Derventa nekad i sad

Tuesday, September 05, 2006

ЕКУМЕНИЗАМ

МЕЂУСОБНЕ АНАТЕМЕ
РИМА И КОНСТАНТИНОПОЉА ИЗ 1054.
И ЊИХОВО УКИДАЊЕ ИЗ 1965.

Була кардинала Хумберта

16. јуна 1054

Хумберт, милошћу Божијом кардинал - епископ свете Римске Цркве. Петар, Архиепископ Амалфитаније; Фридрих, ђакон и канцелар, свим синовима Католичанске Цркве.

Света римска апостолска Столица, прва од свих столица, којој најособитије припада, у њеном својству главе, брига за све цркве, удостолија се да нас, као своје изасланике упути у овај царски град како бисмо постигли мир и корист Цркве, да видимо да ли су били истинити гласови који су из овог знаменитог града дошли до њеног уха. Нека знају пре свега славни цареви, клир и народ овог града цариграда, и читава Католичанска Црква, даа смо овде, у исто време, нашли један снажан разлог за радост у Господу и јдан велики повод за жалост. Ште се тиче стубова царства и његових разборитих и чаних грађана, град је сасвим хришћански и правоверан. Али што се тиче Михајла /Кируларија/, који се неовлашћено назива патријархом, и оних који пристају уз његову лудост - они свакога дана у његовом крилу /тј. у Цариграду - прим. прев./ сеју многи коров јереси. Као симонити они продају дар Божји, као валентијани они кастрирају своје госте да би их потом поставили не само у клир него и у епископство. Као аријанци поново крштавају оне који су крштени у име Свете Тројице, а посебно Латине. Као донатисти, тврде да је изван јелинске Цркве, истините Цркве Христове, у читавом свету нестала Његова права жртва и Његово право крштење. Као николаити, дошуштају онима који служе олтару да склапају брак и за њих траже то право. Као сверијанци проглашавају Мојсијев закон проклетим. Као духоборци изсотављају у Символу исхођење Дух Светога од Сина, као манихејци изјављују, између осталог, да је квасни хлеб жив. Као назерени дау такав значај законској чистоти Јевреја да одбијају да крсте децу пре осмог ана, чак ако се налазе у смртној опасности. Одбијају такође да причесте, или ако су још увек у незнабоштву да крсте породиље и жене у време месечног прања, чак и ако се налазе у смртној опасности. Они шуштају браде и косе, а одбијају да дају причешће онима који, према обичају римске цркве, шишају косу и брију браду. За све ове заблуде и за многа друга дела достојна осуде, Михајло је примио писмене опомене од нашег поглавара папе Лава, али се није удостојио да своје заблуде призна. Штавише, нама легатима, који смо с правом хтели да учинимо крај овако тешким злоупотребама, ускратио је пријем и разговор, и забранио нам да служимо литургију у црквама. Он је још раније наредио да се цркве затворе за Латине, које он назива азимитима. Латине је свуда прогонио речима и делима, па је дошао чак дотле да анатемише Апостолску Столицу у њеним синовима, и усудио се да се назове васељенским патријархом, против воље Свете Столице. Због тога, не могавши више да подносимо ове увреде и ове погрде ротив Апостолске Столице, и видевши да је на овај начин католичанска вера на много начина повређена, ауторитетом Свете и нераздељиве Тројице, Апостолска Столица чији смо изасланици, и свих правоверних отаца од седам сабора и читаве Саборне Цркве, потписујемо против Михајла и његових следбеника анатему коју је наш пречасни папа против њих изрекао, ако се не буду покајали: Да неофит Михајло, који се неовлашћено назива патријархом, само људским страхом приморан да обуче монашку ризу, изложен сада најтежим оптужбама, и са њим и Лав који се назива Охридски епископ, и Михајлов канцелар Константин ( у грчком - Никифор - прим. прев.) који је богохулно погазио жртву латина, и сви они који их следе у раније поменутим заблудама и безобразлуку - да сви они падају под анатему, Мараната[1] са симонистима, валентијанима, аријанцима, донатситсима, николаитима, северијанцима, духоборцима, манихејцима и назаренима и свим јеретицима, и још пвише са ђаволом и његовим анђелима, осим ако не дођу да признају свеје заблуде. Амин, амин, амин!

Код настави да упорно напада веру свете Римске Цркве и њену жртву нека буде анатема, Мараната, и нека не буде сматран хришћанином католиком, него јертиком прозимитом! Фиат, фиат, фиат!



Одговор патријарха Михајла Кируларија на саборском скупу

24. јуна 1054.



Двадесет четврти јун, дана када се по обичају мора прославити Пети Сабор, био је ударен овај безбожни спис анатемом, у присуству мноштва, онако како су били ударени они који су га објавили и написали или, на овај или онај начин, дали свој пристанак или свој подстицај.

