Derventa nekad i sad

Wednesday, November 01, 2006

Историја Дервенте


Веб странице посвећене историји града Дервенте

http://www.freewebs.com/derventa/index.htm

''Немојте трошит' руже убаве


Китећи њима мој вечит' дом!


Реците само ''Доста је славе''


Веран је био народу свом ''


Ђура Јакшић

БОЖЕ ПРАВДЕ

Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани
братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани
к' победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску брани
пет вековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род!


Аутор: Бошко Обрадовић

О потреби за националним сном

Под једним националним сном подразумева се систем вредности који сваког појединца унутар нације води до остварења личне и колективне среће. Иза овог система, у смислу апсолутне већине, стоји сваки појединац нације и нација у целини. Тек тако се стиче неопходно самопоуздање и основа за сваки напредак.

Уколико нема свој национални сан један народ је као брод без компаса и кормилара. У том случају сваки појединац има различите снове, снови појединаца или појединачних група долазе у велике међусобне сукобе, а нација се распада на више делова.

Национални сан је подједнако важан и у тешким и у срећним историјским временима. У тешким временима ето оне хомогенизујуће, уједињујуће силе која храбри посустале и нагрижене снаге једног народа и буди веру у опстанак и опоравак. У срећнијим временима не може се опстати нити напредовати без ослонца у заједничком идеалу који цео народ подстиче у нова прегнућа и још боље дане.

АМЕРИЧКИ САН


Амерички сан је тренутно најпознатији „светски сан". Њега следују не само милиони Американаца, већ у њега верују и њега сањају милиони припадника других народа, који, незадовољни својим животима, желе да остваре тај „најбољи од свих могућих снова и живота". У савременом свету амерички сан је постао доминантна слика света, владајући систем вредности и посебна идеологија. Иза овог сна данас ступа тоталитарна сила која жели да по свом мерилу униформише читав свет. То није први пут у историји да један национални сан постаје основ империјалне политике.

Амерички сан има више изузетно квалитетних начела и исто тако више крајње негативних карактеристика. У његове предности убрајамо, на првом месту, веру у остварење свога сна, што је његова прворазредна интегративна и подстицајна функција. На другом месту важна је његова социјална покретљивост и творачки дух, наук да је свако одговоран за свој живот и да нема ништа на лепе очи, већ да се морамо изборити за свој смисао и свој успех „Go hard, or go home" (Бори се или иди кући!), стара је крилатица са америчких колеџа која добро осликава борбени карактер америчког сна.

Амерички сан био би неразумљив ако не узмемо у обзир религиозни жар сањара који себе доживљавају као изабрани народ, из чега добијају огромни оптимизам и веру у себе. У ту димензију америчког сна свакако ваља убројати и снажну љубав према својој нацији, која рађа национални понос који те носи да идеш напред и никад се не предајеш.

Велике опасности овога сна по појединце и народе у целини леже у слепој вери у материјални и индивидуални успех, који нема цену и границу. Пуритански и протестантски морал на коме је овај сан заснован налази се у потпуној супротности са његовим крајњим последицама које сведоче да циљ не бира средства.

У срж америчког менталитета, данас видљивог на сваком кораку, увукла се, као директна последица овога сна, неутажива жеђ за неограниченим привредним растом, који ће за своје остварење жртвовати све и учинити све. Империјална фаза америчког сна данас живи свој врхунац, али, убеђени смо, и почетак свога краја. Цивилизација моралног лицемерја и неограничене колонијалне халапљивости никада у историји није дуго трајала, па неће ни сада.

НЕШТО ВИШЕ ОД ПЛАТНОГ ОБРАЧУНА ИЛИ ЕВРОПСКИ САН


Већ дужи низ година разни светски истраживачи и теоретичари примећују необичну друштвену чињеницу да се у Америци боље живи него у Европи, али да се зато у Европи лепше живи него у Америци. До сличног закључка дошао је и један савремени амерички политиколог, Џереми Рифкин, у својој књизи „Европски сан" (2004) , у којој чак тврди да је Европска унија данас и економски јача од Америчке, а Европљанима даје предност и у квалитету живота, образовању и здравству. Као највећу вредност европског сна Рифкин истиче снагу предузетничке креативности и иновативности, која са собом носи и одговорност за добробит заједнице. Са друге стране, као највећу ману он види секуларност тога сна који Европљане често води очајању, а не нади и оптимизму, толико да и не примећују да је њихов сан данас вреднији и за њих и за светску цивилизацију од америчког.

