Wednesday, August 30, 2006

Становништво Босне 1879. год. по регијама (окрузима)










Превод са њемачког језика: Мирослав Б. Душанић
http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/

Извод из Мајеровог конверзацијског лексикона из 1888. год. (3. том, стр. 247):
Босна ([...]; Становништво)
стр. 248 (Образовање, карактер и начин живота становника, [...])


- MAYERS KONVERSATIONS-LEXIKON 1888


Босна (срп. и турски Босна; {...}), бивша сјеверозападна провинција европске Турске, сачињавала је Вилајет, којем је поред Босне са Крајином и Херцеговином припадао Нови Пазар (укупно 62 463 квадратних километара); од Аустро-Угарске 1878. год. запосједнута област (Босна и Херцеговина) износила је 52 102 квадратна километра, којему је још 1879. год. припојен Санџак Нови Пазар са укупно 6 785 квадратних километара. {...}
[Становништво.] По посљедњем попису становништва од 15. јуна 1879. год. укупно становништво Босне и Херцеговине износи 1 158 453 становника (607 797 мушких, 550 656 женских), које живи у 43 града, 31 средишту (насељу) и 5 054 села, односно у 6 округа и 49 срезова, узевши у обзир 1881. год. извршене административне промјене:


Становништво 1879. год. по регијама (окрузима)



Сарајево (8 срезова) 174 459
Бањалука (5 срезова) 231 628
Бихаћ (8 срезова) 126 239
Травник (7 срезова) 193 296
Тузла (10 срезова) 268 533
Мостар (11 срезова) 164 298
укупно 1 158 453


Овоме трeба придодати још окупационе снаге (око 27 000 људи) и странце, као и на 168 000 процијењено становништво Новог Пазара (овдје се мисли на Рашку/Санџак).

Становници су Словени, српског поријекла (који припадају Српским племенима). За разликовање од матичних Срба називају се Босанци (Бошњаци), у Рашкој Раси и у Херцеговини Херцеговци. Остатак становништва сачињавају Јевреји, удомљени Цигани (мухамеданци – исламске вјероисповијести, који се баве ковачким занатом) и неудомљено (скитачко) становништво. У ову последњу групу припадају радници, «бећари» (звани «пробикуће», бескућници) који долазе сваког љета из Албаније и Бугарске као сезонски радници и у зиму се поново враћају одакле су и дошли, такође и многобројне избјеглице, као и такозвано «логорашко – стално у покрету» становништво (чергари), које се састоји дијелом од Влаха (који се или ту и тамо баве дрворезачким/дрворезбарским занатима и продајом или се као чобани стално селе од мјеста до мјеста), а дијелом од номадских, просјачких и лончарских Цигана, Изворне (праве) Османлије (Османи/Турци) налазе се појединачно, и то углавном у већим градовима; такође се појединачно у Новом Пазару могу срести Албанци.

Језик у цијелој Босни је Српски, који се у потпуном свом, чистом (изворном) и најљепшем облику сачувао у цијелој земљи. Турски језик упркос дуготрајној османској владавини није се нигдје удомаћио.

Религија дијели становништво Босне на Хришћане, Мухамеданце (Муслимане) и Јевреје. 1879. год. је било 496 761 Грко-Католика (Православаца), 448 613 Мухамеданаца (Муслимана), 209 391 Римо-Катoлика, 3 439 Израељаца (Јевреја) и 249 осталих. Мухамеданци (Муслимани) су углавном Босанци, који су прије, да би сачували своја имања, конвертирали (прешли у / прихватили) Ислам, и од тада су најљући/најокорјелији противници Хришћанства, живе најчешће у градовима гдје се баве занатством и трговином. Хришћани живе у селима као сељаци, на сјеверу од Новог (Бос.Нови) до Бијељине, као и дужином границе Далмације и Херцеговине.

Грко-Католици су под надлежством (јурисдикцијом) Константинопољске Патријаршије (овдје се мисли да припадају Источној цркви) и имају једног Митрополита у Сарајеву и двојицу Владика у Мостару и Зворнику. Римо-Католици образују три апостолска Викаријата, босански, херцеговачки и требињски Викаријат, од којих посљедњи припада Језуитима и под надлежством је Бискупа из Дубровника, прва два су у надлежности Фрањеваца, који су сви босанског поријекла, и живе у самостанима Фојница, Крешево, Сутјеска (Краљева Сутјеска) и Широки Бријег, који опслужују све парохије и који су заслужни за очување римског Католицизма/Католичанства у Босни кроз вијекове.

Народно просвјећивање је врло запостављено. Католичке школе егзистирају (постоје) тек од 1848. год. и то само у 13 градова. Грци (мисли се на Грко-Католике - Православце) имају већ дуже вријеме у више од 30 мјеста народне школе и у Сарајеву један учитељски семинар (сјемениште - установу за изучавање учитељског позива). Школе за дјевојке не постоје. У турским школама осим Курана није изучавано скоро ништа друго. У вријеме окупирања (Босне од стране Аустро-Угарске) затечено је у 6 политичких округова (региона) 645 школа старог система, од тога 18 ружди-виших грађанских школа, 18 медреса (вјерске школе) и 110 основних школа. Прве три (очито грешка, мисли се на прве двије) категорије наставе су мухамеданске, посљедња припада римско-католичкој и грчко-оријенталној (мисли се на Грко-Католике/Православце). Под аустро-угарском управом (овдје се мисли, на одмах по окупирању) је основано 38 народних школа са укупно 2 067 ученика. 1879. год.свих 684 наставне установе похађало је 31 663 ученика.