Ипак, за вечну срамоту и трајну осуду оних који су иознели такве хуле против Бога, изворни текст овог гнусног и мрског списа, састављен од безбожника, није спаљен, него је положен у архиве ризнице.

Осим тога, нека се зна да су 20. истог месеца, дана у коме су анатемисани сви који су хулкили на православну веру, били присутни сви митрополити и епископи који су боравили у граду, у друштву других великодостијника који са нама заседају.



Заједничка изјава папе Павла VI и Атинагоре I

1. -7. 1965[2]

1. Прожети захвалношћу Богу за благодат коју им је у свом милосрђу учинио да се братски сусретну на светим местима, где је, смрћу и васкрсењем Господа Исуса довршена тајна нашег спасењеа, и изливањем Духа Светога рођена Црква, папа Павле VI и патријарх Атинагора I, нису из вида изгубили намеру, коју су већ тада имали - сваки са своје стране - да убудуће не пропусте ни један чин који надахњује љубав и који може да олакша развој братских односа на тај начин започетих, између Цркве Католичке Римске и Цркве Православне Царуградске. Они су уверени да на тај начин одговарају на позив божанске благодати која данас подстиче Цркву Католичку Римску и Цркву Православну Царигредску као и све хришћане, да превазиђу своје размирице да би поново били "једно" како је Господ Исус од Оца за њих молио.

2. Међу препрекама које се налазе на путу развоја ових братских односа поверења и поштовања истиче се сећање на одлуке, дела и немиле инциденте који су, 1054. довели до пресуде екскомуникације против патријарха Михаила Кируларија и још две друге особе од стране легата Римске Столице, предвођених кардиналом Хумбертом, а којји легати су и сами након тога постали предмет аналогне сентенце од стране патријарха и цариградског сабора.

3. Не може да се учини да ти догађаји нису били оно што су били у оном, посебно узнемирујућем, преиоду историје. Али данас, када је о њима донесен озбиљнији и правичнији суд, важно је да се спознају претреривања којима су они били окаљани, и који су коначно довели до последица које надилазе, колико и можемо просудити, намере и предвиђања њихових аутора, чије су се цензуре односиле на особе које су им биле подвргнуте а не на Цркве и које нису имале намеру да разбију црквену заједницу између столица Рима и Цариграда.

4. Зато папа Павле VI и патријарх Атинагора I, сваки у свом синоду, уверени да изражавају општу жељу праведности и једнодушни осећај својих верника, сећајући се заповести Господње: " Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој" (Мт. 5, 23-24), споразумно изјављују:

Да жале због увредљивих речи, неоснованих пребацивања и дела вредних осуде која су на обе стране обележила или пратила жалосне догађаје те епохе.

Да једнако жале и одстрањују из сећања и из крила Цркве прогласе екскомуникације који су уследили, и чији спомен све до наших дана делује као прпрека зближавању у љубави, и да их предају забораву.

Да оплакују, на концу, немиле претходне случајеве и касније догађаје, који су, под утицајем различитих чинилаца, међу којима је обострано нразумевање и неповерење, коначно довели до стварног раскида црквене заједница.

5. Папа Павле VI и патријарх Атинагора I са својим синодима, су свесни да овај чин правде и узајамног праштања не може бити довољан да доврши старе или новије спорове који постоје између Цркве Католичке Римске и Православне, и који ће, деловањем Духа Светога, бити надвладани ради очишћења срца, ради окајања историјских кривица и ради ефикасне воље да се дође до јединственог схватања и изражавања апостолске вере и њених захтева.

Извршавајући овај чин, они се надају да ће он бити угодан Богу, спремном да нам опрости када ми праштамо једни другима. /Такође се надају да ће овај чин/ ценити читав хришћански свет, а пре свих Цркве Католичка Римска и Цркве Православне као израз обостене искрене воље за измирењем и као позив да се настави дијалог, и духу повререња, узајамног поштовања и љубави, који ће их, уз помоћ Божију, довести до поново живе, за највеће добро душа и долазац Царства Божијег, у потпуној заједници вере, братске слоге и светотајинског живота који је међу њима постојао током првих хиљаду година живота Цркве.

Папска брева "Ambulate in dilectione"

- 7. 1965[3]

[1] Хумберт, очигледно није знао значење ове речи.

[2] La Documentation Catholique, num. 1462/1966, col. 67-69.

[3] Acta Apostolicae Sedis 56, 1966, 40-41.

САОПШТЕЊЕ СА
ДЕВЕТОГ ЗАСЕДАЊА МЕШОВИТЕ КОМИСИЈЕ ЗА БОГОСЛОВСКИ ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

Београд, Србија, 18-25. септембар 2006. године

Девети састанак Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Католичке Цркве одржан у Београду, Србија, од 18. до 25. септембра 2006. године, представља наставак рада започетог 1980. године, у потрази ка успостављању пуног јединства. Српска Православна Црква је великодушно пружила гостољубље учесницима заседања.