У интервју за угледни немачки часопис „Frankfurter Allgemeine Zeitung", Рифкин је изрекао и један суд који би данас требало да заинтересује сваког Европљанина: „У Европи се данас сабирају сви елементи за један радикално нови сан, сан који ће за читав свет бити атрактивнији него несавремени амерички сан. Разлике између америчких и европских вредности су фундаменталне. Европљани дефинишу слободу и сигурност сасвим другачије од Американаца, који слободу повезују са аутономијом, личном независношћу и мобилношћу, а то покушавају да реализују новцем. За Европљане слобода није аутономија, него инкорпорирање, богатство људских односа. То се да објаснити европском густином насељености, али и патерналистичким и општинским традицијама, које ми у Америци немамо. Наш сан се наслања на неограничен економски раст, материјално богатство и лични напредак, док европски, пак, на квалитет живота, непрестани развој и солидарну заједницу. (...) Он циља на обећање да се нико не запостави, на квалитет живота, јер живот је више од платног обрачуна, он циља на културну разноврсност, стално усавршавање, људска права и сарадњу међу нацијама да би се глобално осигурао мир" .

Шта закључујемо из ове Рифкинове анализе? Да време америчког сна пролази, да Европљани не треба да лудују за туђим сном који је квалитативно слабији од њиховог, него да коначно треба да се окрену изградњи свога сна који може постати атрактиван и шире од европских хоризоната. Исто тако видимо да су разлике између америчког и европског сна велике, готово супротстављене, и да је европски сан много погрешио када је почео да се окреће америчким вредностима, а запоставио своје аутентичне традиције. Да један има новац за божанство, а други сматра да је живот више од платног обрачуна. Први руши све пред собом да би остварио свој материјални раст, а други изнад бескрајне игре индивидуалних и материјалних интереса ставља срећу заједнице. Док први настоји да укине културне различитости и све народе претопи у једну потрошачку масу, други брине о културној разноврсности, људским правима, али и обавезама. Најзад, док први непрестано изазива нове ратове у свету, други покушава да кроз сарадњу међу народима осигура глобални мир.

НЕКИ ДРУГИ СВЕТСКИ СНОВИ


Нису Америчка и Европска унија данас једине које имају свој велики сан. У свету се већ подижу и почињу да превладавају нове силе, које истичу своје снове као равноправни део светских снова. Још од великог „Кубанског сна" Јужна Америка настоји да иде једним потпуно различитим путем од оног који јој милом или силом намеће Америка. Данас једна Венецуела сања свој национални сан, који даје опасан пример у Јужној Америци, тако да се може очекивати да већина латиноамеричких народа крене тим путем и раскине вишедеценијску америчку доминацију.

Кина и Индија све више стављају до знања да Европа и Америка можда јесу некад биле најважније светске силе, али да то више ни геополитички, ни демографски, ни привредно, ни војно, ускоро неће бити. Њихова демографска снага и други природни и друштвени ресурси не би били довољни залог да ове државе истакну кандидатуру за светске силе, да истовремено нису дефинисале свој национални сан, који ове изузетно многољудне народе и државе носи незаустављиво напред.

Њима свакако ваља прибројати и Русију, која се налази у свеобухватном успону, и која са њима чини нову светску геополитичку осовину. Духовни и национални потенцијал руског народа и државе је несумљиво највећи, али Руси још нису дефинисали свој национални сан. Они још увек консолидују државу која је је била на граници самоуништења, и на путу су да то и успеју. Ако желе да поново постану велика светска сила морају да дефинишу и свој национални сан, који би коначно раскинуо са комунистичким и неолибералним заблудама, и свету понудио преко потребни „Трећи пут".

У овој геополитичкој шаховској игри где се налази српски народ? И који је његов национални сан? Јер и најмањи пион у шаху има своју улогу у партији, али мора изабрати свој пут да не би постао обична жртва у међуигри великих фигура, већ равноправни, важан и драгоцен део игре.