Физички изглед Босанаца (Бошњака) одговара по свему изгледу њима сусједних Словена, такође и код њих је видна висока, јака тјелесна грађа, преплануло лице, упадљива/изражена љепота у покретима, мировању и достојанственом држању. Босански Мухамеданци у облачењу, које одговара турском, воле изузетно шљаштеће (свијетле), нарочито интензивно црвене материјале и богато украшене јакне (огртаче). Он носи на глави турбан а испод овога фес или (и)штрикану бијелу капицу, његове ноге су све до кољена у плавим или црвеним чакширама, листови су заштићени са гамашнама, носи на ногама «кљунасте» (у облику кљуна) ципеле или опанке. Жене им се такође облаче по турски и уживају у Босни, за разлику од Турске далеко већу слободу. Своја лица увијају због тога, само и искључиво муслиманске жене, све до очију у једну прозирну тканину (шлајер), али тако да су њихове црте лица видљиве. У Неретвљанској долини могу се срести и без шлајера. Оне из нижег сталежа поред шлајера носе још и груби огртач, који им скрива цијелу горњу половину тијела.

Хришћански становници, којима је до у посљедње вријеме социјални положај био вишеструко отежан, морали су се облачити у тамна одијела, њихов фес је био браункасто црвен или још тамнији, њихове такође до кољена богато наборане панталоне биле су плаве. Поред гамашни и старинских опанака носили су платнени опасач и изнад њега још један кожни. Хрићанске жене , чија је коса уплетена у дугачке плетенице висила низ леђа, обучене су српско-морлачки (горштачки/приморски) или по турски. Најчешће носе фес , једну жуту, црвену или смеђу, широку сприједа отворену јакну (јелече) а испод јевтинији мидер. Кошуља је на грудима до појаса такође отворена. Тамна, не баш лијепа сукња била је до глежњева, са голим ногама у папучама или широко искројеним ципелама. Брада је и код Хришћана али и Мухамеданаца глатко избријана. Нешто другачија је ношња у Крајини.

Куће на селима су слично грађене као и код горштака у Далмацији, у градовима постоје куће највећим дијелом спратнице од дрвета (хоризонтално и вертикално постављених балвана) са слабим зидовима од иловаче и креча (ћерпића). Немају камин и имају веома мале прорезе (отворе) за прозоре, који су у ријетким случајевима остакљени, и у женским собама су са затвореним дрвеним жалузинама. Од приземља, гдје се налази штала и просторије за послугу, воде стрме степенице у просторије за становање, које се састоје од једног пространог предсобља, више малих, ниских собичака и једне отворене, осмоугаоне веранде (дивана). Једини комад намјештаја је тепих на поду, ту и тамо се сретне изрезбарена витрина/зидни ормар. За сједење и одмор служе тзв. «миндери», односно на зидове причвршћене даске, које се прекривају са теписима, мадрацима и јастуцима. Још једноставније су «камењаре» (куће од камена) у Херцеговини, које са својим равним крововима, ниским улазима и малим прозорима личе на пећине. Карактеристично за земљу је да се у сваком мјесту налази једно свратиште/коначиште, које се зове хан, и које у сваком погледу изгледа примитивно и ништа боље од штале за стоку.

Градови су или од градине (утврде) или од тврђаве или су вароши, које су уствари прави градови, ограђени зидовима и каналма за отпадне воде и фекалије и састоје се од махале или предграђа, често такође нису затворени и имају, кад су окружени малим баштама или зеленим оазама између стамбених четврти, са богатом вегетацијом и многобројним дрвећем, један питоретски, романтично-привлачан изглед, тек кад им се приближимо одају блиједу слику општег пропадања / запуштености, јер сами власници, што је нетипично оријенталним обичајима, задовољни су својим индивидуалним потребама, запостављајући/не мислећи на добробит заједнице, не узбуђујући се што њихове зграде све више пропадају и стапају изгледом са прљавим, мочварама сличним улицама и сокацима.
Код хришћанског становништва, без изузетка, налазе се још увијек сви првобитни обичаји и моралне врлине од великог гостопримства, патријархалног породичног живота, храбрости и борбености, строге религиозности, правичности једног према другом и нераскидивог пријатељства, али и до такође неизмирљивог непријатељства, крвне освете, екстремне равнодушности и фатализма.

Исхрана је једноставна; млијеко, овчији сир, кукурузни хљеб («куруза»), рижа и овчетина, црни и бијели лук као и ракија су саставни извор исхране, истовјетно је и код хришћанских Босанаца. У Херцеговини, гдје су најнижи слојеви (раја) самоувјеренији, још су се сачувале Српске народне пјесме, попјевке и приповијетке (предања), док све ово у Босни све више и више изумире. Посјед и земља припада скоро сасвим Мухамеданцима, становници у селима су већим дијелом кметови, то јест сељаци без сопствене земље и куће, земљовласници су или бегови, то јест насљедници словенских властодржаца, који су прихватили исламску вјероисповијест или аге, то јест турски земљопосједници, са којима кметови морају да направе споразум о изнајмљивању/коришћењу земљишта. Уосталом разликује се цјелокупна посједничка / властодржачка турска класа, која је првобитно смјела да посједује и носи оружје, или по образовању или по одијевању од сељака, чак ако су ови и у стању да их опонашају.

0 Comments:

Post a Comment

<< Home