преузимању свих православних институција у власништво НДХ. По овој законској одредби се закључује да је цјелокупна српска имовина свих дервентских имућних Срба (свештеника, адвоката, љекара, чиновника трговаца...), као и имања и зграде црквене општине Дервента, Српске Банке, Српског школског фонда, имовина Кола српских сестара и других установа у будуће имовина НДХ и да се ставља на располагање усташкој младежи, усташким бојнама итд.

У току септембра 1941. у Дервенти је боравила комисија Државног музеја из Загреба, која је обишла све православне цркве, парохијске домове и српске читаонице, на подручју дервенског среза, одакле је издвојила и одњела све умјетничке и историјске вриједности. Ту на првом мјесту спадају разни скупоцјени и ријетки предмети који имају умјетничку и историјску вриједност, а таквих је у Дервенти било много, затим велику и богату библиотеку црквене општине Дервента са преко 25.000 књига итд. Током ове «операције» уништене су и многе матичне књиге које су припадале српској православној цркви. У производне погоне и продавнице богатих дервентских Срба постављени су усташки комесари, који су опљачкали све што су затекли.

Насилно покрштавање Срба

Пошто су извршили невиђену пљачку српске имовине, уништили и стварно и правно организацију српске православне цркве, а управу над црквеним посједима узели у своје руке, укинули многа српска национална обиљежја, забранили ћирилицу, употребу српског имена и српских амблема и других ознака, протерали или побили православно свештенство и многе личности које су се раније истакле у јавном животу, оцјењено је да је дошао повољан моменат да се изврши још један шири талас злочина над српским народом: да га натерају да пређе у католичку вјеру. Како се из докумената види, то је отпочело, углавном, у касну јесен новембра-децембра 1941. и трајало до фебруара 1942. године.

Најприје су позвани још неотпуштени чиновници Срби да се покатоличе. Речено им је да у државној служби могу остати само они који се покрсте. Неки од њих у немоћи и очајању попустили су да би очували голи живот. С тим у вези Предстојништво котарске области Славонски Брод доњело је одлуку којом се наређује свим потчињеним органима власти да позову све службенике грчко-источне вјере да у року од мјесец дана доставе потврду црквених власти да су примљени у католичку, односно гркокатоличку, муслиманску или евангелистичку вјеру и да су уписани у матичне књиге тих вера. Ко није хтјео да то учини, отпуштен је из службе.

«Градско поглаварство» у Дервенти издало је 15. децембра 1941. проглас којим је позвало све пензионере и пензионерке српске-православне вјере да се од 5. до 9. јануара 1942. пријаве «Градском поглаварству», соба бр. 4 и да са собом понесу рјешења којима им је додјељена пензија. У прогласу се наводи да се то тражи ради очевидности. Међутим, приликом пријављивања саопштено им је да им се документи одузимају и да ће бити лишени права на пензију због тога што су православни Срби.

Да би показала колику пажњу придаје покрштавању, усташка влада је организовала при Министарству посебан одсјек, а у жупама посебне реферате који су имали задатак да воде политику покрштавања.

Добивши оваква упутства и овлашћења, НДХ власти на терену отпочеле су са спровођењем у живот овог насиља. «Градско поглаварство» у Дервенти најпре је издало наредбу о ревизији обртника. У наредби је речено да сви обртници имаиу да поднесу своје обртнице «Градском поглаварству». Када су их они предали, речено им је да их могу добити натраг само када донесу потврду од црквених власти да су прешли на католичку вјеру.

Није утврђен тачан број протераних и депортованих кроз усташке логоре, али је сигурно да су многи угледни Срби као и цијеле српске градске породице нестале из Дервенте у току 1941-1945.

ОПШТИНСКО УДРУЖЕЊЕ ЛОГОРАША ДЕРВЕНТЕ

ТЕРОР ДЕРВЕНЋАНА ПРЕМА ДЕРВЕНЋАНИМА (бивша браћа из СФРЈ) 1992



Тужилаштву у Хагу упућени су докази о страдању Срба у дервентској општини. У Посавини ратовала и војска Републике Хрватске
Општинско удружење логораша из Дервенте сачинило је стручну студију о почињеним ратним злочинима над Србима за вријеме посљедњег рата у БиХ. Овај докуменат ће посредством републичких органа за сарадњу са Хашким судом бити достављен његовом тужилаштву. На више од хиљаду страница наведена су имена жртава, њихових починилаца и наредбодаваца.

За страдање Срба из Дервенте Удружење логораша највише оптужује општинско хрватско-бошњачко руководство које је омогућило формирање логора за Србе, као и уништавање и пљачку њихове имовине.

У студији се наводи да је на територији општине Дервента током рата постојало пет концентрационих логора, који су били под контролом хрватско-бошњачких снага: дом бивше Југословенске народне армије, војно складиште на Рабићу, зграда основне школе у Пољарима, силос у Пољу и покретни логор у Жеравцу. Овај логор је чинило неколико аутобуса и камиона у којима су логораши скривани од Међународног комитета Црвеног крста, мијењајући различите локације.