СРПСКИ САН


Српски народ данас изгледа као грогирани боксер, наркоманска жртва разних идеолошких дрога 20. века, историјски преуморан за даљу борбу, малодушан народ без икаквих идеала. Прави је и одсутни тренутак за редефинисање „српског сна", као новог објединитеља и мотиватора преосталих националних снага у циљу прављења програма нашег националног опстанка. Куцнуо је час да све наше историјске поразе и сав национални бол претворимо у нову наду, нову националну визију и стратегију, и назовемо је „српским сном". Онда ће и садашње и будуће генерације наћи оно упориште које је нам је недостајало, оно надахнуће које даје махове и онај идеал за којим се бескомпромисно заједнички иде.

У прошлости, да ли је, поред православне вере, нешто друго могло одржати српски народ под турским ропством, изузев великог националног сна о ослобођењу и обнови „српског царства"? Такав сан нам је потребан и данас. Он мора бити изнад дневне политике, једнозначан са нашом духовном обновом и снажног утицаја попут телевизије. Постојање таквог једног сна је мелем за наше ране, лек за наше тренутно болесно стање, храна за наш голи опстанак, вежба за наш опоравак, подупирач нашег устајања, путања нашег рада и темељ наше будуће победе.

Када данас изнова осмишљавамо наш национални програм, треба ли се приклонити америчком, европском или неком другом „светском сну"? Или, како у свему томе сањати свој национални сан?

Из америчког сна треба се научити самопоуздању и вери у успех, непрестаној борби и одговорности за свој живот, као и практичној, самомотивишућој потреби нације за јединственим идеалом. Нашем националном духу страна је индивидуалистичка помама америчког сна, материјалистички бес и одсуство племенитости. Српски народ никако не може бити на страни светске неправде коју представља амерички начин планетарног живота.

Други велики светски снови који су у успону нису нам ни географски ни цивилизацијски блиски, не рачунајући непостојећи руски сан. Са свима њима треба градити међународне односе који су на корист српског народа и уклапају се у једну нову мултиполарну визију света. Јер наша геополитичка оријентација остаје неутралност и залагање за Европу и свет различитих нација. Ако у будућности дође до конституисања руског сна који би свету понудио идеју „Трећег пута", бременитог аутентичним предањем и вредностима словенске и православне цивилизације, онда ћемо итекако имати разлога да кажемо да се и ми у тај сан уклапамо. А тај наш будући заједнички сан је заправо равноправан део аутентичног европског сна, коме је Медитеран географска, Грчка културна, Рим правна, а Јерусалим духовна колевка.

Европски сан који служи америчком тоталитаризму или жели да га замени бриселском диктатуром, није наш сан. Европски сан који нуди један „радикално нови" поглед на свет, који је заправо у најдубљим европским хришћанским традицијама, јесте оно за шта се и ми залажемо. „Српски сан" је онда природан део тога „европског сна". Већ више пута они најбољи умови у Срба, који нити су глуви поклоници свега што долази са стране нити им је мрско све што није наше, приметили су да време које долази и владајућа европска идеологија имају велики број мана којих се треба чувати, али и велики број предности које треба искористити. Тако је и у случају европског сна. Морамо постати део његових најбољих тежњи и одбацити његове антихришћанске и америчке примесе.

Ако „европски сан" значи квалитет, а не квантитет живота, онда је то и наше опредељење. Ако је у њему добробит заједнице испред, односно у складу са индивидуалним интересима, а богатство људских односа већа вредност од материјалног стицања, онда је то онај исти закон живота по коме наш народ живи вековима. Ако европски сан краси снага предузетничке креативности, онда је то једна од првих ствари коју данас треба обновити у нашем народу. Ако је европски циљ културна разноврсност, солидарна обавеза да се нико не запостави, живот који је више од платног обрачуна и сарадња међу нацијама да би се глобално осигурао мир, онда је то и наш програм.

Ако европски сан представља континуитет даљег секуларизма и укидања националних идентитета, онда то није и наш идеал. Ако европски сан значи нову Југославију, а Брисел нови Централни комитет, онда смо то већ сањали и пробудили се у кошмару.