Званично отварање скупа одржано је у Патријаршијском придворном храму Светог Симеона Мироточивог, у присуству Његове светости патријарха српског Павла, који је поздравио чланове Комисије и изразио своју молитвену подршку речима: “Добро дошли у овај дом Божји, дом наше Цркве и нашега народа, дом ваш и дом мој! Не сматрам да треба много да говоримо једни другима у овом тренутку; верујем да сви треба да се обраћамо Духу Светом, Духу премудрости и богопознања, да све нас просвећује и уводи у пуноћу истине.

У богословском дијалогу истине и љубави, ради којега сте се сабрали овде, драги Оци, браћо и сестре, пратиће вас моја скромна молитва. Важније од тога, и једино на потребу, јесте да вас прати благодат Духа Светога која све наше недостатке допуњава и све наше немоћи исцељује”. Затим је служен Призив Светог Духа по православном обреду.

На првој радној седници, у Центру Сава, заседање су отворили са-председници Комисије, Његова узоритост кардинал Валтер Каспер и Високопреосвећени митрополит пергамски Јован Зизиулас, док је Високопреосвећени митрополит загребачко-љубљански Јован, у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, поздравио све чланове Комисије. Председник Владе Републике Србије др Војислав Коштуница, такође је поздравио учеснике састанка истичући да: “Цркве Истока и Запада својим дијалогом, чију важну станицу чини и овај богословски сусрет у Београду, дају изванредан пример свима. Највећи дар данашњем човечанству био би – убедити људе, можда понајпре политичке елите, да дијалог нема алтернативе и да сваки облик коришћења силе, диктата или наметања својих модела и решења – у служби, првенствено, сопствених интереса – руши последње преостале мостове међу сучељеним људима и заједницама уместо да гради мостове мира, поверења, солидарности и сарадње...“. Премијер Коштуница приредио је и вечеру за све чланове Комисије.

Мешовиту комисију је сачињавало по 30 представника Православне Цркве и Римокатоличке Цркве, а председавала су двојица са-председника, Његова узоритост кардинал Валтер Каспер и Високопреосвећени митрополит пергамски Јован Зизјулас (Васељенска Патријаршија). Високопреосвећени митрополит сасимски Генадије (Васељенска Патријаршија) и монсињор Елефтерије Фортино из Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства били су секретари Мешовите комисије. Сви чланови римокатоличког дела Комисије су учествовали у заседању у Београду, осим двојице који су били спречени. Православни учесници су представљали: Васељенску Патријаршију, Александријску Патријаршију, Антиохијску Патријаршију, Јерусалимску Патријаршију, Руску Патријаршију, Српску Патријаршију, Румунску Патријаршију, Грузијску Патријаршију, Кипарску Цркву, Грчку Цркву, Пољску Цркву, Албанску Цркву, Цркву Чешких земаља и Словачке и Финску Цркву.

Мешовита комисија је расправљала о тексту под насловом Еклисиолошке и канонске консеквенце светотајинске природе Цркве: саборност и власт у Цркви, на три ступња црквеног живота: помесном, обласном и васељенском. Овај текст, који је Заједнички кооридинациони одбор, припремио 1990. године у Москви, требало је да исте те године буде представљен на пленарној седници Мешовите комисије у Фрајзингу, у Немачкој, али о њему се није расправљало ни тада, ни касније, пошто су тада актуелна збивања у Источној Европи обавезала Комисију да проучава питање унијатства у односу на екуменски дијалог. Међутим, на овдашњем заседању, документ припремљен у Москви пажљиво је проучен у духу заједништва и аутентичне преданости трагању за јединством.

Одређена је и Заједничка комисија за усаглашавање поменутог текста у светлу многих примедби и коментара изложених током дискусија. Такав исправљени текст биће тема наредног заседања Заједничке комисије, које ће организовати Римокатоличка Црква, следеће, 2007. године.

Током једнонедељног заседања, римокатоличка делегација је на празник Рођења Пресвете Богородице, присуствовала православној Светој Литургији у цркви Светог Марка, а православни представници су, на позив Надбискупа београдског Станислава Хочевара, присуствовали Миси у римокатоличкој катедрали Успења Пресвете Богородице у Београду. Чланови Комисије су такође имали могућност да посете и историјски манастир Раваницу, где је вечеру дао Његово преосвештенство епископ браничевски Игнатије. У недељу увече, 24. септембра, Његово Превасходство Борис Тадић, председник Републике Србије, приредио је у Председништву Србије свечану вечеру за чланове Комисије.

Заседање Мешовите комисије је било прожето духом пријатељства и искрене сарадње. Чланови Комисије се посебно захваљују великодушном гостољубљу Српске Православне Цркве, и верницима препоручују да се усрдно моле за наставак дијалога и будући рад Комисије.

Београд, 24. септембар 2006. године