Кроз ове логоре прошло је више од 300 Срба, углавиом цивила, који нису успјели да се извуку прије него што су територију дервентске општине запосјеле регуларне трупе војске Републике Хрватске, потпомогнуте снагама локалних Хрвата и Бошњака. Међу логорашима је било много жена и дјеце.

Први логор, формиран 12. априла 1992. године, био је у Дому ЈНА и кроз њега је прошло више од 200 Срба. У овом логору, пред заточеним Србима, убијени су Чедо Чудић и Благоје Ђураш, а силоване су Б. С. и М.З.

Убијање логораша и силовање било је уобичајени метод дјеловања и у осталим логорима. То је најчешће чињено у логору у Пољарима, а старјешина овог логора Дамир Липовац, сведоче заточеници, лично је убио Бору Марковића и Бориса Стјепановића. У обимном материјалу се наводи и да је за формирање логора у бившем складишту ЈНА на Рабићу, пет километара удаљеном од Дервенте, била задужена 103. бригада Хрватског вијећа одбране, а командант овог логора био је Златко Мајић звани Словенац, који је у Дервенту стигао заједно са ријечком бригадом Хрватске војске. Из овог логора заточеници су често одвођеии на прву борбену линију као живи штитили су копали ровове за потребе Хрватске војске, гдје су и гинули.

Према наводима у овој студији, дервентску општину је окупирала Република Хрватска, чије су регуларне војне јединице ратовале на овом простору.
Осим ових јединица, у Дервенти су биле ратовале и јединице бошњачке Армије БиХ. Међу њима су биле „Ханџар дивизија" и бригада „Змај од Босне". Припадници ових јединица су починили стравичне злочине над дервентским Србима.

За вријеме рата у Дервеити је био хрватски Кризни штаб за Босанску Посавину, који је дјеловао искључиво по наредбама политичког руководства Републике Хрватске.
Етничко чишћење Посавине од Срба, спровођено је под називом „Спржена земља", наводи се у документацији и наглашава да су сви злочини почињени под окриљем цивилне власти.
Студија је урађена на основу свједочења преживјелих логораша, и докумената и средстава које су иза себе оставили припадници хрватске и муслиманске војске приликом повлачења из тог дијела БиХ. На списку осумњичених за ратне злочине над Србима из Дервенте налази се 307 Хрвата и Бошњака.

Наведена су имена починилаца злочина и њихови наредбодавци. Као највеће кривце за страдање српског становништва у овом дијелу БиХ, бивши логораши окривљују ратно општинско руководство: предсједника Скупштине општине Винка Бегића званог Шиљо, начелника и командира полицијске станице Ивана Дуспару и Жељка Пудића, затим предсједнике Хрватске демократске заједпице БиХ и Странке демократске акције у Дервенти, Ику Станића и Сулејмана Алијагића, званог Семко.



Уништена имовина Српске Православне Цркве 1991-1995

Епархија Зворничко-тузланска





Ево само неких од угледних дервентских српских породица (већине више нема у Дервенти због сталних прогона):



1. Анђелић
2. Бановић
3. Банчевић
4. Бијелић
5. Билић
6. Бошковић
7. Бурсаћ
8. Васић
9. Видић
10. Војиновић
11. Вујадиновић
12. Вукмировић
13. Вуковић
14. Вулић
15. Гвоздаревић
16. Драгојевић
17. Дражић
18. Дрча
19. Дујаковић
20. Дујић
21. Дуроњић
22. Ђаковић
23. Илишковић
24. Јакшић
25. Јанковић
26. Јездимировић
27. Јелисић
28. Јелић
29. Јовановић
30. Карапетровић
31. Костић
32. Куковић
33. Маливук
34. Марковић
35. Михић
36. Мичетановић
37. Мичић
38. Мостић
39. Ножица
40. Павичић
41. Петковић
42. Петровић
43. Поповић
44. Радетић
45. Радић
46. Радоњић
47. Раијчевић
48. Симић
49. Скварица
50. Срђеновић
51. Станчевић
52. Стефановић
53. Стојановић
54. Танасић
55. Тасовац
56. Ћулибрк
57. Црљић
58. Чангаловић
59. Џабић
60. Шпаравало

...




Српска Банка

Српска Банка је основана у Загребу 1895. године и у њу је уложен мукотрпан животни рад наших дедова. Тај рад је прво опљачкао у име хрватске државности Анте Павелић, а након њега у име изградње социјализма Јосип Броз. Туђман и Милошевић су нашу преосталу имовину поклањали својим сарадницима. Данашња власт покушава ту имовину да прода будзашто странцима.