Српски сан је и европски у најбољем смислу европског сна, али гаји своју националну посебност и никада не испушта из вида српске националне интересе који се данас налазе на једној од најнижих тачака свога историјског битисања, али већ сутра могу бити поново остварени.
Само тај национални, српски сан треба имати и сањати.



ISTORIJA SRPSKOGA NARODA

napisao

VENIJAMIN KALAJI

sa ovlašćenjem piščevim

PREVEO GAVRILO VITKOVIĆ

BEOGRAD

KNJIŽAR IZDAVAČ PETAR ĆURČIĆ

ŠTAMPANO U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI 1882

IZVOD

Oblasti što ih zauzeše Srbi, kao što se već vidi iz onoga što rekosmo, bejahu odvojene od hrvatskoga zemljišta na severu i zapadu rekama Savom i Vrbasom. Od izvora Vrbasa, pravcem na imosko jezero, do ušća Cetine, duž jadranskog mora, dopiraše srpska državina. Od ovud pa do Bara bejaše granica jadransko more.

Na jadranskom primorju bejahu već onda u cvetu gradovi, neki pod vrhovnom vlašću Mletaka, drugi kao samostalne republike, a neki se pokoravahu Vizantiji. Ali i ako se ovi gradovi poznije postupno posloveniše, to i opet nisu došli pod gospodarstvo Srba ni Hrvata. Od Bara duž skadarskoga jezera na jugoistok do srpske Morave prostirahu se zemlje, što su Srbi zauzeli; na istoku jamačno ih odvajaše Ibar i Morava od onih Slovena, koji su, kao što znamo, već u ono doba u današnjoj Bugarskoj stanovali, a poznije su nazvani Bugari. — Najviše se menjala granica na istoku, jer se na toj strani na skoro pomešala dva srodna plemena (Srbi i Bugari), ma da se i danas njihove raznolike karakterne crte raspoznaju. Pravi čisto srpski elemenat ni danas se ne prostire svuda do istočnih granica Srbije, po tome pravu etnografsku granicu između Srba i Bugara od prilike čini Morava, i ako se sada Bugari u tim krajevima sve više u Srbe pretapaju.

Po tom je u novoj postojbini Srba bila i današnja Bosna, osim severozapadnog kraja, koji se još i sada zove Turska Hrvatska, a u ono doba bila je u rukama hrvatskoga plemena, za tim najveći deo Hercegovine, južna Dalmacija, cela Crna Gora, severna Arbanija, Stara Srbija, ili ceo novo-pazarski pašaluk, i severni okruzi prizrenskoga pašaluka; najposle današnja Srbija, osim onih okruga preko Morave.

Na ovome zemljištu nalazimo i danas balkanske Srbe. Granice njihovog širenja nisu se menjale u tečaju vekova, no samo je u političkom obziru nastala modifikacija. Jedan deo negdašnjih srpskih zemalja (Dalmacija) spojen je s Austrijom; iz drugog opet dela ponikla je potpuno samostalna Crna Gora, a na severozapadu postala je država Srbija; ali je najveći deo ostao pod neposrednim gospodarstvom Porte. Od starih oblasnih naziva zadržala se do danas samo dva: Bosna i Srbija, drugi se nazivi izgubiše, ili su preinačeni, a ostale oblasti, dobivši nov oblik, poznate su sada pod drugim imenima.

Sve se srpsko zemljište odmah posle naseljenja raspalo na mnoge više ili manje nezavisne kneževine, ili pravo reći, sama seoba je stvorila oblike takih samostalnih provincija. Grčki pisci i srpski hroničari razlikuju šest znatnijih provincija, i to: pravu Srbiju, za tim Bosnu, Travuniju ili Konavljv, Zahumlje, Neretvu ili Poganiju, i Zetu ili Duklju (Diokliju), koja je zahvatala tako zvanu srpsku Dalmaciju. Iz poznatih podataka, kao i po tome, što su ove provincije među sobom bile čas u prijateljstvu čas u neprijateljstvu, no svakad u najtešnjem odnošaju, pa se s toga i njihove međe neprestano menjahu, veoma je mučno tačno opredeliti prostor svakoj posebnoj oblasti. U ostalom i ova kad što prividna nezavisnost ne bejaše duga veka, poznije se veći deo ovih kneževina spojio u jednostavnu srpsku državu pod gospodarstvom Nemanjića.