Наши деоничари су били убијани, бацани у там-нице, опљачкани. Године по избијању рата су биле године убистава, ропства, отимачине, пљачке, пре-вара, године мрака Павелића, Броза, Туђмана и Милошевића. Наш обртни капитал је нестао без трага, наши бродови су потопљени, наше зграде су рушевине. Али, остао је дух и воља да се наша банка - Српска Банка из рушевина и пепела обнови да би остала оно сто је била - понос нашим дедовима, за опште добро привреде ове мале земље. Наши дедови су ту банку саградили, наши очеви нису били у могућности да је сачувају, на нама је да се одужимо нашим дедовима и да наставимо њихов рад. У једној ствари сви ми деоничари Српске Банке смо једин-ствени: ИМОВИНА НАШИХ ПРЕДАКА ПРИПА-ДА НАМА.



СПИСАК ДЕОНИЧАРА СРПСКЕ БАНКЕ
Дервента

Бошковић Перо, 161
Бурсаћ Никола, 72
Јелић Марко, 17
Јездимировић Мита, 8
Јовановић Ана, 40
Јовановић Димшо, 0.5
Карапетровић Константин, 15
Костић Јово, 127
Куковић Нико, 30
Рајичевић Симо, 68
Српска православна црквена општина Дервента, 4.5
Танасић Јованка, 1
Танасић Ристо, 1.5
Вукмировић Радојка, 6.5
Вулић Софија, 40
Вулић Душан, 5




Ovaj popis dionica Srpske Banke d.d. Zagreb registriran je kod Banske Vlasti odjela za obrt, industriju i trgovinu 8.XI.1940 pod brojem 67131
Zagreb 1.IV.1941

http://srpska-banka.com/

2 Comments:

Blogger ex - il@miro said...

Најчешће историјом и културним животом града, као и регије у цјелини, бавили су се тзв. историчари, којима је циљ био доказати да Срби нису играли, нити представљали значаја улогу...напокон да се неко позабави са овом доста осјетљивом материјом (кажем «осјетљивом», јер је архивска грађа уништена или похарана). Искрено се надам, да ћемо у догледно вријеме успјети написати и објавити «Историју наше регије/града», далеко објективнију од свих досадашњих....

Са достојним поштовањем радо се са Вашим вриједним радом позабавио
М. Б. Душанић

12:14 AM  
Blogger ex - il@miro said...

Врло поштовани господине Димитријевић,

као што и сами можете да примијетите, Ваш додатак историји града Дервенте ме не оставља мирним – напротив...у слободно вријеме покушао сам да пронађем пар одговора, наравно «виртуелно – интернет» понуђених одговора...

За Вас није изненађење, али многи читаоци вјероватно и не знају, каква су тврђења у оптицају када је ријеч о историји «региона Укрина» али и историје Босне и Херцеговине...
Не зато што сам Србин или што сам рођен у овом крају, али сама чињеница коју наводите везану за манастир у Детлаку, је примјер како су многи свјесно и са нечистим намјерама прећуткивали, али и такође масовно фабриковали «нову историју»...самим становницима Детлака су биле ускраћене ове информације (ово Вам тврдим са пуном одговорношћу, у Детлаку ми живи један породични «огранак») а о информисаности шире јавности да и не говоримо...

Увијек сам се залагао за истину, па и онда када је «ишла на моју штету», стога се још увијек надам (али не дозвољавам више заслијепити), да је у интересу нашег народа да само истина и провјерена чинјеница угледа свјетло дана – све што је још «под велом историје», непровјерено и несигурно треба такође објавити, али јасно нагласити о чему се ради...

Када сам прочитао тврђења пароха жупне цркве Св. Јураја из Дервенте, било ми је јасно да од њега «поштен одговор» и «поштене намјере» нису за очекивати – богу хвала, демократија дозвољава различита виђења (и добро је тако), али не дозвољава, не би требала да дозволи историјску крађу и кривовјерење...ако је неко од добронамјерних и заслужних људи друге вјере (него што је Православна или друге народности, него што је Српска) одиграо значајну улогу у историји, култури, привреди итд. нашег региона, ред је да буде и поменут, по оној народној сваком по заслузи...

Ваше «уљудно», учтиво срочено питање господину Филипу Маршићу, жупнику римокатоличке жупе Дервента, остаће са сигурношћу неодговорено...јер господин Маршић је поносан цитирам «ponosni smo na našu prošlost i svi moraju biti svjesni da su naši korijeni duboki u ovoj pitomoj posavskoj zemlji»...он је поносан, али ни са једном једином ријечју не помиње и ону другу «страну медаље»...док на другој страни, веома радо прихвата донацију Владе РС од 30 000 000 конвертибилних марака за санирање и спровођење «жупних» пројеката – ријеч је само о једној донацији...

Чудан ли смо ми народ Српски...увијек исте грешке, сами наоружавамо наше непријатеље...

Са великим поштовањем
Мирослав Б. Душанић

1:42 AM  

Post a Comment

<< Home